Predrag Ejdus: Nikad nisam težio karijeri u Holivudu || Hello Magazin!

Doajen srpskog glumišta i nekadašnji upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu Predrag Ejdus ljubav prema glumi iskazao je u brojnim likovima koje je oživeo na pozorišnim daskama, kao i na filmskim i televizijskim setovima. Tokom višedecenijske karijere publika ga je gledala u istorijskim dramama, ali i komedijama, čime je svoj raskošni talenat stavio u službu životnog poziva, kome je posvećen i danas, iako je pre više od godinu i po dana otišao u zasluženu penziju.

Novu etapu svog života u potpunosti je posvetio porodici i svakodnevnim radostima u domu Ejdus u blizini Crkve svetog Marka, u kome živi sa suprugom Milicom, kćerkom Vanjom i unukom Sanom. Sin Filip opredelio se za akademsku karijeru, daleko od pozornice, ali njegov otac ne žali zbog toga. Da život u skladu sa umetničkim senzibilitetom košta mnogo pokazali su mu i zdravstveni problemi, zbog kojih je pre jedne decenije bio primoran da promeni stil života. Smeo buntovnik i vešt govornik u šezdeset osmoj godini degustira drugačiji dnevni ritam, a za magazin „Hello!“ govori o najnovijim ulogama, svakodnevnim radostima koje mu pričinjava petogodišnja unuka, kao i bračnom životu koji traje već četiri decenije.

Šta vam je u karijeri bilo bliže - tumačenje istorijskih ličnosti ili ljudskih karaktera?

- Značilo mi je da igram različite karaktere i žanrove. Na početku karijere mnogo sam se plašio da me ne gurnu u neki određeni fah, što je bio običaj uprave, da kažu: „Aha, on je mlad i lep, on će da igra ljubavnika“. Onda tokom čitave karijere igraš samo slične uloge. Naročito sam se plašio da igram ljubavnika, ali sam na početku gurnut u uloge mladih intelektualaca, buntovnika različitih karaktera, što je zanimljivo, ali je počelo da se ponavlja. Zbog toga sam dugo želeo da igram u komedijama, što se na kraju i dogodilo. Ispostavilo se da i to umem da radim i reditelji su shvatili da sa mnom mogu da se igraju u različitim žanrovima.

Uskoro vas u pozorištu očekuje nova uloga u kojoj tumačite još jednog pisca.

- Uskoro bi trebalo da počnem da igram Tolstoja, u jednom lepom komadu Mire Gavrana u „Bitef teatru“, a režiju će raditi Irfan Mensur. Priča malo liči na Virdžiniju Vulf, situacija je vrlo bizarna, Tolstoj i njegova žena primaju u posetu mladog pisca Čehova i njegovu suprugu, i nastaju različiti zapleti. To je jedna bračna zavrzlama, vrlo duhovito napisan komad, malo virenje kroz ključaonicu, ali nije komedija i radujem se tom radu.

Iako ste u penziji, letos ste snimali novu domaću seriju „Daleko je Holivud“, u kojoj tumačite jednu od glavnih uloga. Šta vas je privuklo ovom projektu?

- Scenaristi Miljan Davidović i Nenad Gvozdenović su moji prijatelji, a mladi Davidović je bio moj student na Akademiji umetnosti. Zvučalo mi je zanimljivo da se pozorištem bavimo iz tog novog ugla. To je malo provincijsko pozorište koje tavori, ti ljudi žive u totalnoj nebrizi i zapuštenosti, a opet su svi fanatici prema pozorištu. Igram Mađara koji tu dugo radi i koji se razume u razne poslove. On je tehničar i na neki način siva eminencija pozorišta. Svi ga mnogo vole, malo ga se i plaše, ali je veoma duhovit i fanatično se bori za opstanak pozorišta, iako nije umetnik.

Koliko poznajete taj pozorišni lik?

- To je nešto što ja pamtim iz vremena kada sam počinjao. Svi ti stari tehničari u pozorištu bili su univerzalni majstori, beskrajno su voleli pozorište i imali su istančan ukus. Tada je bilo pravilo da, ako na generalnoj probi tehničari prate predstavu, onda smo napravili dobru predstavu, a ako nema nikoga od njih, predstava je propala. To je godinama bilo pravilo. Danas su došli neki novi ljudi i to više nije običaj, večina ih je nezainteresovana, rade svoj posao i ne unose se preterano. Sa starim radnicima umeli smo da sedimo i da se družimo, a sada je to sve nekako odvojeno.

Mediji su preneli da ste na ovom projektu radili bez nadoknade. O čemu se zapravo radi?

- To je jedan novi produkcioni odnos i čini mi se da, ukoliko uspe, a ima sve izglede da tako bude, to možda bude jedan novi vid inicijative u kulturi. Svi ljudi koji su više od dva meseca, koliko je trajalo snimanje, radili na toj seriji, radili su bez honorara. To je za mene vrsta pozitivnog rizika. Živimo u vreme kapitalizma u kome je rizik vrlo važna stvar, ali to nije besmisleni rizik, jer postoji smisao i nada da će se na kraju isplatiti.

Koliko vam je u karijeri Holivud bio privlačan?

- Nikada me to nije privlačilo. To je moj lični stav, a odnosi se na motivaciju da se neko bavi ovim poslom. Govorio sam svojim studentnima: „Ako ste upisali glumu da budete slavni i bogati, odmah se ispišite“. To je nešto što eventualno dođe ili ne dođe, ali nikako nije cilj. Šta to znači iz ove male sredine i malog jezika biti opsednut uspehom u Holivudu, pa o tome sanjaju stotine američkih glumaca koji ne mogu to da dostignu. U toj mašineriji moraš pre svega da budeš mlad, da si zanimljiv i da ti se desi sticaj srećnih okolnosti.

Iako ste u penziji, odlučili ste da nastavite da radite.

- Činjenica je da volim svoj posao i da i danas radim bez obzira na to što sam u penziji i beskrajno se radujem tome. Predstavi na kojoj radim strahovito se radujem, kao da sam dobio prvu ulogu u životu.

Vaša kćerka Vanja krenula je vašim, glumačkim putem. Priželjkujete li da vam se putevi ukrste na pozorišnoj sceni ili filmskom setu?

- Nas dvoje smo davno igrali u „Faustu“, što je bio mali šok, jer je Vanja tumačila moju ljubavnicu. Očekujemo da nam se tako nešto desi, ali nismo baš zapeli. Na silu raditi tako nešto nema smisla.

Sin Filip otišao je daleko od svetlosti pozornice.

- Hvala Bogu da je tako. On je profesor na Fakultetu političkih nauka, predaje „Međunarodne odnose“. Doktorirao je ovde, a magistrirao u Parizu i Londonu. Bavi se naukom.

Ni od vas se nije očekivalo da postanete glumac.

- Ja sam „crna ovca“ u mojoj porodici, jer su svi bili lekari i inženjeri. Doduše, imao sam jednog deda-ujaka koji je bio umetnik, slikar. Njega sam mnogo voleo. To je jedini umetnik u celoj familiji, ali sa pozorištem niko nije imao veze. Moja žena se amaterski bavi astrologijom I rekla mi je da je moj horoskop takav da u njemu ima mnogo ličnosti. Ja baš i ne verujem u to, ali vidim da suprugu i kćerku to sve interesuje i onda tako pod stare dane saznam da u svom horoskopu imam razne ličnosti, pa sad ne znam da li je gluma došla kao rezultat toga.

Unuka Sana ima velike šanse da nasledi glumačke gene.

- Njena majka, njen deda i pokojna baba - majka njenog oca, Stanislava Pešić, sve sami glumci. To je neopisiva koncentracija glumaca u porodici. Sad se krstim i levom i desnom rukom koliko kod nje primećujem da se to ispoljava, stalno nešto zamišlja, danas se zove ovako, sutra onako, smišlja neke igre, a ja u kući u šali kažem da smo nadrljali i da će i ta mala biti glumica jednog dana.

Da li je nemirnog duha i koliko vas sluša?

- Nije što je naša, ali ona je živo dete, mnogo zanimljivo, slatko, pametno i predobro. Sticajem okolnosti sada živi sa nama i imam neverovatan osećaj kada sa njom svaki dan otkrivamo nešto novo. Deca su u tom periodu vrlo zanimljiva i slatka, radoznala su i brzo se menjaju. Svakog dana pojavi se neka nova ličnost. Nekad imam utisak da, kada joj nešto kažem, ona to nije shvatila, ali posle pet dana, kada već zaboravim da sam nešto rekao, ona me podseti i iznenadi.

Koliko ste strogi prema njoj?

- Nedavno smo raspravljali ko je glavni u kući. Ona kaže da je mama glavna, a kada ona nije tu, glavna je Kaja, njena bebisiterka. Kada Kaje nema, onda je glavni deda. Nisam naročito strog, naprotiv, volim da razgovaram sa njom i da se družimo.

Osim druženja sa unukom i rada na novoj predstavi, kako provodite penzionerske dane?

- Iz zdravstvenih razloga mnogo se šetam, jer ne bih da doživim starost u kolicima i nemoćan, s obzirom na to da sam pre desetak godina imao paralizu. To je i savet lekara, ali nateram sebe da bar jedanput dnevno pređem nekoliko kilometara.

Koliko se vaš današnji stil života razlikuje od nekadašnjeg, boemskog?

- Nekada sam se možda i previše opuštao. Ranije sam voleo da popijem i prepodne i popodne. Imao sam vrlo buran život koji se manifestovao u raznim vrstama preterivanja, opuštao sam se na različite načine, sportom, kafanom, druženjima i putovanjima. Ponekad je to bilo i vrlo naporno, ali je išlo s godinama. Međutim, dođe neko vreme i jave se posledice u obliku ozbiljnijih zdravstevnih problema, ali sada je sve mnogo bolje. Vodim mirniji život i tako sada i treba da bude.

Intervju: Deana Đukić
Foto: Boško Karanović
Mesto snimanja: Restoran „Madera“, Beograd, Bulevar kralja Aleksandra 43, 011 / 323 - 13 - 32