Jugoslav Ćosić: Supruga mi je najstroži kritičar || Hello Magazin!

Nakon dugogodišnje novinarskog i uredničkog angažmana na televiziji "B92" Jugoslav Ćosić dobio je ponudu koja se ne odbija i postao direktor srpskog programa regionalne televizije "N1", koja sarađuje sa globalnim medijskim gigantom "Si-En-En". Iako ima diplomu Pravnog fakulteta u Beogradu, novinarstvo ga je privuklo još tokom studija i zadržalo pod svojim okriljem više od tri decenije. Tokom nemirnih devedesetih emigrirao je u Australiju, a život u ovoj dalekoj zemlji opisao je u knjizi "Vreme sna", koju je izdao početkom ove godine. Iako se povratak u Beograd desio neposredno pred bombardovanje 1999. godine, novi odlazak nije bio opcija, već povratak profesiji koja ga je profilisala u jednog od najkredibilnijih novinara u Srbiji. Iako je sagovornicima na najvišim pozicijama umeo da postavlja neugodna, gotovo islednička pitanja, pretnje nikada nije doživeo, a tvrdi da ga iste ne bi zastrašile. Najveću podršku na profesionalnom i privatnom planu daje mu supruga Jelena sa kojom ima dva sina, Konstantina i Damjana. Posle dinamičnog poslovnog angažovanja neophodni mir pronalazi u svojoj vikendici na Avali, kao i na treninzima, za koje tvrdi da su veliko iskušenje za ljudsku lenjost. Na početku razgovora za magazin "Hello!" Ćosić govori o novim profesionalnim izazovima.

Da li ste imali nedoumice kada vam je ponuđeno mesto direktora programa za Srbiju na novoj televiziji "N1"?

- Ne, apsolutno nikakve. U polju informative ovakve šanse i ovako veliki izazovi nisu česti. Još je ređe da u regionu iza nekog medija imate tako velike grupacije kakve su "Junajted grupa" i "KKR".

Koliko je rad u timu koji sarađuje sa medijskim gigantom kakav je "Si-En-En" drugačiji od dosadašnjeg iskustva i kakva su vaša očekivanja od novog angažmana?
- Suština posla je ista, da gledaocima objektivno prenesemo šta se zbiva u našem društvu, a sve ostalo, od tehnologije, preko načina rada, softvera, do automatizacije, drugačije je. Očekivanja ekipe "N1", a očigledno i naše buduće publike, su velika. Radi se o novoj regionalnoj televiziji, sa tri produkciona centra i jedinstvenoj tehnologiji. Svakako da svi strepimo, ali dajemo sve od sebe da program u svakom pogledu bude na nivou očekivanja.

Da li će gledaoci imati priliku da vas vide i u ulozi voditelja?
- Da, biću jedan od autora emisije "Pressing", koja će na našoj televiziji biti emitovana četiri puta nedeljno u terminu od 20 časova.

Kako ocenjujete stanje u srpskom novinarstvu danas?

- Depresivno.

Zbog čega ste tek nedavno odlučili da napišete i izdate knjigu o životu u Australiji devedesetih godina?
- To sam oduvek želeo, a kako sam u jednom trenutku imao dosta vremena, uspeo sam da je završim. Da to nisam učinio tada, verovatno se to skoro ne bi dogodilo, pošto trenutno imam taman toliko vremena da pišem uplatnice.

Zašto ste odlučili da se vratite?
- Zbog profesije kojom se bavim.

Po povratku iz Australije "dočekalo" vas je bombardovanje i povratak u balkansku realnost. Da li ste tada razmišljali da ponovo odete?
- Možda će zvučati čudno, ali nisam. Razlog je isti, profesija. Prihvatio sam da o bombardovanju izveštavam za "Radio Slobodna Evropa". Tek kasnije došla je "TV Politika".

Svojevremeno ste rekli da ste jedno vreme maštali da napišete dramski tekst za pozorišnu predstavu. Da li biste voleli da realizujete tu ideju i šta vas sprečava u tome?
- Ne više, a naročito od kad sam napisao tu knjižicu o mom australijskom iskustvu. Život nam je često apsurdniji od pozorišta, a i danas je u Srbiji strašno teško biti dobar dramski pisac. Šta god smislite to se negde već dogodilo, odmah izađe na internetu. Ne može čovek danas ni doktorat da napiše, sutra izađe da ga je neko već napisao.

Diplomirani ste pravnik, ali ste za svoj poziv odabrali novinarstvo. Kada ste i zbog čega odlučili da promenite profesiju?

- Odmah sam to odlučio. U kratkoj biografiji na koricama knjige napisao sam da jedino ja nemam odgovor na pitanje zašto sam upisao i završio baš Pravni fakultet. Već na prvoj godini fakulteta počeo sam da radim na radiju. To je za mene bila ljubav veća od one iz Verone.

Izdvojilite ste se hrabrošću i odvažnošću da postavljate pitanja koja drugi nisu hteli ili smeli. Da li ste zbog toga doživljavali neprijatnosti?
- Ni blizu kao neke druge moje kolege. Bilo je neprijatnih scena, ponekad i takozvanih dobronamernih upozorenja, pritisaka, ali ne i direktnih pretnji ili ucena. Međutim, bilo je protesta u komentarima, pa i uvreda zbog pojedinih gostiju.

Koji intervju pamtite kao najizazovniji u svojoj karijeri?
- Kao izazovne i teške pamtim mnoge razgovore, recimo sa Milanom Bekom, Stankom Subotićem, Karlom del Ponte, Milom Đukanovićem, svojevremeno i sa Bogoljubom Karićem. Mnogo ih je bilo. Neke od mojih sagovornika kasnije sam sretao u sudu.

Da li postoji neki koji biste rado voleli da zaboravite i zašto?

- Ne, srećom. Intervjue koje bih danas voleo da zaboravim nisam vodio, ali događalo mi se da nakon nekih ne mogu dugo da zaspim, da tek nakon razgovora shvatim šta sam sve propustio i kako me je sagovornik "preveo žednog preko vode". To su rizici kad radite često i kada radite "uživo".

Zbog ozbiljnog izraza lica, mnogi vas doživljavaju kao izuzetno ozbiljnog i strogog čoveka. Da li vas i vaši najbliži gledaju istim očima?
- Ma ne, ni slučajno. Veoma cenim opuštene i duhovite ljude, a i sam sam se nekad trudio da budem duhovit dok sam pisao za "Indeksovo radio pozorište".

Da li biste ponovo mogli da radite nešto slično?
- Bih, verovatno. Veoma volim i cenim satiru.

Da li ste zadržali tu duhovitu crtu vaše ličnosti i u kojim trenucima je ispoljavate?
- Mislim da jesam. Čini mi se da se ona vidi uvek van ekrana.

Odela, košulje i kravate vaš su zaštitni znak, kada je reč o pojavljivanju na malim ekranima. Da li i iza kamera preferirate taj stil odevanja?
- Ne u potpunosti, mada moram reći da, što se mene tiče, teorija da odelo ne čini čoveka ima puno rupa. Ne suprotstavljam se osnovnom smislu te izreke, ali spoljni izgled i stil ipak su važni za to kako vas percipira spoljni svet. Naravno, to nije obavezno skopčano sa parama. I sa malo novca, može se izgledati pristojno. Na televiziji volim klasiku, tamni sako, svetla košulja i to je to.

Posao u medijima jedan je od najstresnijih. Kako se oslobađate stresa?
- U vikendici na Avali. Da to nemam verovatno bih se relaksirao u nekoj apoteci. Kad ne mogu na Avalu, uglavnom sam na terasi, na vazduhu.

Da li ste skoro bili na Avali?
- Naravno, baš smo nedavno pekli paprike. Ko će da plaća petsto dinara za teglu ajvara.

Da li je leto za nama za vas bilo isključivo radno ili ste imali vremena i za porodični odmor?
- Nisam imao vremena za odmor, nisam bio ni na letovanju ni na zimovanju, ali ima takvih perioda. Svi smo veoma posvećeni našoj novoj televiziji.

Koliko ste emotivni i na šta ste najosetljiviji?
- Emotivan sam i veoma osetljiv na prava, sudbinu i svaki vid zlostavljanja dece.

Odlazite li u teretanu ili se bavite nekim sportom?
- Trudim se i kao mnogi imam večnu borbu da se motivišem i pobedim lenjost.

Koliko vodite računa o ishrani?
- Još jedna epska borba. Trudim se da ne preteram, da ne jedem tešku hranu, da održim u ravnoteži stvarne potrebe i "gladne oči". Volim raznovrsnu hranu, najviše tajlandsku, malezijsku laksu, indijski tanduri, suši, ali da se ne lažemo i roštilj i ribu na žaru.

Zvuči kao da ste veoma vešti u pripremi jela?
- Odlično spremam ribu, a što se ostalih stvari tiče, slava je na strani Džejmija Olivera.

Jednom prilikom izjavili ste da vam je supruga najstroži kritičar. Usvajate li njene kritike?
- Jeste najstroži kritičar, ali kritike ne usvajam bez pogovora. Istine radi, kada me kritikuje to uglavnom nije bez razloga.

Pamtite li najromantičniji gest koji ste priredili svojoj supruzi ili to često činite?
- Sigurno ne činim onoliko često koliko bi ona volela. Što se tiče gesta, nisam siguran, žene i muškarci su objektivno bića sa različitih planeta. Jednom mi je rekla da je nervira ta klasika sa donošenjem cveća. Onda mi je posle tri meseca rekla "Mesecima mi nisi kupio cveće". Ja bih rekao da je odlazak u Njujork i šetnja po Menhetnu bila jedna od najlepših stvari.

Koje su vam omiljene aktivnosti u krugu porodice?
- Trenutno se svi zabavljamo sa kučetom. Baš ovog vikenda moj mlađi sin Damjan i njegova tetka, odnosno moja sestra, pojavili su se na vratima sa jednom kucom koju su usvojili na "Dog festu".

Pokazuju li vaši sinovi interesovanje za medije i kako im se dopada vaš posao?
- Samo za internet. Hiljadu puta su me videli na televiziji i oduvek im je to bilo dosadno, ali prvi put kad su otkucali moje ima na internetu bili su uzbuđeni. To je ono čemu oni teže. Ne verujem da će ih ikada ijedan drugi medij interesovati. Oni su ta generacija. Uvek mi je i smešno i tužno kad neko od ljudi koje znam kaže kako svojoj deci ograničava internet na jedan sat dnevno i slično. Ne možete im oduzeti ono što su oni, možete samo da izgubite kontakt sa njima. Danas je to veoma važno razumeti. Oni su sasvim drugačija generacija, ne pristaju na drugačiji odnos sa roditeljima nego ortački. To što ste im roditelji, samo po sebi, za njih nije značajno.

Koliko ste skloni tome da žalite za propuštenim šansama i da li neku pamtite sa posebnim žaljenjem?
- Nisam tome sklon, trudim se da gledam u budućnost. Mogao bih da kažem i da sam dobar deo šansi u životu iskoristio ali, kao i svi, sto puta sam sebi rekao "E, da mi je ova pamet, a one godine".

U jednom interjvuu izjavilii ste da vam je uzor Hju Hefner, samo što je on u pisanom mediju. Jeste li priželjkivali uredničko mesto u "Plejboju"?
- Nisam priželjkivao uredničko mesto, već mesto u njegovom bazenu. To je, naravno, bila samo neshvaćena šala.

Šta je to što najviše volite da uradite kada se završi vaš radni dani?
- Kao i svi roditelji, da dođem kući i poljubim klince.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Nebojša Babić za studio "Orange"