Isidora Bjelica: Bolest u vama menja pogled na sve || Hello Magazin!

Prošle godine Isidora Bjelica šokirala je čitalačku i ostalu publiku brutalnim zapisom sa ivice smrti, po kojoj je bila primorana da hoda dok se suočavala sa opakom bolešću. Svoju golgotu, put telesnog stradanja i napor koji ju je vodio do duševnog vaskrsnuća opisala je u knjizi „Spas“, a upravo je predstavila i nastavak ove priče koji donosi nova svedočanstva o ponovnoj borbi sa upornim neprijateljem. Uz nadljudsku snagu i beskrajnu ljubav supruga i dece, jedna od najkontroverznijih ličnosti ovih prostora uspela je da smisao života sagleda na sasvim drugačiji način, ali i da zadrži veru i nadu da spas postoji.

- „Spas 2“ je dnevnik osobe koja se našla između dva sveta, ali to ipak nije knjiga o bolesti, već o mom traganju za smislom života i tajnom ljubavi. Nadam se da će pomoći svima koji se bore sa opasnom bolešću, pre svega zahvaljujući praktikumu koji sadrži teme iz integrativne medicine i savete kako se mučne terapije konvencionalnog lečenja mogu učiniti manje razornim po organizam. Radnja prati moj život od Kariba, Havaja i čudesne Egine do samrtne postelje i nazad, ali traženje leka za neizlečivo zapravo je potraga za ljubavlju i odgovorom na pitanje zbog čega postojimo na ovom svetu, zašto dobri ljudi prolaze kroz gorka iskušenja i kako se bol može pretvoriti u ljubav umesto u patnju - objašnjava spisateljica, koju s pravom nazivaju najhrabrijom srpskom provokatorkom.

Verujete li, posle svega, da postoje efikasniji načini lečenja kancerogenih oboljenja od hemoterapije, o čijim se posledicama vode žustre polemike?

- Sve na svetu napreduje, ali lek za kancer nikako da se pronađe. Ipak, neki oboleli uspevaju da se izbore i ozdrave. Ne može se, niti sme, odbacivati klasična metoda lečenja, ali smatram da je rešenje u dijalogu između alternativne i zvanične medicine, koji ne postoji. Moja knjiga je pokušaj tog dijaloga. Kada se razboliš od ovog užasa, suočiš se sa saznanjem koliko su obe strane isključive. „Spas 2“ donosi konkretne predloge koji pomažu da se terapija bolje podnese, da se očuva krvna slika, da se spreči neuropatija i brže povećaju leukociti. Dok se ne pronađe lek za ovu pošast koja je u porastu, moraju se koristiti sva sredstva. Tajna je i u podsvesti ljudi koji su, uprkos lošim statistikama, uspeli da pobede strah, da promene svoj um i zadrže osmeh na licu.

U čemu vi ponalazite spas?

- To je dobro pitanje. Kada se nađete između života i smrti, menjate pogled na sve. Počinjete da shvatate koliko su ljudi predivna bića koja ne znaju kako da se nose sa fizičkim i duševnim bolom. To neznanje pokreće lanac nesporazuma, sukoba, nesreća. Bila sam opsednuta pravdom i istinom, zbog toga sam mnogo stradala. I bila sam glupa jer nisam shvatala da sam na ovoj zemlji iz drugih razloga, a ne da bih nekome sudila. Kad se čovek koncentriše na davanje ljubavi, kad ni od koga ništa ne očekuje i nikoga ne osuđuje, svet se automatski pretvara u bolje mesto. “Jer, sve na ovom svetu ima svrhu i mesto, a tako često ne vidimo i ne razumemo znakove koje dobijamo. Neka moj bol služi da vi ne osetite bol.“

Da li je podrška najbližih takođe jedan od nezvaničnih oblika lečenja, budući da mnogi ne mogu da se suoče s bolešću, pa okreću glavu od bolesnih članova porodice i ne pokazuju nameru da pomognu?

- To je možda centralna tema mog romana. Ljudi beže od bolesti, stradanja i siromaštva jer se plaše, a nemamo pravo da zbog straha bilo koga osuđujemo. Mnogi će nas ostaviti, ali zato će se pojaviti neki anđeli za koje niste ni znali da postoje. Porodicama obolelih je veoma teško jer su sve vreme uključene u problem. A i oni su samo ljudi koji često ne znaju kako da se postave u situaciji kad treba preći preko Rubikona. Prolazeći kroz sopstveni bol, shvatila sam da se najveća ljubav nalazi tamo gde su nesreća, bolest, stradanje. Setite se kako smo svi bili složni i puni empatije kada je trebalo pomoći unesrećenom narodu pogođenom poplavama ili bombardovanjem. Niko ne može da izbegne bol, ali može da izabere da li će ga nesreća najbližih pretvoriti u bolju osobu ili ne.

Suočavanje sa sobom možda je najteži deo puta. Jeste li u nekom trenutku možda poželeli da dignete ruke od svega, kada ste izgubili nadu?

- Naravno, o tome govorim bez ikakve zadrške. Emotivni bol koji je prethodio kanceru doveo me je na ivicu samoubistva, a bilo je situacija kada su fizički bolovi bili toliko neizdrživi da sam zapomagala i molila da me ubiju. Onda sam jedne noći sanjala da se nalazim na dnu bazena i da su na mojim leđima tone hladne vode. Nadljudskom snagom sam se podigla sa tog dna i izašla na površinu, do vazduha. Na putu do ozdravljenja čovek mora sam da tu primarnu snagu pronađe u sebi. Napominjem da je ego veći problem od bilo koje bolesti. Ja sam morala sve da menjam, tok svojih misli, podsvest. Lako je promeniti način ishrane, ali najviše energije potrebno je za obračun sa sopstvenim egom.

Osećate li pritisak što morate redovno da idete na kontrole i preglede?

- To je kao da živite prikačeni za bombu koja svakog minuta može da eksplodira. Imate dve opcije, da kukate i patite ili da shvatite da ta bomba služi kao podsetnik da više nikad ne pravite iste greške i gluposti koje ste pravili pre nego što ste se razboleli. Pre svega, naučite da cenite život na drugi način. Uprkos znanju i obrazovanju, jezicima i titulama, ja sam pred životom stajala kao što primitivac stoji pred nekom apstraktnom slikom i pita se šta je to. Možda je nekome nezamisliva činjenica da sam danas srećnija i ispunjenija osoba. Redovno odlazim na kontrole, ali sam i na raznim preventivnim terapijama, koje pre svega služe da se promene autodestruktivni modusi u podsvesti. Sreća i nesreća, raj i pakao, sve je to u nama, a nije posledica okolnosti.

Da li je krilatica „carpe diem“ koje ste se oduvek držali sada dobila novu dimenziju?

- Naravno. Koliko god da sam se držala tih reči, uvek sam bila opterećena razmišljanjem o prošlosti i brigom za budućnost. Prolazeći kroz najteže trenutke, učila sam da živim samo danas. Romi poznaju tu tajnu lakoće života, nose je u genima. Pokušala sam da postanem ontološki Rom koji zna da je sadašnjost zapravo sve što posedujemo. Više nas ubijaju briga, strah od budućnosti i aveti prošlosti od bilo čega bolnog što se dešava u sadašnjosti. Moć uma je nesaglediva. Sigurna sam da bi mnogo više ljudi ostalo u životu kada nas konzilijumi ne bi bombardovali lošim statistikama i prognozama, kojima nas masovno ubijaju u pojam. Suzan Zontag to poredi sa vračevima u afričkim plamenima koji imaju običaj da upere pileću kost u lice neke osobe i kažu joj da će umreti. I čovek zaista uskoro umre samo zato što ga je neko u to ubedio i što je njegova podsvest poverovala u tu informaciju.

Najveću podršku pružao vam je suprug Nebojša. S obzirom na to da ste u braku više od dve decenije, jeste li možda u teškim trenucima preispitivali sve što ste proživeli zajedno?

- Samo su suprug i deca uz mene dvadeset četiri sata. Nebojša je ljubav mog života. Nažalost, u vreme kada su okolnosti bile dobre, ja nisam znala ni pravila ni tajne ljubavi. Nisam znala da je prava ljubav bezuslovna, koja ne opterećuje i ne ograničava. Sve to smo i on i ja morali da naučimo na najteži način. Mesec dana pre nego što se bolest vratila suočavala sam se sa ozbiljnim psihičkim problemom, a Nebojša me je držao u naručju i molio Boga da bolest pređe na njega. To nikako nisam želela, ne bih podnela da on mora da se nosi sa ovolikim bolom. Svi smo mi krhki i slabi i samo nas bezuslovna ljubav za tren može učiniti velikim. Imali smo u našem braku toliko lepih situacija, romantičnih, egzotičnih, glamuroznih, obišli smo svet dva puta, a samo nas je ova jeziva bolest naučila šta je prava ljubav.

Koliko ste se vas dvoje promenili s godinama?

- Čovek se menja svaki dan. Ako sami ne napredujete, okolnosti će vas na to naterati. Oboje smo danas drugi ljudi i svaki dan se borimo za to da budemo bolji. Može čovek za sebe da tvrdi da je ovakav i onakav, ali jedina mera čovečnosti meri se količinom ljubavi koju nosimo u sebi. Kada se nađete na ivici, blizina smrti i bol učine da se trivijalnosti života izgube, da sva sitničarenja prestanu i da počnete da cenite ono što volite i imate. Nema prostora za zamerke.

Jeste li vi i suprug uticali na manire vašeg sina, koji izgleda kao pravi mladi gospodin, i na kćerku koja je, kako izgleda, nasledila vaš stil i ukus za modu?

- Nismo se previše mešali u njihove autfit faze, a bilo je tu svega. Bilo je situacija kada Lav nije hteo da obuče sako čak ni za Kapetanov bal iako je to bio obavezan dres kod. Bilo je momenata kada je Vila nosila isključivo mušku odeću. Danas moj sin i na pijacu ide u sakou i sa kravatom, dok je Vila postala mala dama. Moramo da pustimo decu da osete slobodu odlučivanja jer će samo tako moći da shvate šta zaista žele.

Kako su oni prebrodili teške trenutke kroz koje ste prolazili? Jeste li bili uplašeni zbog njih?

- Moja deca su prošla kroz pakao. Istinski pakao. Vila je noćima sedela uz mene dok sam bila u strašnim bolovima i ponavljala mi: „Mamice moja, bićeš dobro.“ Ujutru kad je odlazila u školu, mirisala je na alkohol kojim me je satima masirala svojim mršavim rukama. Lav je sedeo uz moj bolnički krevet i spremao se za ispite. Trudila sam se da i u najgorim trenucima u našoj porodici ne prestanu smeh i radost. Odlazila sam s njima u bioskop ili u šetnju iako sam jedva hodala. Teško im je, ali radujem se što su kroz moje stradanje naučili da budu bolji prema drugim ljudima, da saosećaju sa njihovim patnjama i pomognu kad god mogu.

Učestvovaćete na balu humanitarne organizacije „Belhospice“, čiji je rad posvećen umirućima od neizlečivih bolesti. Šta ćete tom prilikom poručiti onima koji su izgubili nadu?

- Presrećna sam što ću imati tako veliku čast i mogućnost da se obratim prisutnima na balu, jer samo čovek koji je prošao kroz ono što sam ja prošla zna koliko ta ustanova pomaže obolelima i njihovim porodicama. Organizacija postoji deset godina i njihova humanost i požrtvovanost nemaju premca jer ne nude samo medicinsku brigu već i ljubav, razumevanje, ljudskost. Divim se ljudima koji čine „Belhospice“. Oni su tu kad vas napuste svi, kad drugi lekari kažu da su učinili sve što se moglo i kad više ne postoji telefonski broj koji možete da okrenete. Govoriću iz srca, jer dobro znam koliko znače podrška, nega i snaga kada čovek ostane sam sa svojom boli.

Intervju: Snežana Ilić
Foto: Boško Karanović