Sanja Doležal: Bol nikada ne prestaje, samo vremenom naučimo da živimo s njom || Hello Magazin!

Album "Pesme za decu i odrasle" naziv je jednog izdanja "Novih fosila" s početka osamdesetih, a upravo tako bi mogla da se opiše cela muzička karijera popularne grupe koja je svojevremeno održavala više koncerata nego što je bilo dana u godini. Sa "Fosilima" je odrastala i njihova najveća zvezda, šarmantna i večno mlada Sanja Doležal, koja se raduje predstojećem nastupu u Beogradu, odakle će svi zajedno krenuti na oproštajnu turneju po bivšoj Jugoslaviji. Susreti sa ovdašnjom publikom uvek su protkani emocijama, a svojevrsni muzički vremeplov kroz koji će nas povesti 25. oktobra u Centru "Sava", imaće i posebnu težinu jer ovog puta na sceni iza popularne pevačice neće biti njen suprug, bubnjar Nenad Šarić, koji je, nažalost preminuo. Iako su njihove pesme stvarane za sve od sedam do sedamdeset sedam godina i "uvek je dobro videti ih opet", Sanja u šali konstatuje da su "odavno zreli za penziju".
- Naša muzika je bezvremena, ali mi nismo. Nakon četiri i po decenije postojanja, ovog leta smo na jednom druženju uz roštilj odlučili da je došao trenutak da se dostojanstveno zahvalimo publici i oprostimo od njih, dok smo još u naponu snage. Mudri ljudi kažu da treba pametno odabrati vreme za odlazak. Tako, i mi, smatramo da je bolje da sami siđemo sa scene, nego da nas iznesu sa nje. Želimo da ovi koncerti budu priča o "Fosilima" i svima koji su je stvarali - kaže zaštitni znak legendarne zagrebačke grupe.

Beograd je s razlogom odabran za polaznu tačku oproštajne turneje?

- Sve naše turneje koje su kretale iz Beograda bile su izuzetno uspešne. Kada smo 2008. ovde održali prvi koncert nakon mnogo godina, dogodila se i jedna divna stvar na koju smo davno zaboravili. Toliko smo se zapričali sa obožavaocima, da smo se osetili kao kod njihove kuće. Sve smo saznali, ko se uz koju našu baladu oženio, ko se rastao ili pomirio, nazvao dete po nekoj pesmi. I nije bilo važno što smo tada baš mi stajali na sceni, jer u tom trenutku smo, jednostavno, bili personifikacija nekih lepših vremena.

Vaša velika ljubav je i televizija. Hoćete li nastaviti da plovite medijskim vodama kao voditelj?
- U životnom sam periodu kada mi televizija predstavlja izazov i veliko zadovoljstvo. U tom smeru sam krenula još 1992. godine, tako da je ovo nastavak. Imam mnogo ideja, videćemo kuda će me odvesti. Malo je slobodnog vremena, ali kada ga ima, provodim vreme u svojoj vikendici na predivnoj reci Mrežnici. Mnogo čitam, pomalo pišem i družim se s prijateljima.

Svojevremeno ste najavljivali knjigu "Sve što nisam naučila u prvih četrdeset godina". Planirate li možda da je konačno napišete?
- Sada bi naslov glasio "Sve što (ni)sam naučila u prvih 50 godina!" Kada je napokon objavim, taj broj će verovatno biti veći. Ali, ne bih imala dovoljno papira da objasnim šta sve nisam naučila do sada, a šta sam naučila i više nego dobro.

Na pomen "Fosila" mnogi istog trena zapevaju veliki hit "Za dobra, stara vremena". Osećate li nostalgiju za prošlim danima i kako se borite s njom?

- S nostalgijom se uopšte ne borim. Borim se sa zglobovima i kolenima. Sećanja na mladost su predivna, normalno je da smo svi nostalgični za njom, ali pobornik sam teorije da je svako vreme imalo smisao. A ta pesma je obeležila sve naše živote.

Sećate li se na šta ste potrošili prvi honorar?
- Nećete verovati, prvi honorar sam zaradila sa osam godina, ali kao manekenka. Radila sam reviju za jednu zagrebačku kreatorku koja je šila za decu. Od te zarade roditelji su mi kupili poni bicikl, dugo sam ga vozila i bila sam presrećna. Sećam se i početaka sa bendom "Prva ljubav", skakanja u bazen na "Tašu", kada sam imala manje odeće nego što je trebalo, dolaska u "Fosile" kada mi je bilo devetnaest. Već na prvom nastupu, u jesen 1983. godine, pobrkala sam sve tekstove, iako sam ih celog leta učila.

Kada ste shvatili da je suprug Nenad čovek vašeg života? Da li vam je tadašnje konzervativno društvo možda prigovaralo zbog šesnaest godina razlike među vama?

- Dugo smo bili prijatelji, a onda smo poželeli da provedemo život zajedno. Društvo nije bilo ništa konzervativnije nego danas. Niko nam nije zamerao, verovatno zato što je on uvek delovao mnogo mlađe. No, tu razliku u godinama nas dvoje nismo ni osećali.

Znamo vas kao nepopravljivog optimistu, uvek nasmejanu osobu vedrog duha. Nažalost, porodičnu idilu pretprošle godine je prekinuo iznenadni gubitak supruga.
- Bol nikada ne prestaje, samo vremenom naučimo da živimo s njom. I dalje nastojim da nosim osmeh svuda sa sobom. Takav mi je karakter, a i moj suprug bi to želeo. Zato me je i zavoleo.

Jesu li sin Luka i kćerka Lea krenuli vašim stopama? Da li biste uopšte voleli da se bave muzikom u vremenu kada se estrada i popularnost shvataju na potpuno drugačiji način nego kada ste vi počinjali?
- Luka ima dvadeset godina, studira matematiku i muzika mu je samo zvučna kulisa. Lea je dve godine mlađa, voli da peva, svira i piše pesme, a trenutno mašta o upisu na džez akademiju. Šta god da odluče, ja ću ih podržati i neću im nametati svoje mišljenje. Roditelji za svoju decu strepe dok su živi. Kada požele savet od mene, rado im ga pružim. Nisam stroga, samo želim da se poštuju neka pravila kako bi nam život bio lepši i bolji. Oni to znaju od malih nogu i nikada nije bilo problema. Zaista sam ponosna što su toliko dobri. Suprug i ja smo im uvek govorili da im sve na svetu mogu uzeti osim znanja, podsticali smo ih da sve postižu sopstvenim trudom.

Mnogi misle da je jedan Saša bio vaša prva ljubav, a ne znaju da je tu pesmu sa grupom zapravo prva otpevala Đurđica Barlović. Ko je bio vaš Saša?

- Da, stihovi su napisani davno pre nego što sam ja došla u "Fosile". Ipak, ako ih dobro poslušate, jasno je da svako od nas ima nekog Sašu. Tako sam i ja u svom detinjstvu upoznala jednog Sašu iz Beograda. Bilo je to nežno, platonsko prijateljstvo.

Vas slava nije ponela, iako ste bili jedna od najpopularnijih ličnosti bivše države. Kako ste uspeli da se sačuvate?
- Ne znam, uvek sam mislila da je posao samo deo mene i da me ne određuje kao osobu. Verovatno je to stvar vaspitanja i karaktera. Odrastala sam na pozornici, što nije bilo lako, jer čovek, kad postane slavan, često počne da se ponaša drugačije nego što su ga do tada učili. Ne žalim ni zbog čega što sam učinila, a tek dolazi vreme kada ću razmišljati o onome što nisam uspela da uradim. No, mlada sam i perspektivna, još mogu sve da stignem.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content