Leontina Vukomanović: Otkad sam postala majka sve je dobilo smisao || Hello Magazin!

Surovi profesionalizam, disciplina i urođena ambicioznost, za talentovanu umetnicu Leontinu Vukomanović bili su ključni parametri zahvaljujući kojima je postizala uspeh u svim muzičkim žanrovima kojima se bavila. Podjednako uspešna bila je kao pevačica, a kasnije i kao kompozitor i tekstopisac. Poslednjih devet godina njeni najdraži saradnici su mališani za koje je osnovala prvo hor, a potom i festival "Čarolija" i za koje najradije komponuje. Iako je u javnosti izgradila imidž velikog perfekcioniste, kakva i jeste u poslu, u privatnom životu je, naglašava, prilično haotična, ali joj to pomaže da uspostavi savršenu ravnotežu između samodiscipline i ležernosti.
Otkako je pre četiri godine dobila kćerku Luciju njen život je konačno dobio smisao, a ona, koja je ranije bila poznata kao "čelična lejdi", postala je nežna i popustljiva majka koja se trudi da svojoj devojčici ispuni svaku želju. Majčinstvo je promenilo i njen odnos prema muškarcima.

U novoj televizijskoj sezoni postali ste producent i član žirija takmičenja "Pinkove zvezdice". Jeste li na "prvu loptu" prihvatili taj posao?

- Ponuda od televizije "Pink" stigla je kada su uveliko u toku bile pripreme za organizaciju ovogodišnjeg festivala nove dečje muzike "Čarolija", čiji sam umetnički direktor i, uz produkcijsku kuću "Beoton" suosnivač, pa sam imala malo zadrške kada je u pitanju prihvatanje tako obimnog posla. Ma koliko da je lepo raditi sa decom ili za decu, biti u žiriju ovakvog šou-programa mač je sa dve oštrice. Jer imate iskustvo i znanje da ocenite nivo i zrelost dečje interpretacije, ali nemate srce da nekog "pošaljete kući", što se po sistemu glasanja traži od vas. Donekle mi je lakše što sedim u društvu još četvoro iskusnih muzičara i tako delim i taj neprijatan zadatak, a, sa druge, uživam u pevanju predivnih budućih "Pinkovih zvezdica".

Smatrate li da takve emisije mogu da podstaknu mališane da se okrenu svojim talentima umesto da provode vreme ispred kompjutera?
- Deci bi trebalo pružiti što više mogućnosti da otkrivaju svoje talente i razvijaju ih, a mediji su tu da popularišu prave vrednosti, a ne samo da jure za gledanošću ili tiražima. Ovaj šou postaviće nove standarde u dečjim sposobnostima pevanja, samim tim što ne pevaju muziku za decu, kao na Festivalu "Čarolija", već pravu pop muziku za odrasle. Tako ćemo i pokazati kako nove generacije imaju sve više uzora u svetskoj muzici i razvijaju svoju interpretaciju bolje nego neki odrasli pevači kod nas.

Šta vam je najveći izazov na novom poslu?
- Najveći izazov je da i drugoj deci predstavim šta je to što svako od njih može, uz dosta rada i pravih uzora.

Umete li da budete strogi ili smatrate da i na lep način od njih možete da izvučete maksimum?

- Strogost se ogleda samo u disciplini i odgovornosti prema bilo kom zanimanju kome se posvetite. Svaki talenat se pobuđuje lepim, a najvažnije je preneti na decu nadahnuće koje i sama osećam u radu sa njima.

Poslednjih godina uglavnom ste okrenuti radu sa decom, šta vas kod njih najviše inspiriše?
- Deca su blago bez zadrške, ona ne mrze, ne "laktaju se", smeju se, ne bave se smicalicama kao odrasli, ne takmiče se zbog pobede već zbog druženja i pokazivanja talenata.

Pripremate li nešto novo kada je reč o komponovanju pesama za druge pevače?

- Moja glavna preokupacija je autorstvo, u svakom smislu. Pesme koje radim za pop ili folk pevače podjednako su mi važne kao i pesme koje komponujem za decu. "Bekolino", "Usporite pored škole", "Kako rastu deca" i druge numere imaju više miliona pregleda od nekih pesama koje pevaju odrasli, što me posebno raduje. Danas, posle devet godina rada, dečji hor "Čarolija" ima svoja odeljenja u Zaječaru, Nišu, Novom Beogradu i Beogradu, a u planu je obnova i otvaranje još tri odeljenja ovog hora u ostalim gradovima u Srbiji. Po tome smo jedinstveni, prvi i najbolji.
Odnedavno sarađujem i sa Kristinom Kovač, jer naši "čarolijanci" posle navršenih petnaest godina, prelaze u mladi hor "Hard Korus", na čijem je ona čelu. Moram da priznam da je ta saradnja pun pogodak, jer je interesovanje mladih od petnaest do dvadeset pet godina, koliko imaju članovi "Hard Korusa", za ovakvom vrstom angažmana veliko.

Autor ste nekih od najlepših ljubavnih pesama u domaćoj pop muzici, koliko u njima ima autobiografskih elemenata?
- Možda je u ranom periodu komponovanja, od 1986. do 1996. godine, na mom repertoaru bilo previše autobiografskih pesama, ali tada sam bila mlada i nezrela. Danas mnogi ne veruju da je najlepše muške ljubavne balade, kao što su "Leđa o leđa" Željka Joksimovića, "Čija si" Tošeta Proeskog, "Ti si anđeo" Borisa Režaka, komponovala i napisala žena, to jest ja. Samim tim isključujem taj autobiografski momenat.

Da li veću inspiraciju imate kada ste srećni ili vas patnja čini kreativnom?
- Potpuno je svejedno. Meni je pesma odgovor na neka pitanja, situacije ili slike, ne samo u mom već i u tuđim životima. Dakle, najčešće stvaram kad su neke stvari nedorečene.

Prija li vam nadimak "čelična lejdi" ili vam nekada smeta?

- Prošlo je vreme kada su me se plašili. Sad sam mirna žena, u godinama.

Izgleda da ste veoma disciplinovana osoba, od koga ste nasledili tu osobinu?
- Veoma volim da radim svoj posao. Očekujem da i drugi oko mene daju maksimum, čime god da se bave. U mnogim stvarima, koje nisu vezane za posao, veoma sam nedisciplinovana i haotična, tako da je kompletan utisak da sam bar izbalansirana.

U jednom intervjuu za naš magazin izjavili ste da kćerka Lucija nije nasledila vaše osobine, da li vas to raduje ili vam smeta?
- Nisam baš bila tako isključiva u izjavi. Lucija ima samo četiri godine i teško je reći koje osobine uopšte ima. Primetila sam da je živahnija od mene, zainteresovana za sportske aktivnosti, pričljiva, nestrpljiva, i po tome se razlikujemo. S druge strane, muzički talenat svakako poseduje, pa imamo dosta prostora za igru koja ulazi u domen edukacije, kada je reč o muzici.

Koliko vas je njeno rođenje suštinski promenilo?

- Svaka prava žena doživi suštinsku promenu kada postane majka. Neka pre, neka kasnije. Posvećenost i odgovornost prema drugom biću postane vaš imperativ, pa se menjaju i prioriteti.

Da li zbog Lucijinog osmeha zaboravite sve probleme?
- Naravno, ponekad se pitam kako sam uopšte izdržavala pre nego što sam je rodila.

Jeste li strogi prema njoj ili ste popustljiva majka?
- Uglavnom sam popustljiva i nisam ponosna na to, ali uvek prelomim da je ljubav važnija od strogoće i nas dve nađemo zajednički jezik.

Koji je po vama najveći izazov za samohranu majku?
- Organizacija vremena je najveći problem samohranih roditelja, a finansijski sam bila samostalna i pre majčinstva, pa se u tom smislu ništa nije promenilo. Ne izlazim više uveče, vremena za posao i druženja imam samo od jedanaest do petnaest časova, ostalo vreme isključivo sam posvećena detetu.

Pre Lucijinog rođenja bili ste uglavnom u dugim vezama, što se sada promenilo. Kakav bi trebalo da bude muškarac koji bi u ovom životnom periodu mogao da osvoji vaše srce?
- Najbolje bi bilo da mi sada niko "ne uleće u šesnaesterac". Zaista nemam vremena za muškarce.

Spadate li u žene koje muškarci teško mogu da osvoje?
- Naprotiv, mislim da ženama tako malo treba. Naravno, ne računam na one koje bi da ih neko izdržava i "finansira", njima ipak treba malo više.

Verujete li i dalje u brak i da li maštate o ljubavi koja će trajati do kraja života?
- Verujem u brak, ali ne maštam o beskrajnoj ljubavi. Mislim da bi u braku trebalo da budu zastupljene i druge stvari koje mogu da traju do kraja života.

Privatno ste vrlo duhoviti i umete da nasmejete društvo, zbog čega u javnosti ređe pokazujete tu stranu vaše ličnosti?
- Nije mi prirodno da to radim u javnosti, jer nisam opuštena pred nepoznatim ljudima.

Koji je vaš recept za sreću i uživate li u četrdesetim više nego kada ste bili mlađi?
- Recept za sreću je porodica, ma kolika ona bila. To danas sa sigurnošću tvrdim, jer je konačno sve dobilo smisao.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Andreja Damnjanović