Boris Novković: Između mene i pokojnog oca vladala je uvek blaga tenzija || Hello Magazin!

Na koncertu "Đorđu Novkoviću u čast" Beograđani su 5. novembra u Centru "Sava" imali jedinstvenu priliku da, uz velika imena nekadašnje muzičke scene, prošetaju kroz impozantan opus slavnog kompozitora. Sa Nedom Ukraden, Terezom Kesovijom, Vladom Kalemberom, Gabi Novak, Harijem Varešanovićem, Goranom Karanom, Kemalom Montenom, Željkom Bebekom, Kaliopi, Tijanom Dapčević i Nevenom Božović publiku je kroz svojevrsni vremeplov pun nezaboravnih nota vodio i sin čuvenog hitmejkera Boris Novković. Večiti dečak jugoslovenske pop muzike nadživeo je scenu na kojoj je rođen, ali je sačuvao prepoznatljivi stil kojim oduševljava svaku novu generaciju pripadnica lepšeg pola. Svojevremeno su obožavateljke bacale veš na njega čim bi se začuli prvi taktovi hitova "Tamara" ili "Mi smo jači i od sudbine", a mnoge ni danas ne mogu da mu odole. I on je uvek bio okružen lepim damama. Iza njega su dva braka, sa glumicom Bojanom Gregorić i novinarkom Lucijom, od koje se razveo posle fatalnog susreta sa slikarkom Ivom Višošević. Iako pomalo škrt na rečima kada se postave pitanja o privatnom životu, Boris nije štedeo emocije na pomen njegovog pokojnog oca.
- Svim srcem podržavam ovaj događaj, jer za mene ima posebnu važnost. Zahvaljujem kolegama koji su učestvovali na koncertu, ali i onima koji sa Đorđem nisu direktno sarađivali, ali su tim pesmama udahnuli neki nov sjaj. Bilo je to veličanstveno veče puno emocija - kaže Boris na početku razgovora za "Hello!".

Jugoslovensku scenu zapalili ste sredinom osamdesetih, reklo bi se preko noći. Koliko je bilo teško steći određeni status u javnom životu, posebno pod bremenom slavnog prezimena ?

- Bilo mi je teško, iako mnogima ne izgleda tako. Dogodilo se da je moj prvi singl odmah postao hit, koji se danonoćno emitovao na radio-stanicama širom bivše države. Ljudi možda nisu znali kako izgledam, ali "Tamara" se doslovno zalepila za njih. No, bio je neophodan mukotrpan rad da bih postigao status koji danas uživam. U početku su svi govorili da mi je lako jer iza sebe imam poznatog oca. Zato sam morao mnogo da radim da bih se dokazao i pokazao da sam lično zaslužan za svoj uspeh. Danas se sve odvija mnogo brže, ali se isto tako brzo i gasi. Bilo je na tom putu bezbroj posrtanja, situacija kada sam razmišljao šta i kako dalje, ali najvažniji su snaga, upornost i cilj koji je meni uvek sijao pred očima i koji je razlog što sam još ovde.

Od početka karijere bili ste pod uveličavajućim staklom i neprestano su vas upoređivali sa starijim Novkovićem. Međutim, niste poklekli pred pritiskom.
- Trebalo je da prođe dosta vremena da bi se sve sleglo. Već na prvo slušanje svako je mogao da oseti izrazitu razliku u našim muzičkim izrazima. Oduvek je bilo pakosnih ljudi kojima nisu strana svakakva podmetanja i koji nas osporavaju već na početku karijere, no sve to prestaje kada se čovek dokaže. Mene Đorđe nije "hranio" svojim pesmama, niti je ikad izrazio želju da mi bude uzor, kao što to ni ja nisam želeo. Uzore sam tražio na drugim mestima i išao svojim putem.

Imate li još običaj da mu posvetite pesmu na svakom koncertu?

- Naziv pesme koja govori o mom odnosu sa ocem je "Gdje si ti" i, na neki način, predstavlja naš nikad završeni razgovor. Ako proanalizirate tekst, videćete da otkriva i naše razlike koje su ponekad izazivale simpatične kreativne sukobe. S obzirom na to da nisam nikada snimao njegove pesme, odlučio sam da na svakom nastupu izvedem neku od brojnih kompozicija koje je pisao za druge. Sada je to najčešće "Malo mi je jedan život s tobom", koju je osamdesetih snimio Mišo Kovač. Sam naslov otkriva simboliku. Pesmu sam prepoznao odmah posle Đorđevog odlaska. Možda je, na neki način, i ona pronašla mene.

Zbog čega nikada niste otpevali nijednu njegovu pesmu?
- Đorđe je bio vrlo principijelan čovek i verujem da mi je takav njegov stav mnogo pomogao u životu. Kad odrastate u kući kroz koju svakodnevno prolazi cela jugoslovenska estrada, izloženi ste velikom riziku da skrenete s puta i zalutate na pogrešne obale. Već tada sam shvatio da ću uspeti samo ako me ljudi budu prepoznali kao original, kao samosvesnu individuu koja ima sopstveni izraz. Siguran sam da ne bih uspeo da je čuveni hitmejker umešao svoje prste, jer bi ljudi to doživeli kao surogat. Nisam usvajao njegove muzičke savete, distancirao sam se. Među nama je uvek vladala blaga tenzija jer smo bili dva snažna karaktera. Čak i da mi je Đorđe ponudio neku pesmu, ja bih je odbio. Nažalost, nismo dočekali da se emotivno otvorimo jedan prema drugom.

Jesu li vaši roditelji bili strogi?
- Kod njih se definitivno znao red. Nisu me puštali da rano postanem veteran života i da kao tinejdžer probam neke stvari koje im se ne bi dopale. Nisam mogao noću da ostajem do kasno, štaviše, uvek sam prvi morao da se vratim kući sa žurke. Nije bilo šanse da pređem granicu koju su odredili. Danas mi je zbog toga drago jer sam se naučio disciplini i racionalnosti. Đorđeva čvrsta ruka i vaspitanje usmerili su me na pravo mesto, usadili su mi nepokolebljivost, naučili me kako da poređam prioritete u životu. Odrastanje pamtim po strahovito brzom tempu koji me je očeličio i zahvaljujući kome nisam poklekao kada sam ušao u ovu mašineriju. U našoj kući se danonoćno nešto događalo i još kao dete sam dobro upoznao poznate ličnosti iz raznih sfera. Neki su me i razočarali jer sam ih drugačije zamišljao, zračili su potpuno suprotno nego što su se predstavljali na televiziji, dok su me drugi prijatno iznenadili.

Pesma "Tamara" na izvestan način je i vaša lična karta. Ko je bila Tamara?

- Svaki izvođač ima pesmu koje se ljudi sete na prvi pomen njegovog imena. Tamara je bila jedna zgodna devojka, fatalna i nesrećna ljubav mog dobrog prijatelja, koju sam ja samo opevao. "Biće rata, kažu svi" odnosilo se na tadašnju blokovsku podelu sveta, a ne na naša podneblja, mada su me kasnije mnogi videli kao proroka. Tada nisam mogao ni da naslutim da će pesma ovoliko potrajati. Čak je, onako "preljubavna i preromantična", umalo izletela sa albuma jer sam smatrao da bi zvuk tog izdanja trebalo da bude žešći.

Javnost vas zna kao romantičnog i večitog dečaka, ali jednom prilikom rekli ste da ste zapravo čvrsta i stabilna osoba koja ume da pokaže i zube kad joj neko stane na nogu.
- Kao klinac bio sam prilično nadobudan, bahat i prepotentan. No, prošao sam svašta i na taj način dobio šansu da se kvalitetno nadogradim. Bilo bi poražavajuće da sam ostao isti kao pre nekoliko decenija. Kad se pogledam danas, vidim zrelog, smirenog, odmerenog čoveka. Ali i dalje neizmerno volim muziku i takav način života koji podrazumeva mnogo putovanja i druženja sa bendom i publikom. Bez toga bih uvenuo.

Pre dve godine razveli ste se od druge supruge Lucije, s kojom imate dva sina. Kako danas funkcionišete?
- Sa Lucijom sam u dobrim odnosima i posle svega smo ostali prijatelji. Naši sinovi Noa i Bono uživaju u ljubavi oba roditelja. Često provodim vreme s njima, viđamo se skoro svakog dana, učestvujem u porodičnim obavezama, i tako će uvek biti. Oduvek sam previše brinuo o drugima, a premalo o sebi. Sa Noinim rođenjem to je još više došlo do izražaja. Brinem o svemu i svačemu, već razmišljam kako će se moja deca jednog dana snaći u životu jer svi znamo kakva su vremena. Dajem sve od sebe da budem "kul" tata, da budem i otac i prijatelj. Pobornik sam teorije da deca treba što duže da uživaju u detinjstvu, u bezazlenoj igri i radosti koju ona pruža. Što se tiče muzičkih gena, već znaju da odrede šta im se sviđa. Rekao bih da su progresivni i rokerski nastrojeni, iako su još mali. Vole moju muziku, a stariji sluša i Noela Galagera.

Osećate li četrdesete?

- I da i ne. Možda se setim da me godine stižu dok trčim mini-maraton, pa u nekom trenutku ostanem bez daha. Ali, u glavi se trudim da ih što manje osećam i da što duže ostanem klinac. Verujem da je to moguće. Izbegavam da se prepustim društvenim konvencionalnostima, jer tamo, između ostalog, postoji i zamka da brzo postanem "čika".

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content