Aleksandra Jeftanović: Kćerka će mi biti najlepši novogodišnji poklon || Hello Magazin!

Lepa voditeljka televizije "Pink" Aleksandra Jeftanović i njen izabranik, ugledni beogradski pravnik Aleksandar Švraka u januaru će postati roditelji. Dok se uveliko pripremaju za najvažniju životnu ulogu, Aleksandra, koja je, inače, vrlo aktivna trudnica, upriličila je i rođendansku proslavu, koju su njene bliske prijateljice pretvorile u žurku u znaku dolaska bebe, iskoristivši sunčane novembarske dane da joj u bašti restorana "Mala fabrika ukusa", na Vračaru, prirede dan za pamćenje. Buduća majka u razgovoru za "Hello!", inače prvom otkako je zatrudnela, otkriva da će njena i svakodnevica njenog izabranika u januaru biti oplemenjena rođenjem kćerke.

Uskoro ulazite u osmi mesec, a prethodnih nedelja gotovo da vam se uopšte nije promenilo raspoloženja zbog trudnoće. Kako je to moguće?

- Kucam u drvo tim povodom, ali se ujedno i plašim divljanja hormona posle porođaja. Bojim se da tada ne bude veliko finale. Za sada ne vidim razliku između prvog i drugog stanja, bar kada je reč o promeni raspoloženja.

Koliko je, shodno proživljenom iskustvu, trudnoća za vas onakva kakvom su vam je predstavljali?
- Fama o kiselim krastavčićima u mom slučaju potpuno je tačna. Čulo ukusa takođe pretrpi određene promene. Otkad sam ušla u sedmi mesec, spavam po dvanaest sati. Sve prilagođavam drugom stanju, pa, recimo, štikle mogu da nosim po sat, dva, ali kad dođem kući i izujem se, još imam osećaj da sam u cipelama. Postoji prirodna baza svakodnevnog funkcionisanja i ona se u trudnoći ne menja drastično. Ili sam bila dobro fizički pripremljena, a uz to, po prirodi, nisam ni razmažena.

Da li vam spoznaja da se u vama razvija novo biće daje određenu vrstu unutrašnje snage?
- Nije reč o snazi već o ranjivosti. Prvi put sam postala ranjiva i toga nisam bila svesna dok nisma počela da osećam bebu u stomaku. Mnogo su mi pomogli razgovori sa mojim predivnim doktorom, profesorom Željkom Mikovićem, koji mi vodi trudnoću. Period trudnoće za mene je lep i uživam u njemu, ali je ujedno i period strepnje. Sve vreme razmišljam samo o tome da sve protekne u najboljem redu i sebi zvučim kao misice sa floskulom o miru u svetu. Važno je samo da naša kćerka bude živa i zdrava. Sve ostalo ćemo lako i polako.

Osećate li i mir u stomaku?

- Malo pre se javila, kada smo počinjali ovaj intervju. Uvek se javi kad se namestim na bok i posle toga smo obe mirne.

Kako se obraćate kćerki u stomaku?
- Pričam joj, Saša i ja je zovemo nadimcima. Shodno nekom unutrašnjem osećaju, smatrala sam da će mi biti znatno lakše da budem mama dečaka. Tako je bilo sve dok nisam saznala da nosim devojčicu, a sada mi je to najprirodnija i najnormalnija stvar na svetu i ne mogu da se setim perioda kada sam sa drugaricama pričala o tome da bih volela da dobijem muško dete. Drugi izbor sada ne mogu ni da zamislim, ona je sa nama i imamo nadimak za nju, jer nam sa imenima ide veoma teško. Moj život je već podređen mojoj devojčici, samo još da dođe na ovaj svet. Jedva čekam da je upoznam.

Zašto je zapelo sa imenima?

- Zato što izgleda svi od mene očekuju prave predloge. S druge strane, svako ime Sašu asocira na neku osobu koju već poznaje, pa brzo menja odluke kada naglas izgovorimo potencijalno rešenje. Čitavog života govorila sam da ću imati sina Aleksandra.

A dobili ste?
- Tuđeg sina Aleksandra, mog supruga.

Koja imena vam se dopadaju?
- Volim jaka i zvučna muška imena. Sviđaju mi se: Petar, Marko, Nikola, Mihailo...Volim tu vrstu imena i ne bih želela da kćerki izmišljamo previše savremeno ime. Neću o tome ni da razmišljam dok se nas dve konačno ne vidimo i ne upoznamo. Uskoro ćemo u stanu postaviti tablu s kredom, pa ćemo pisanjem i brisanjem stići do konačne procene.

Izgleda da fizički vaše telo nije pretrpelo veće promene u trudnoći. Bar ako je suditi po tome što se niste ugojili.
- Moj stomak uopšte nije mali. Sreća je što imam dobar metabolizam, ali volim i da skuvam i pojedem. Ranije sam se čak hranila zdravije nego sada. Nedavno sam se iskrala dok je Saša spavao, ustala sam, upalila automobil i otišla na drugi kraj grada po vruć burek. Imam potrebu i za hranom koja nije preterano zdrava. Biti na dijeti u trudnoći nije ispravan princip, bez obzira na to šta nam nameću mediji i okolina. Kroz konsultacije sa svojim doktorima usvojila sam pravilo o povećanju dnevnog unosa kalorija, ali ne bi trebalo jesti za dvoje niti se ugojiti trideset kilograma jer to nije dobro za bebu. Ne spadam u mršave, ali spadam u trudnice normalnih proporcija.

Kako zadržati prijatnu spoljašnjost u trudnoći, a ne pribegavati drastičnim merama poput dijete?
- Ovo je floskula, a ja to ne volim, ali mislim da stvari idu iz glave. Ono što je za ženu zdravo van trudnoće, zdravo joj je i u trudnoći. Imam aktivan društveni život, možda aktivniji nego ikada, i uživam u druženju sa prijateljima, za šta u prošlosti nisam uvek imala dovoljno vremena. Koliko god osetim da mogu, šetam se. Pred fotografisnaje za "Hello!" bila sam veoma uzbuđena i lako sam podnela snimanje. Mogla sam da se slikam koliko god je bilo potrebno.

"Hello!" je zapravo prisustvovao vašem trideset devetom rođendanu, upriličenom na "baby shower" zabavi, na kojoj bliske prijateljice trudnici daruju poklone uoči porođaja.

- Imali smo žensku rođendansku žurku sa dva mala muškarca: mojim kumom Andrijom i našim najstarijim muškarcem, petoipogodišnjim Ignjatom. To su deca mojih drugarica. Organizovali smo žensku žurku u iščekivanju jedne devojčice.

Jesu li prijatelji počeli da vam poklanjaju stvari za bebu?
- Dobila sam za bebu nešto od bliske drugarice Nevenke, a oko mene su, inače, pametne i praktične žene, pa sam dobijala i bademantile, papuče, nesesere... Drago mi je što je "Hello!" ovekovečio te naše prelepe trenutke jer će fotografije, koje su nastale tog lepog dana posle svečanog ručka, biti uramljene u našoj sobi.

Ko su vaših pet najbližih drugarica koje su vam priredile iznenađenje, a ujedno sa vama obeležile i vaš rođendan?
- Jelena, Bojana, Irena, Nevenka, a ima i nekih koje nisu stigle zbog posla, pošto je bio radni dan.

Da li su sve vaše bliske prijateljice već postale majke?
- Nisu sve majke i ne volim druženja koja se svode samo na jednu temu. Nisam gušila blisko okruženje svojom trudnoćom, a nisam ni od onih žena koje se preterano raspituju i pripremaju za novu životnu ulogu. Imam dve drugarice koje imaju decu. Ako mi nešto zafali, pitaću njih. Irena mi je ključni savetnik jer njena kćerka, moja kumica Petra, ima pet meseci. Naša devojčica naslediće gomilu stvari od nje. Uskoro, pred porođaj, idemo i u nabavku, koju ne bih znala da obavim efikasno bez Irene.

Hoćete li se poroditi prirodnim putem?
- U decembru ulazim u deveti mesec. Ništa nisam odlučila, doktor će najbolje da odluči kako ću se poroditi. Idem korak po korak, dok moj Saša voli da planira unapred. On se raspituje i za vrtiće i škole koje će naša kćerka pohađati. Planiranje je generalno njegov životni princip, a možda ima i veći osećaj odgovornosti od mene.

Čija će vam još pomoć oko bebe biti dragocena?
- Kada beba dođe na svet, moja majka Slavica doći će u Beograd bar na mesec dana. Ona je medicinska sestra i pomoći će mi koliko god bude potrebno. Sve vreme sa nama će biti i Sašini roditelji i njegova rođena sestra koji žive u Beogradu.

Ne volite floskule, ali činjenica je da će beba samo učvrstiti vašu emotivnu zajednicu sa čovekom koji je vaša životna ljubav.
- Kasno mi se javio materinski instinkt, možda delom zbog toga što su moji roditelji razvedeni, ali sam zapravo čekala da osetim potrebu i budem spremna da se ostvarim u ulozi majke sa čovekom koji će u svakom trenutku biti tu za mene i za dete. Sada se sve poklopilo.

Kako se Saša suočava sa činjenicom da će uskoro postati otac?
- Srećan je i učestvuje u tome, osećaj odgovornosti mu je veći od mog, ali mislim da se još nije istinski suočio sa promenom koja će nastupiti u našem životu, za dva meseca.

Niste pristalica stava da očevi prisustvuju porođaju?
- Da može u bilo čemu da pomogne, naravno da bi bio uz mene. Mislim da ću u tom trenutku biti svesnija prisustva doktora, nego Sašinog eventualnog prisustva. Nisam od žena koje bi volele da im muž prisustvuje porođaju.

Trenutno ste odložili odluku o venčanju, jer ste previše fokusirani na dolazak bebe.
- Naše venčanje trebalo je da se održi proteklog leta, ali drago mi je što se u našem slučaju pokazala tačnom izreka "Čovek kuje a bog odlučuje" i što su nam svakodnevicu oplemenili važniji prioriteti. Kod nas se obrnuo raspored, što meni ne smeta, jer nisam formalista i ne volim svadbe. Ali, Saša je imao ideju da napravimo žurku za prijatelje koja bi bila svojevrsno veličanje sreće. To svakako neće biti klasična svadba. Proslavu ćemo prirediti najverovatnije sledećeg leta, ako nas drugo dete ne iznenadi.

Da li ste odlučni u nameri da dojite bebu?
- Spremna sam da život podredim svom detetu. Ne rađam da bi neko drugi brinuo o mom detetu, već da bismo Saša i ja uživali u njemu. Naravno da je dojenje logičan sled događaja. Zamislite da razmišljam o tome kako će mi grudi izgledati posle toga ili da li je napornije da je dojim ili hranim veštačkom hranom. To onda znači da nisam ni spremna za majčinstvo.

Jeste li uspeli da se izolujete od negativnih medijskih napisa tokom trudnoće? Konkretno, pisalo se da ste bebu začeli vantelesnom oplodnjom.
- Veoma mi je smetalo baratanje poluinformacijama. Istina o svemu što se dešavalo je sledeća. U životu sam generalno vrlo operativna i nemam problem da rešavam poteškoće na koje nailazim, a uz to retko dajem intervjue i vi, moje kolege, to najbolje znate, ali znate i da se u intervjuima uglavnom predstavlja ulepšana slika stvarnosti ili govore poluistine. Kada pričam o sebi, govorim istinu i nemam potrebu da ulepšavam svoj život ili da se drugima predstavljam boljom nego što jesam. Ne volim ni preterano zadiranje u privatnost, ali razgovarajući sa ljudima koji su prijatelji mojih prijatelja, tokom trudnoće, shvatila sam da postoji veliki broj ljudi koji ima problem sa mogućnošću začeća, to jest reproduktivnim zdravljem. Saša i ja smo se verili pre godinu i po dana i tada smo počeli da radimo na bebi. Posle godinu dana smo, uz uveravanje doktora da je sve u redu i da samo treba da se opustimo, što većina parova i čuje u sličnim situacijama, odlučila sam da učinim korak više, onoliko koliko je u mojoj moći. Prva stvar koja mi je mnogo pomogla u pripremanju organizma je odlazak kod profesora Miodraga Živkovića na tretmane kiseonikom u hiperbaričnoj komori. To je nešto što nije dovoljno istraženo, ali pomaže celom organizmu i, prema nekim američkim istraživanjima, na pravi način ga priprema za mogućnost začeća. Druga stvar se dogodila tokom našeg slučajnog boravka u Londonu. Budući da je reproduktivna grana medicine slabo istražena, jer je nastala polovinom 20. veka, jedina klinika u Evropi koja obuhvata imunološka istraživanja nalazi se baš tamo i zove se "Zita West". Bili smo kod doktora Džordža Ndukve, koji nam je radio imunološka istraživanja preko krvi. Uzorci se šalju u Čikago i sam proces nije mnogo skup, jeftiniji je od vantelesne oplodnje. Objašnjenje koje smo dobili vrlo je značajno za sve buduće majke koje možda imaju sličnih problema. Trudnoća je sama po sebi implementacija stranog tela, a u imunološkom sistemu žena postoji više vrsta odbrambenih ćelija. Samim tim, pošto jednih ima više od drugih, oplođena jajna ćelija biva prepoznata kao strano telo protiv koga se organizam bori i odbacuje je. Veoma sam zahvalna što sam došla do te informacije. Tamo smo uradili to ispitivanje, lečila sam se vrlo kratko, jeftino i bezbolno. Tri puta sam primala infuziju kako bi se odnos ćelija u imunom sistemu drugačije rasporedio. Tu kliniku bar jednom nedeljno preporučim nekom paru. Nije sramota govoriti o tome, nije sramota ni ići na vantelesnu oplodnju. Nije sramota učiniti sve da se dobije dete. Mislim da je ovo što sam ispričala jedan od dobrih i pravih puteva da ljudi pomognu sebi. Što više beba to bolje za sve nas.

Intervju: Nikola Rumenić, Life Content
Foto: Andreja Damnjanović, Life Content