Džon Sevidž: Porodica je moj najveći uspeh || Hello Magazin!

Američki glumac Džon Sevidž nedavno je boravio u Srbiji radi snimanja scena u novom filmu Darka Bajića "Bićemo prvaci sveta", u kome tumači ulogu Vilijama Džounsa, generalnog sekretara "Fibe". Putovanje kroz istoriju srpske košarke za poznatog Amerikanca bilo je svojevrsno putovanje kroz istoriju našeg naroda, koji je na njega ostavio snažan utisak. Šezdesetpetogodišnjeg umetnika filmska publika uglavnom pamti po ulogama u filmovima "Lovac na jelene" i "Kosa", a on ističe da se najviše ponosi uspesima koje je ostvario na privatnom planu. Posle dva braka, Sevidž je otpočeo vezu sa gotovo četiri decenije mlađom koleginicom, glumicom Blankom Blanko. Umetnički gen od slavnog oca nasledila je kćerka Džen, koja se takođe bavi glumom, kao i pisanjem i pevanjem, baš kao i sin Loklen, koji se posvetio grnčariji. Istraživački duh i borbu za pravdu, koji su Džona svojevremeno odveli i u Južnu Afriku, gde se uz Nelsona Mandelu borio za prava crnaca, nasledio je njegov unuk Zolen, koji gradi novinarsku karijeru.

Nedavno ste završili rad u filmu "Bićemo prvaci sveta". Ko je zaslužan za vaš dolazak u Srbiju?

- Producenti filma stupili su u kontakt sa ljudima koji me zastupaju u ovom delu Evrope i pozvali su me da mi kažu o čemu je reč. Iskreno, bio sam srećan što su želeli da baš ja dođem ovde, jer s godinama sve više uživam u putova njima i snimanjima na različitim destinacijama širom sveta. Radujem se učešću u ovom projektu, mislim da rade pravu stvar. Dopadaju mi se ti mladi, originalni ljudi, koji žele da ispričaju priču na svoj način i u to unose mnogo volje i truda.

Koju ulogu tumačite?
- Glumim generalnog sekretara "Fibe", gospodina Vilijama Džounsa. On upoznaje mladog dečka iz Srbije, koji je pred "Svetsko prvenstvo" u Sloveniji 1970. imao samo jedan cilj, da budu prvaci sveta, iako tada nisu imali ni košarkaške terene. To je sjajna priča, a još bolje je što je istinita i verujem da će dirnuti mnoge, kao što je mene.

U filmu glumite sa našim uspešnim mladim glumcima. Vidite li potencijal za holivudsku karijeru?
- Vidim i mislim da su već na tom putu. Veoma su talentovani i karakterni u tome što rade, a uz to su i duhoviti. Izgleda da se, uz ozbiljan posao koji obavljaju i kome su posvećeni, svi odlično zabavljaju, što je sjajno, posebno kada snimate film.

Ovdašnja filmska publika pamti vas po ulogama u filmovima "Lovac na jelene" i "Kosa". Koliko su vama značajne te uloge?
- Oba filma imaju snažnu poruku o životu, cilj im je da ljude upute na neke njegove lepše i bolje strane. Zbog toga su i meni značajni.

Kada ste shvatili da želite da postanete glumac?
- Nisam to znao, ali se desilo. Interesovao sam se za različite stvari, a u glumi se to nekako najbolje ispoljilo. U detinjstvu sam bio pravi knjiški moljac, a najviše sam voleo da čitam o prošlosti. Bio sam vrlo mlad kada sam se razboleo i morao sam dugo da boravim u bolnici, a to vreme sam provodio čitajući knjige, najviše o ljudskim sudbinama u istorijskim događajima.

Koliko poznajete srpsku istoriju?

- Znam ponešto, ali ne onoliko koliko bih voleo. Ljudi su prelepi i dobri, mnogi ne govore engleski, ali su izuzetno ljubazni, što svako odlično razume. Ovakvu velikodušnost nisam video nigde u svetu, a putovao sam na razna mesta. To se prepoznaje u ljudima. Znam da posedujete ogromno duhovno bogatstvo, veliki broj crkava na tako maloj površini i možda je baš u tom delu istorije ta vaša snaga. Nažalost, video sam i zgrade koje su srušene u bombardovanju, što je na mene delovalo uznemirujuće dok sam ih gledao. Amerika je kosmopolitska zemlja, u kojoj žive ljudi iz celog sveta, a politika diktira neke događaje, koje ne podržava većina njenih građana. To nije pravi odraz odnosa Amerikanaca prema vašoj zemlji.

Kakvi su vaši utisci o Srbiji?
- Srbija je predivna. Upoznao sam nove prijatelje, koji su me odveli u crkvu, slušao sam liturgiju, što je za mene bilo sjajno iskustvo. Pejzaži su prelepi, a neki delovi su me asocirali na Njujork. Stari grad podseća na njujorški Soho. Zgrade su možda stare, neke se i ruše, ali mnogo toga je obnovljeno, a sve zajedno imaju poseban karakter i duh vremena koji čuvaju. Beograd je prelep, prošao sam mnogim ulicama, sedeo u restoranima, mirisao cveće u prozorima, zaista me je očarao. Znam da su ljudi razočarani ekonomskim stanjem, ali u isto vreme cene se prave stvari. Ovde ne može da se gladuje, postoji samo duhovna glad, oseća se snaž no zajedništvo i dobronamernost ljudi, što je pravo bogatstvo. Kada sam izašao iz aviona, okrenuo sam se oko sebe i pogledao sva ta polja. Uprkos frustracijama i problemima, ljudi ne odustaju, oseća se hrabrost da se razmišlja, da se ukrštaju mišljenja i ideje, da se planira budućnost. Znam da ja ne vidim sve, ali nigde nije savršeno. I ja imam svoje frustracije i probleme, baš kao i vi. Energija koja se oseća među mladima u ovoj zemlji je dragocena i to je nešto u šta bi trebalo da se veruje.

Kako vam se dopala srpska kuhinja?
- Probao sam različite specijalite-te, srpska kuhinja je izvanredna. Posetio sam i Palić, koji mi se veoma dopao, mesto je kao stvoreno za uživanje. Tamo sam probao grožđe i svim čulima uživao u mirisima i ukusima. Ova zemlja je prebogata, dok dišete osećate čist vazduh i svuda oko vas je predivna priroda. To je danas pravo bogatstvo.

Da li ste probali srpsku rakiju?
- Probao sam je pre mnogo godina u Americi i umalo se nisam onesvestio. To je zaista žestoko piće. Ovoga puta nisam. Više ne pijem i ne pušim, rešio sam se tih poroka. Imao sam problem da prestanem sa pićem i dugo već u životu uživam na drugi način. Pre mnogo godina rešio sam se problema sa alkoholom, koji je, uz zloupotrebu droge, jedan od najvećih u Americi. Imao sam tu lošu naviku da odem u bar i da me piće obori sa nogu.

Kada ste shvatili da imate problem i odlučili da se obračunate sa njim?
- Pre osamnaest godina. Osećao sam se depresivno i alkohol mi nimalo nije pomagao u tome. Koristio sam ga u neumerenim količinama u kombinaciji sa cigaretama, a u jednom trenutku stvar se otela kontroli i morao sam da reagujem. Nije mi se sviđao život koji sam tada vodio. Otišao sam kod prijatelja i složili smo se da je vreme da to promenim.

Neko vreme boravili ste i u Južnoj Africi, gde ste upoznali Nelsona Mandelu i sa njim se borili za promene. Kako pamtite to iskustvo?

- Bio je to veliki izazov, ali i oduševljenje. Situacija tada nije bila sjajna, ali smo se borili, najviše snagom volje. Ljudska prava nisu postojala, svuda oko nas vladao je strah, ali zbog toga smo bili još odlučniji. Kada se ljudi udru-že, svašta može da se promeni, a to je još jedan razlog zbog čega volim da snimam filmove.

Vaša kćerka Džen takođe je glumica. Da li vam je drago što sledi vaš put?
- Ona glumi, ali radi i mnoge drugestvari. Obožava muziku i piše pesme o svemu što doživljava i ta životna iskustva pretvara u priče. Oduvek je bila emotivna i posvećena svemu što radi. Sada je usredsređena na uzgajanje or-ganske hrane, ima svoju baštu u kojoj gaji povrće i voće.

Iza sebe imate dva braka, a svaki od njih trajao je više od petnaest godina, što nije tipično za glumca sa holivudskom karijerom.
- Voleo sam svaku ženu sa kojom sam bio blizak. Imam divnu decu, sina i kćerku koji grade sopstvenu karijeru i bore se za svoje mesto pod suncem. Bio sam vrlo mlad kada sam se oženio i dobio decu. Moj unuk Zolen ima dvadeset jednu godinu i srećan sam što sam tako bogat čovek. Osećam se dobro u svojoj koži, imam divnu porodicu i devojku, glumicu Blanku, sa kojom uživam u Kaliforniji. To je za mene najveća radost.

Da li je i vaš unuk Zolen krenuo dedinim stopama?
- On je novinar, još studira, ali je zaposlen kao novinar u Boston Glowi voli da se bavi sportom. Strpljivo gradi karijeru, veliki je borac za pravdu, uporan je i talentovan i mislim da će biti vrlo uspešan.

Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
- Mnogi se vode karijerom, ali za mene je to porodica. Nekada je teško napraviti izbor jer smo neodlučni, ali kada ga napravimo, trebalo bi da ga se držimo. To ne znači da će ga svi podržati, niti misliti kao mi, ali je to nečiji stav i on mora da se poštuje. Sledim svoj osećaj i za sada sam veoma zadovoljan. Ko zna, možda me bolja vremena tek čekaju.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content