Gordan Kičić: Glumom nadoknađujem stidljivost u privatnom životu || Hello Magazin!

Uloge urbanih likova i gradskih šmekera obeležile su filmsku karijeru Gordana Kičića, a prvu ulogu u epohi imao je u seriji "Poslednja audijencija" u kojoj je 2008. tumačio Nikolu Pašića. Pre tri godine osmehnuo mu se novi izazov u duhu prošlih vremena, rola Branka Jagodića u seriji "Jagodići", koja će uskoro doživeti premijeru treće sezone na "Radio-televiziji Srbije". Tridesetsedmogodišnji Beograđanin se, posle producentskog prvenca u filmu "Ustanička ulica", ponovo našao u dvostrukoj ulozi, kao glumac i kao producent. Zbog brojnih profesionalnih obaveza ovog leta nije otputovao na odmor sa suprugom Zoranom i kćerkom Sofijom, ali kaže da ženska strana porodice ima razumevanja za njegov tempo života. Svaki slobodan trenutak posvećuje svojim najbližima, a početkom septembra je zbog kćerkinog polaska u prvi razred odložio sve svoje obaveze.
U razgovoru za magazin "Hello!" otkriva da glumom kompenzuje stidljivost u privatnom životu i priznaje da je sujetan. Na početku razgovora osvrnuo se na svoj poslednji projekat, u koji je protekla tri meseca uložio mnogo energije.

Za razliku od prethodna dva serijala, u novoj sezoni serije "Jagodići" našli ste se u dvostrukoj ulozi, producentskoj i glumačkoj. Koliko to utiče na vaš privatni i profesionalni život?

- Prilično. Nastupile su različite reorganizacije. Film "Ustanička ulica" bio je prvo takvo iskustvo, ali mnogo jednostavnije za realizaciju. Manje vremena imate za rad na seriji, nego na filmu. Na sreću, sa dobrom, uigranom ekipom, koja je sarađivala u prethodna dva serijala, realizacija je bila utoliko lakša. Svi se dobro poznajemo, znali smo koji standard želimo da postignemo, pa nije bilo nikakvih problema. Snimanje nastavaka uspešnog projekta uvek predstavlja veliki izazov.

Strepite li od reakcije publike?
- Tačno je da je veliki izazov, ali siguran sam u ono što smo kao ekipa uradili. Prve tri epizode su već izmontirane i veoma sam zadovoljan materijalom koji smo napravili. Glumačka podela je sjajna i verujem da će se i publici svideti nastavak priče o ovoj grofovskoj porodici.

Vaše matično pozorište "Atelje 212" odnedavno ima novog upravnika, Branimira Brstinu.
- Atelje je velika kuća, značajno pozorišno ime i na nama je da tu tradiciju nastavimo u nešto izmenjenim uslovima. U vreme opšte nemaštine, kada nema sredstava ni za život, a kamoli za kulturu, mi smo zaduženi da učinimo koliko možemo. Drago mi je da je ansambl pozorišta odlično povezan i složan i rešeni smo da nastavimo da se bavimo ovim poslom u okolnostima koje nam ne idu naruku. Kod nas kulturu nikada nisu preterano priznavali i pomogali ljudi koji rade u samim ustanovama i kulturi generalno, koliko bi mogli. Nisam čovek koji se preterano žali, ali uviđam probleme, koji su date okolnosti u kojima moramo da radimo.

Aktivni ste na društvenim mrežama i javno iznosite stavove u vezi sa različitim društvenim pitanjima. Jeste li razmišljali o političkom angažmanu?

- Nisam. Društvena odgovornost je jedna stvar, a o direktnom političkom angažmanu koji bi podrazumevao biranje nekih mesta u kulturi ne razmišljam. Smatram da je pozicija koju ja kao glumac imam odgovorna, ali ne previše, i ne bih voleo da imam duplo veću odgovornost. Odgovoran sam za sebe, svoju porodicu, uloge koje tumačim i to mi je dovoljno.

Posao producenta zahteva menadžerske sposobnosti, a vaša majka je želela da se bavite tim poslom. Izgleda da ste joj ispunili želju.
- Moglo bi se tako reći. Čini mi se da razumem ovaj posao, jer kao glumac imam dosta iskustva na setovima. S druge strane, oduvek me je zanimala ona druga strana nastajanja filma, serije, teksta i deljenje zajedničke vizije projekta. Mislim da sam konstruktivnim predlozima mogao da dam svoj doprinos i da preuzmem odgovornost za realizaciju projekata sa kojima sam se uhvatio u koštac.

Vaš produkcijski prvenac, film "Ustanička ulica", dobio je pozitivne ocene, a kanal "HBO", koji se emituje u sto pedeset zemalja sveta, otkupio je pravo na emitovanje.
- Sa tim filmom uradili smo vrlo dobar posao i veoma sam zadovoljan kako je sve prošlo. Bio sam presrećan kada sam saznao da je "HBO" otkupio prava na emitovanje i mislim da je to jedini naš film koji je prodat jednom velikom kablovskom operateru. Javljali su mi se prijatelji širom sveta da mi kažu da su ga gledali i to je fenomenalan osećaj. Film je prikazan na dvadeset pet festivala, putovali smo od Brazila do Evrope i dobili nekoliko nagrada.

Tinejdžerske dane proveli ste u Rusiji, a po povratku u Beograd postojao je plan da se preselite u Ameriku. Koliko vam je to iskustvo bilo začajno?

- Drago mi je što sam imao prilike da živim na različitim mestima i što dva jezika znam vrlo dobro, jer je to u mom poslu svakako prednost. Rusija je genijalna zemlja koja se neprestano razvija, za razliku od nekih drugih zemalja i kultura. To je nacija koja je svesna sebe, svog kulturnog nasleđa i istorije, vole svoje umetnike i to im omogućava da napreduju. Ruska kinematografija doživljava procvat.

Planirate li saradnju sa filmskim umetnicima u toj zemlji?
- Prošle sezone ambasador Rusije Aleksandar Čepurin gledao je premijeru Gogoljevog "Revizora" u kome igram Ivana Aleksandroviča Hrestakova. On je jedan od najblesavijih likova ruske literature. Imao sam priliku da posle predstave razgovaram sa ambasadorom Čepurinom i reakcije su bile fenomenalne. Nadam se da ću u budućnosti raditi i u Rusiji, koja jeprilično autohtono tržište, videćemo. Zaista bih to voleo, a prednost mi je što znam ruski.

Jeste li priželjkivali holivudsku karijeru?
- Išao sam na mnogo kastinga, ali nisam imao nekih aspiracija za odlazak jer sam imao mnogo obaveza ovde. Trenutno pregovaram o jednom poslu.

Da li ste nekada zažalili što niste otišli?

- Nikada se nisam pokajao i ne mogu da se kajem, jer mi je porodica ovde i ovde radim, ali uvek sam raspoložen da negde odem, nešto snimim i vratim se.

Uloge su zahtevale da izgovorite mnogo romantičnih rečenica. Izgovarate li ih nekada i vašoj supruzi u domu?
- Ne. Ja sam vrlo stidljiv, što će vam o meni svako reći, i to kompenzujem na sceni. Gluma mi je pomogla da istražim sebe i vidim koje su moje granice, privatno i poslovno. Mogućnosti svakog čoveka imaju granice, ali je važno ispitati ih i shvatiti, oprobati se u novim stvarima, u nekim propasti, a u drugima doživeti uspeh, jer sve je to velika škola. Ovaj posao ne bi trebalo doživljavati kao važniji od života, kao, uostalom, nijedan posao. To je ta tanka linija koja te lomi prema maksimalnom angažovanju ili prema ludosti. Potrebno je umeti podvući liniju, ostati smiren i fokusiran.

Kažete da ste stidljivi. Znači li to da vas je supruga osvojila?
- Moguće da jeste.

Kćerka Sofija je u septembru krenula u prvi razred, u vreme kada ste snimali "Jagodiće". Jeste li propustili taj važan dan?

- Naravno da nisam, 1. septembar je bio moj slobodan dan. Iskoristio sam svoju poziciju producenta i zamolio ljude da mi izađu u susret i puste me da sa seta u gradovima Vojvodine dođem u Beograd kako bih tih dana bio sa njom.

Da li biste voleli da krene vašim glumačkim stopama?
- Nikada se ne bih mešao u kćerkine odluke. Moji roditelji se nisu mešali u moje. Moja devojčica, sutra devojka, imaće više opcija, od kojih će izabrati onu koju najviše bude želela i koja će je činiti srećnom.

Jeste li strog otac?
- Nisam, ali nije lako biti roditelj. Srećom, kćerka je još mala, tako da nas još sluša.

Sofija je rođena pre sedam godina i sigurno bi volela da uskoro dobije brata ili sestru.
- Slažem se, videćemo.

Zbog profesionalnih obaveza često ste odsutni. Kako porodici nadoknađujete to vreme?
- Svaki slobodni trenutak provodim sa njima. Kada ne radim, uvek sam kod kuće, idemo u šetnje, gledamo filmove i uživamo. Ove godine nismo otišli na letovanje, ali kada ja ne mogu sa njima, supruga i kćerka otputuju same.

Kako se kao porodica nosite sa čestom razdvojenošću?
- Prihvatamo život kakav jeste, imamo želje i ideje, ali potrebno je biti realan - kada nešto ne može da se desi, na tome ne bi trebalo ni insistirati. Ali polako, doći će vreme i za ono što želimo.

Šta su vaši izduvni ventili, igrate li još košarku i svirate li gitaru?
- Basket ne igram već duže, a izvesno slobodno vreme posvećujem muzici. Sada sviram samo kod kuće, za svoju dušu. Nadam se da će se to uskoro promeniti.

Nalazite li vremena za boemska zadovoljstva u kafani?
- Nikada nisam išao u kafane i ne gajim nikakva osećanja prema muzici koja se tamo svira, tako da se nisam dobro provodio. U nekim klubovima sam se osećao dobro. Idealan provod za mene je u nekom manjem kafiću sa super ozvučenjem, u kome mogu da puštam muziku i zabavim ekipu koja se tu nalazi.

Za glumce kažu da su večita deca. Kada i zbog čega vi podetinjite?
- Zbog muzike. U trenutku kada čujem neku pesmu imam fleš-bek na neki period iz detinjstva. Trudim se da ne gubim vedar duh i da ne zapostavim duhovitost jer volim da se šalim.

Zbijate li šale i na sopstveni račun?
- Naravno, kako na tuđ, tako i na svoj.

Preterate li nekada u tome i umete li da se izvinite?
- Umem da preteram, ali umem i da se izvinim. Ali samo kada preteram.

Da li ste sujetni?
- Jesam, ali svi glumci su sujetni. To je neophodno za ovaj posao, pa i za svaki drugi. Moraš da imaš svest o sebi, da predstavljaš sebe ili neki lik koji braniš koliko god je to potrebno.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content