Ivan Jevtović: Bez iskrene ljubavi život nema smisao || Hello Magazin!

Mnogo puta do sada glumac Ivan Jevtović pokazao je talenat za maestralne transformacije u ulogama koje su mu često donosile priznanja za uloženi trud. Popularni Turča u filmu "Nebeska ulica", snimljenom za vreme bombardovanja, 1999, urezao je svoj lik u sećanje velikog broja gledalaca, a u godinama koje su usledile nizale su se mnoge zapažene pozorišne i filmske role, koje su potvrdile njegov veliki talenat. Koliko je vešt u oživljavanju likova Ivan pokazuje i ove jeseni u šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato", u kome je osvojio simpatije publike, ali i žirija. Gledaoci televizije "Prva" gledaju ga i u ulozi doktora Refika Petrovića u seriji "Urgentni centar", čiji lik veoma inspiriše stalnog člana "Ateljea 212". Nadareni Beograđanin u matičnom pozorištu trenutno sa velikim entuzijazmom priprema premijeru novog izvođenja Nušićevog komada "Ožalošćena porodica".
Uprkos brojnim obavezama, četrdesetdvogodišnji umetnik ne zapostavlja ni angažman u bendu "Deca loših muzičara", a slobodno vreme najradije provodi u društvu supruge Sandre i trinaestogodišnje kćerke Sofije, koja pomno prati svaki očev televizijski, ali i pozorišni korak.
Godinu dana posle iznenadne smrti njegovog oca, čuvenog profesora glume Vladimira Jevtovića, Ivan za "Hello!" govori kako se nosi sa gubitkom jedne od najvažnijih osoba u njegovom životu, ističući da mu porodica pruža neiscrpnu podršku, razumevanje, ali i smisao. Na početku razgovora osvrnuo se na aktuelne televizijske angažmane, koji su veliki profesionalni izazov za njega.

Publika ima priliku da vas ove jeseni istovremeno gleda u dva televizijska projekta. Koliko vam to prija?

- Kao što jesen može da bude plodonosna, tako je i moja profesionalna žetva ove godine bogata. Sve što sam učio i radio u karijeri sada mogu da pokažem nešto širem gledalištu u dva potpuno različita žanra.

Šta je vaš motiv da učestvujete u šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato"?
- Za mene nikad dovoljno izazova. Uostalom, dešavalo mi se da mi ljudi znatiželjno prilaze da se raspitaju zašto više nisam prisutan u medijima. Danas je izgleda potvrda vašeg postojanja samo ono što je izloženo očima javnosti. Ja verujem da je validno samo brendiranje samog sebe, gde dostojanstveno branite znanje svojim veštinama.

U tom slučaju, ko je Ivan Jevtović?
- Ivan Jevtović je autentičan i prepoznatljiv "proizvod" vrhunskog kvaliteta, sačinjen od dugogodišnjeg iskustva i pozamašne biografije, a pre svega slobodno opredeljeni umetnik.

Da li vam je angažman u popularnom šou-programu otkrio neke nove aspekte glumačke profesije?

- Moram da priznam da moje prisustvo u takvoj produkciji podseća na kolokvijume i ispite glume na Fakultetu dramskih umetnosti. Bile su to uglavnom crtice karaktera, koji, uz odabrane rekvizite i poneku periku, zaista mogu da liče na različite profile ljudi koje već poznajemo.

Kakva atmosfera vlada iza scene?
- Ponovo bih podvukao sličnost sa iskustvom stečenim tokom studija. To vam je kao klasa odabranih pojedinaca, koji krajnje profesionalno izvršavaju svoje zadatke, ali i međusobno funkcionišu kao dobro uigran sportski tim. Mi smo možda iz različitih mikrosvetova, ali smo jako motivisani da budemo na visini zadatka. Ne manjka nam inspiracija da se dopunjujemo, korigujemo, kao i da se posavetujemo. Zato je atmosfera na svakom snimanju na nivou dobre žurke.

Jeste li stekli nova prijateljstva?
- Većinu kolega nisam imao priliku ranije da upoznam. Za sada još otkrivam one sitne dragocenosti, koje uočite tek posle izvesnog vremena saradnje. Znam samo da su neki od njih vrlo zabavni i duhoviti. Pričekajte, ovo je tek početak klase "TLZP II".

Kako reagujete na kritike žirija?

- Manje ili više konstruktivne, kritike nesumnjivo doprinose većoj dinamici emisije. Uopšte mi ne smetaju, naročito kada sadrže dobru sugestiju i adekvatno objašnjenje da nešto poboljšate.

Izjavili ste da vam je vrlo važno kakva će biti reakcija vaše tazbine iz Sarajeva. Kakvi su njihovi dosadašnji utisci?
- Danima stižu poruke i pozivi familije koji komentarišu prve epizode. Naročito im se dopala imitacija Davorina Popovića, koji simboliše neka srećna vremena Jugoslavije i podseća na Sarajevo, grad otvorenih duša. Zato mi je bilo naročito stalo da to bude uspešno izvedeno, i likom i delom.

Čije je lice ma koje posebno priželjkujete da zvučite?
- Voleo bih da se oprobam u "afro-američkom" miljeu bluzera, soul i fank pevača. Ne bi mi smetalo ni da budu pevačice, mada sumnjam da ću doživeti tu avanturu.

Kako se osećate u ulozi srpskog doktora Bentona u seriji Urgentni centar?
- Prilika da budem deo prve postave "Urgentnog centra, prvenstveno zahvaljujući pozivu reditelja Stevana Filipovića, a kasnije i Dejana Zečevića, zaista je iskrena čast, koju sam, verujem, časno opravdao. Decidirana i precizna tačnost lika doktora Refika Petrovića zapravo je bogata i interesantna biografija stažiste pomalo drugačijeg bekgraunda. Benton je pripadnik afroameričke zajednice, a moja malenkost je obrazovani Rom, specijalizant hirurgije. To je već dovoljna okolnost za splet različitih dramskih kombinacija koje će ga pratiti.

Dok ste se pripremali za ovu ulogu pratili ste rad pravih lekara u beogradskom "Urgentnom centru". Opišite nam to iskustvo.
- Istina je da smo se zaista podrobno pripremali za snimanje, tako da je u tu svrhu, osim stručne terminologije, bilo neophodno da savladamo i veoma zahtevne instrumente i postupke prilikom operativnog zahvata. Jednom smo u "Kliničkom centru Srbije" prisustvovali moj kolega Bojan Perić i ja. Bilo je, naravno, neizvesnosti od lične reakcije, plašio sam se da li će mi to izazvati mučninu ili neku sličnu neprijatnost, međutim, iznenadila me je spoznaja da je taj čin bio neka vrsta kreativnog postupka, gde su najveći heroji upravo hirurzi, koji svakog dana biju bitku sa gđom Smrt. To je za mene bilo neverovatno prijatno i uzbudljivo iskustvo, kada je adrenalin pojačan do maksimuma.

Osim u televizijskom programu, publika vas može videti i u pozorištu. Šta vam predstavlja veći izazov - gluma na sceni ili na setu?

- U pozorištu uvek iznova preispitujem sebe, uspostavljam i proveravam moju tehniku, veštinu i znanje. Pozorište je hram srodnih duša, koje nemaju granice. Na setu se prvenstveno evociraju najlepša sećanja na prve filmske kadrove, zbog čega smo hrlili u bioskope, da bismo videli omiljene junake. Film je moja prva životna impresija. Shodno tome, prirodno sam gravitirao ka toj profesiji, da bih i sam bio nečiji junak. Mislim da prilikom suočavanja sa kamerom umem da je izbombardujem svojom koncentracijom i ličnim doživljajem, kako bi kadar bio vatromet.

Imate izuzetno gust raspored obaveza. Koliko vaš porodični život trpi zbog toga?
- Srećan sam što mogu da računam na veliko razumevanje moje supruge Sandre i kćerke Sofije. Osim što mi pružaju neiscrpnu podršku, one su zaista moja inspiracija, cilj i smisao. Uostalom, ovo je samo profesija, ali ne mora nužno da bude i ono što me definiše kao čoveka. Bez iskrene ljubavi i srodne duše život je bez sadržaja.

Gleda li Sofija vaše nove televizijske uloge i kako joj se dopadaju?
- Naravno da gleda. Pre nego što sam ušao u projekat, bila je blago uznemirena i puna očekivanja kako ću se snaći, ali već posle prve epizode "TLZP-a" uverila se da ću odagnati sve njene zebnje i da sam na "domaćem" terenu.

Na koja njena pitanja nemate odgovor i kako se snalazite s tim?
- Odgovornost roditelja je da drže jasne putokaze u odrastanju svojih potomaka. Na tom putu iskrsnu nove situacije, koje zahtevaju pojašnjenja. Ponekad neka od tih saznanja nisu jednostavna, ali moraju da budu izgovorena. Iskustvo joj ne mogu prepisati, niti je zaštititi od svih svetskih zala, ali je mogu naučiti da preventivno prepozna opasnosti i kako da ih prebrodi. Lekcija "Budi čovek, sine moj" jedini je miraz koji mogu da joj dam.

Da li vas i zbog čega kritikuje supruga?
- Najčešće je reč o mojoj brzopletosti.

Koji su vaši porodični rituali?
- Putovanja su razlog što se tako vatreno i predano radujemo kad god imamo slobodne periode. Uzbuđuje nas avanturističko otkrivanje drugačijih podneblja, različitih ljudi i uopšte kultura.

Deceniju i po sa suprugom Sandrom živite u skladnom braku. Kome pripisujete tako dugo trajanje?
- Isključivo mojoj ženi. Ona je moja muza i temelj, moj osnovni pokretač da budem bolji. Petnaest godina odolevamo iskušenjima, jer imamo toliko još tema, toliko ljubavi da razmenimo, da nam je prekratak ovaj boravak na planeti Zemlji.

Publika vas mahom prepoznaje po osmehu i vedrom duhu. Šta je vaš recept za sreću?
- Nemam običaj da se ljutim. Izbegavam bes i nasilje, čak i ako je verbalno. Moja teza je da se nervoznim i ljutitim mislima u nama akumulira negativna energija, ali često i među ljudima koji nas okružuju.

Pre godinu dana suočili ste se sa gubitkom oca. Da li je vreme donelo utehu?
- Izuzetno mi nedostaje. Još mi je "živa" svaka njegova reč, osećam kao da me nije u potpunosti napustio. Takve razgovore sa ocem nikada ne zaboravljate. Prate vas i kada mislite da ste usamljeni.

Odajete utisak ambiciozne, ali istovremeno stabilne osobe sa jasnim stavovima. Postoji li nešto što povremeno može da naruši takvu sliku o vama?
- Retko. Naučio sam da ne robujem predrasudama o nekome ili nečemu. Sam sam svoj gospodar, i svojih postupaka, i odluka, i posvećenosti.

Da li je novi album grupe "Deca loših muzičara" i dalje u planu i da li će se na njemu možda naći pesma posvećena vašem ocu?
- Pripremamo nove pesme. Za stvar "Ustani Slaj Stone Srbija te zove" uskoro bi trebalo da objavimo video spot. Ne verujem da ću uskoro sam preuzeti pisanje stihova, ali dok pevam ipak imam intimni doživljaj da pesmu mogu da posvetim kome želim, pa tako i svom ocu.

Mnogi vas pamte po ulozi Turče u filmu "Nebeska ulica", za koju ste svojevremeno dobili brojne nagrade. U kakvom sećanju je vama ostao taj lik?
- On još izaziva lepe emocije u meni, naročito kada slučajni prolaznici hvale nešto što je tako daleko iza nas. Ta uloga donela je i mnoštvo priznanja, pa je logično da sam se posle nje upisao u istoriju domaće kinematografije kao prepoznatljiva figura.

Šta u ovom trenutku najviše želite?
- Zdravlje mojoj porodici i prijateljima, a za buduće trofeje ću se svakako snaći.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content