Nikola Pejaković: Da nije bilo muke i nedaća, nikada ne bih došao sebi

Pisao je scenarije za nezaboravne filmove i serije, studirao je režiju, pozorište je njegov drugi dom, gitaru svira otkako zna za sebe, volimo ga i zbog izvrsnih epizodnih uloga, a svaka je bila velika na poseban način. Koje god zanimanje da stavimo pored imena Nikole Pejakovića, nećemo pogrešiti. Jer, ono se vezuje i za kultna ostvarenja "Lepa sela, lepo gore" i "Rat uživo", i za popularnu seriju "Vratiće se rode", i za bluzersku "Haljinicu boje lila" koja je postala kafanski evergrin. Nije se ustručavao ni da iskaže neke stavove koji su u javnosti izazivali mnogo bure. Nije se plašio ni da prizna kako je nekad bio čovek bez odgovornosti i kočnica, koji je hodao tankom linijom između života i smrti. Danas piše sasvim drugačiju priču, jer je posvećen porodici i veri koje su mu promenile poglede na sve. Ne bi trebalo posebno naglašavati da je njegov doprinos našoj kinematografiji i pozorištu nemerljiv. Svestranog umetnika uskoro očekuje još jedan izazov, budući da je postao novo pojačanje edukativnog centra "Lekart", jedinstvene kulturnoobrazovne manufakture pod upravom Branislava Lečića. Zahvaljujući svom bogatom iskustvu, Nikola će studentima otkrivati tajne scenarija i kreativnog pisanja.
- Suština je u tome da se polaznici škole, upoznajući se sa istorijom drame, dramske literature i delovima istorije književnosti i umetnosti, pravilno postave prema radu i pisanju. Tako se stvara kompletna ličnost pisca, sposobnog da živi od svog znanja i zanata, a da se ne pretvori u suvog zanatliju koji vešto barata rečima dok udara u ivice sopstvenog neznanja i zabluda. Naš zadatak je da formiramo osobu koja će moći da pravilno vidi sebe i pronađe put do unutrašnjeg bića, najtananijih vibracija duše i onoga što se zove dar. Budućeg pisca pokušaćemo da osposobimo da pravilno misli, da zna gde da traži ideje za svoja dela, gde da kopa po svojoj nutrini, kako da savladava svoje demone i da juriša pravo u centar dobre priče - objašnjava Nikola, koga od malih nogu zovu Kolja jer je kao dečak neopisivo ličio na Rusa.

Jeste li se sa kolegom i dugogodišnjim prijateljem brzo dogovorili o ovom angažmanu?
- Leka je sa predstavom gostovao u Banjaluci, gde trenutno živim i radim. Kad smo se videli, pričao mi je o "Lekartu" i u jednom trenutku zaključili smo kako bi odsek za scenario i kreativno pisanje takođe mogao da bude zanimljiv polaznicima. Nas dvojica se odlično poznajemo, imamo isto mišljenje o mnogim stvarima, tako da je dogovor brzo pao i još brže se realizovao. Ovo je moje vatreno krštenje u pedagoškom radu, jer nemam profesionalnog iskustva u toj oblasti. Radeći na raznim projektima, često sam, neformalno, davao savete i razne "dijagnoze" u vezi sa rešavanjem problema koji postoje u scenariju. Bio sam neka vrsta supervizora. Ovo je, pak, drugačiji izazov. Jedva čekam da probam i vidim kako sve to izgleda, jer zaista želim da mladim ljudima pružim nešto korisno, ono što su meni pružili moji profesori i saradnici.

Vi ste reditelj, scenarista, glumac, muzičar. Koja profesija je najbliža vašem srcu?
- Po obrazovanju sam pozorišni reditelj, tu mi je baza, temelj. Muzikom se najduže bavim i od nje ne mogu da pobegnem. Izdao sam nekoliko albuma, ali nemam bend, ne nastupam uživo, niti nešto naročito promovišem taj svoj rad. Živim od rediteljskog posla i pisanja scenarija. Kada je reč o glumi, ja sam naturščik. Klasičan amater. I vrlo dobro znam kakav sam glumac, odnosno kakav nisam. To je specifičan zanat, treba vladati svojim govornim aparatom, telom i umom. Možda imam nekog određenog dara, ali svestan sam gde su mi granice i koliki su mi kapaciteti u toj oblasti. Danas glumim samo iz ljubavi, ako me neko od prijatelja slučajno pozove. A uvek je lepo i zanimljivo sarađivati sa dragim ljudima.

Da li je moguće baviti se različitim profesijama u isto vreme ili je možda bolje opredeliti se samo za jednu?

- Nemoguće je bilo šta raditi površno i usput. Konačno, svaštarenje nije dobro, jer čovek koji radi svašta u stvari ne radi ništa. Najbolje bi bilo koncentrisati se samo na jednu oblast, budući da svaki posao traži kompletnu osobu i svakom je potrebno posvetiti dovoljno vremena i ozbiljnosti. Zato ne zaslužujem da se kitim tim zanatima, glumac, muzičar ili pisac.

Branislav Lečić vas je opisao kao čoveka-ratnika, iza koga je buran život pun različitih iskustava. Na koji način ste se vi borili sa vetrenjačama?
- Nemam nikakvo objašnjenje, osim dubokog uverenja da me je Bog sačuvao. Ne postoji nijedan razuman razlog zašto sam ja živ. Ne postoji. Statistički gledano, ja sam mrtav čovek. Ako krenete stazom kojom sam dugo išao, svakog dana i minuta ćete upasti u rizik. Ne govorim samo o porocima i društvu, već i o pogledima na svet, o načinu na koji prelazite ulicu. Ego je najveći porok. Iz te strasti niču svi ostali poroci. Pogledajte oko sebe i videćete da se ljudi, u stvari, bore sa sopstvenim egom. Ili se ne bore. Zbog njega stvaraju probleme i sebi i drugima. Otkako sam postao svestan svog ega, držim ga pod kontrolom, pokušavam da ga zauzdam. Tu je i porodica, nešto najvrednije što imam. Supruga Nataša mi je najveća podrška, sudbina i unutrašnja snaga. Trogodišnji sin Teodor je moja, naša, nebeska snaga. A Bog nas sve čuva i pazi.

Šta je obeležilo vaše detinjstvo?
- Ne bih mogao ništa posebno da izdvojim, jer sam imao srećno detinjstvo i slobodu da biram put kojim ću krenuti. Roditelji su mi dopustili, iako možda nisu znali šta je to što želim. Tu svoju slobodu sam iskoristio, ali i zloupotrebio u nekim trenucima. Verujem da sada dobro znam njenu cenu. Jer, možemo da uradimo šta god hoćemo, ali nije nam baš sve na korist. Odrastao sam u Banjaluci, kasnije sam otišao u Beograd na Fakultet dramskih umetnosti i tu ostao više od dve decenije. Počeo sam da ga napuštam posle 2006. godine, kako bih izlaskom iz centrifuge koja me je zahvatila spasao živu glavu.

Sada živite i stvarate u rodnoj Banjaluci. Da li je povratak korenima na neki način značio ulazak u mirnu luku?

- Da, tamo sam sa porodicom, koja mi zaista pruža neverovatnu snagu. Možda zvuči kao floskula, ali ne bih ja izdržao ovaj život da nemam tu vrstu motivacije. Sve se promenilo, sve kompletno. To je možda počelo malo ranije, mojim vraćanjem pravoslavlju. Kad kažem "vraćanje", mislim pre svega na poreklo i korene. Vera je nešto previše lično da bi se o njoj govorilo javno, ali moram da kažem da mi je pravoslavlje pomoglo da postanem dovoljno snažan da promenim život i zasnujem porodicu. Da nije bilo loših stvari, muke i nedaća, možda nikada ne bih došao sebi. Prirodno je da se menjamo. Stvaranje novog čoveka je naša obaveza i put.

Kako ste prošli kroz burne devedesete?
- Devedesete su bile jako uzbudljive, ubitačne, ali i ubitačno kreativne. Bez obzira na sve, mislim da je to bio dobar period. Na kraju krajeva, za umetnika ne postoje crne godine, kao što možda postoje za istoričare i narode. Svako vreme ima svoju dobru i korisnu stranu, svako doba ima svoj miris. Rekao bih da je narod trenutno u dubljoj i goroj situaciji nego što je bio devedestih. Tada smo bili u nekom zanosu, makar i pogrešnom, bilo je neke nade. Sada nema ničega, postoji samo tupost, pritajena nada koja nema oštrinu, musavi pogled u trulo sutra. Uništili su nam sve tačke preko kojih smo uspevali da verujemo u lepšu budućnost.

Da li to znači da lepa sela i dalje lepo gore i da nam se istorija neprestano ponavlja?
- Lepa sela nikad nisu lepo gorela. Međutim, to je film koji će ostati kao snažno svedočanstvo jednog vremena. Snimali smo usred rata, nekoliko kilometara od borbenih linija, a statisti su bili pravi vojnici koji su pravo s fronta i iz rovova dolazili na set. Bilo je to strašno i uzbudljivo iskustvo, ali srećan sam što sam učestvovao u tom ostvarenju i što sam s jednom sjajnom ekipom gradio nadu da će nam biti bolje.

U čemu bi mogao da bude naš spas?

- Reći ću vam nešto iz dubine duše, u šta sam duboko siguran. Vera u Boga jedino je što nas može spasiti. Možda će se to ljudima učiniti kao atak i bogomoljačka propaganda, ali ronio sam duboko i znam da dole nema ništa. Na tom dnu, smetlištu poroka, strasti i naopake logike, gde se đavo i demoni igraju, čoveku nije mesto. Verujte.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +