Tonči Huljić: Danas nije moderno biti drugačiji || Hello Magazin!

Tonči Huljić, alfa i omega grupe „Magazin“, tvorac je nekih od najvećih hitova u istoriji regionalne muzike, a danas - frontmen solo projekta sa bendom “Madre Badessa”. Hrvatski muzičar kaže da je njegov samostalni muzički projekat zapravo beg od stvarnosti sa kojom još ne može da se pomiri. Veruje da je pop kultura postala stecište pevačica sa naglašenim ženskim atributima, koji su u prvom planu, a sa melodijama koje imaju kratak rok trajanja.
Jedan od najplodonosnijih kompozitora bivše Jugoslavije uživa u mirnom porodičnom životu sa suprugom Vjekoslavom i decom, kćerkom Hanom i sinom Borisom. Svoju porodičnu rutinu nikada ne bi menjao za mesto u centru pažnje medija, koje mu je, kaže, oduvek više predstavljalo opterećenje nego zadovoljstvo. Želja mu je da mirno ostari pored supruge i njihovih naslednika uz muziku, koja je oduvek davala smisao njegovom životu i u kojoj je mogao da ispolji kreativnost koja mu je u komponovanju oduvek bila glavni pokretač.

Kako ste zadovoljni kritikama za novi album “Panika”, koji ste snimili sa vašim bendom “Madre Badessa”?

- Prezadovoljan sam, a kritičari kažu da bi trebalo da budem zabrinut, jer sledeći nikako ne može da bude ovako dobar. Šalu na stranu, ne mogu da ne budem srećan, jer prvi put kritičari na izvestani način glorifikuju moj rad. Ono što sad radim započeo sam sa prvim albumom, na kome sam “pozajmio” Petra Graša da peva umesto mene. Tada me je bilo malo sramota, nisam mogao sebe da vidim u prvom planu, jer sam ceo život navikao da budem u pozadini. Stvorio sam veliki broj pevača, a sad je trebalo da ja izađem u prvi plan. Međutim, ljudima se dopalo pevanje, jer sam emocije doneo specifičnim pevanjem i drugačijim fioretima i trilerima, koje su dale posebnu dimenziju svim tim pesmama. Sve to gledam kao na novi životni izazov.

Kakvi su tekstovi vaših pesama i šta vam je bila inspiracija dok ste ih pisali?

- Tekstovi su na specifičnom jeziku, teško ga je razumeti u Hrvatskoj, a još teže u Srbiji, ali ljudi će prepoznati emociju. Moji strani izdavači su od mene tražili da tri pesme obavezno prepevam na engleski zbog lakšeg prodora na festivale koji me čekaju u inostranstvu. Ti festivali razlikuju se od naših, nastupaću sa mnogo izvođača, ali bih imao jedan sat svog koncerta, i to je festival u pravom smislu reči. Adaptiranje pesama na engleski ide teško, jer je moja muzika u stvari muzika Mediterana i nosi posebne emocije.

Šta vam sada kažu oni koji su vas svojevremeno optuživali da ste doveli folk na hrvatsku muzičku svenu?

- Sada se slažu da je to bio dobar potez, jer otkad ja to ne radim, tamo je došao originalni folk. Ja nemam problem sa tim posipanjem pepela, svako ima pravo na svoje viđenje muzike. Neko vreme radio sam i klasičnu muziku, što je imalo veliki tiraž u svetu, pa su me napali u engleskim novinama da je upropašćavam, a ne da je spasavam. Više se ne obazirem na to, nemamo mnogo vremena da bih se bavio onim šta drugi misle. Ne kažem da treba gaziti po ljudima, ali radim ono što volim i stojim iza svega što uradim. Svoj mali svemir držim van svake struje, a najveća prednost muzike koju sada stvaram je što ne može da se uporedi ni sa čim drugim, ni sa jednim drugim autorom ili ostvarenjem.

Radite na filmu sa glumcem Brankom Đurićem Đurom. O čemu se radi u tom projektu i koja je tu vaša uloga?

- To je priča nastala po mojoj ideji. Zanimalo me je da li su ljudi spremni na moj humor i da li će ga razumeti. Sa jednim glumcem iz mog spota, koji mi je, inače, rođak, napravio sam kratak film od trideset minuta, koji je na kraju ispao poluigrani dokumentarac-mjuzikl. Reč je o multimedijalnom spektaklu uz koji se ljudi zabave, a Petar Grašo, Doris Dragović, Jelena Rozga i drugi pevaju moje pesme.

Šta se trenutno dešava sa grupom „Magazin“, koju ste vi osnovali i koliko ste im posvećeni?

- Živi su i zdravi i puno nastupaju. Posvećujem im se u toj meri da im napravim tri pesme godišnje, jer se oni vode logikom da se izbacuje singl po singl. Nedavno im je izašao album. To je potpuno drugačiji zvuk od onog koga se ljudi sećaju iz osamdesetih godina. Za to vreme promenio sam mnogo pevačica, danas je to više okrenuto klupskoj svirci. Imaju odličnu mladu pevačicu koja je tu već četiri godine, i ona i Jelena Rozga odlično se slažu, a ja se uvek trudim da se ne podudaraju u „zvučnoj slici“.

Koliko ste posvećeni karijeri Jelene Rozge, sa njom imate poseban odnos?

- Sa svim pevačicama sam imao dobru saradnju, ali najdužu sam imao sa Jelenom. Ona je u „Magazinu“ bila deset godina, a već osam godina joj vodim solo karijeru. Došla je kao devojčica, ali šta je osamnaest godina saradnje naspram trideset pet postojanja “Magazina”? Odličnu saradnju imam i sa Petrom Grašom i sada sam prvi put došao u situaciju da on od mene traži da mu napravim pesmu. On je poslednjih godina posvećen ugostiteljstvu. Inače je rođeni hedonista, jedan od onih likova koje opisujem u mojim pesmama.

Kakvi ste u poslu, jeste li autoritativni kao što pričaju? Govorili ste da ste sa Goranom Bregovićem imali odličnu saradnju, iako i njega bije sličan glas.

- Svi kažu da je teško sarađivati sa jakim autorima, jer pevaču nije lako da radi sa autorom koji je zvezda. Goran i ja smo i autori i zvezde, ostvareni ljudi, i interakcija između nas je bila veoma jaka. Zanimljivo je kada dva čoveka kao što smo mi idu prema istom cilju različitim putevima. To upijanje tuđe logike i njeno adaptiranje u svoju ideju vrlo je interesantno. Rezultat toga je da smo napravili muziku koju se nećemo stideti da pokažemo ni svojim unucima, jer će i tada biti dobra za slušanje. Verovatno će se ljudi za dvadeset godina smejati onome što danas autori stvaraju, idiotluke koje pravimo za pop scenu, jer svaka od tih pesama mora da bude priprema za “selfi”, a od aranžmana su važniji atributi pevačice koja će to izesti. Ako imaš pevača, šta on treba da radi? Mora da se tetovira, uživa u narkoticima ili da pretuče ljubavnicu da bi bio aktuelan, jer danas sama pesma nije dovoljna. I zato je ovaj moj solo projekat beg od tog ludila. Samo se pitam dokle će isti ritam i aranžmani, slični tipovi vokala i „copy-paste“ žene, to veliko ništa, kao što je, na primer, Kim Kardašijan, koja je najveće ništa na svetu, biti uzor mladim devojkama.

Koja je onda poruka koju današnja pop kultura šalje?

- Poruka koju današnja pop kultura šalje je: budite što više ništa, imajte što veće ženske atribute, imajte ista velika usta i nikako nemojte biti različiti, jer to nije ono što globalizacija traži. Ona traži da budete idealan potrošač jer živimo u potrošačkom društvu.

Ne volite da budete deo selebriti sveta. Kako ste uspeli da sačuvate privatnost samo za sebe?

- Zato što mi se to celog života gadilo. Nikada nisam patio od zvanja, čašćavanja, klanjanja. Užasavao sam se „klimavaca“, volim argumentovane partnere. Nisam voleo ni crveni tepih, na njemu se osećam nelagodno kao i na svim tim manifestacijama gde se primaju nagrade, penje na scenu. Čim se popneš, oni koji su ti dali nagradu počinju da te mrze, svako priznanje izaziva veliku dozu ljubomore i negativnih odnosa javnosti prema tebi. Meni taj veliki broj nagrada ništa ne znači, ali je pitanje da li bih tako razmišljao da ih nemam. Možda bih bio sa druge strane žice i bio bih ljubomoran na one koji ih imaju.

Kakav život vi vodite?

- Vodim normalan porodični život. Deca mi se bave muzikom, završili su fakultete, izbegavaju kamere, žele normalan život. U jednom trenutku im je čak palo na pamet da promene prezime, ali nisu, jer su preponosni na njega. Supruga i ja smo mnogo ponosni na njih, u kući organizujemo ta neka intimna okupljanja i živimo povučeno. Nekako smo se sačuvali od svopšteg ludila, stojimo po strani i pitamo se gde sve ovo ide.

Kako sa suprugom provodite slobodno vreme, kako se opuštate?

- Mi smo zapravo ceo život zajedno. Ja sam imao osamnaest godina, a ona šesnaset kada smo se upoznali. Nekoliko meseci posle toga počeli smo da se zabavljamo. Imao sam sreću da naletim na takvu ženu. Malo je nezgodno da glorifikujem sopstvenu ženu, ali ona je jedinstvena dama, književnica. Kada sam u Splitu, tempo života mi je takav da treniram, i supruga i ja onda obavezno odlazimo na kafu sa našom malom pudlicom. To nije romantična priča, nego je zaista tako. Valjda nam je ta pudlica nadoknada za unuke i direktna poruka našoj deci, ali oni, kao i svi mladi danas, smatraju da se sa četrdeset godina ulazi u brak. Posle čitanja novina i kafice, žena ide kući da sprema ručak, ja obavim nešto, održim sastanke i posle popodnevnog odmora počinjem da pišem pesme. To je jedan uredan, možda malograđanski, ali kreativan život. Da biste stvarali, morate da budete u stanju mira, jer ako nije tako, uvek se vidi da je pesma pomalo šizofrena, ako ste je stvarali u trenutku kad ste bili nervozni.

Na koji način izlazite iz rutine u odnosu sa suprugom?

- Ne shvatamo mi našu vezu tako da dođemo u situaciju da kažemo “moramo da poradimo na našoj vezi”. Šta to uopšte znači? Ako odem da joj kupim cveće ili zlatnu ogrlicu, znači da radim na našem odnosu? Mi život shvatamo zdravo za gotovo, ponekad kad idem na put, ja tražim od nje da ide sa mnom. Pre sam na turneje išao sam, a sada sve više imam potrebu da kažem: “Hajde sa mnom, kako ću na put bez tebe”? Cilj mi je da mirno ostarim i da to bude kroz muziku. Ne bih voleo da prestanem da budem kreativan u bilo kom trenutku, jer mislim da sam sa tim ciljem poslat na svet. Kad to više ne budem mogao, nema ni potrebe da budem tu.

Intervju: Zvezdana Milovanović
Fotograf: Boško Karanović
Mesto slikanja: Bar „Kasina“, Terazije 25