Nataša Tapušković: Moja ćud ne razume današnje vreme

Sledeći intuiciju, koja ju je uvek terala da traga za smislom i slobodom, glumica Nataša Tapušković prihvata samo uloge koje je nadahnjuju. Atraktivna tridesetdevetogodišnjakinja već na studijama odigrala je glavnu rolu u kultnom filmu Zdravka Šotre „Lajanje na zvezde“, kada su svi bili oduševljeni novim, lepim licem, dok je njoj sve vreme na premijeri tekla krv iz nosa, jer nije mogla da se navikne na svoj lik na velikom platnu. Atraktivna plavuša, koja je detinjstvo provela u Kruševcu, devedesetih je jednu godinu provela u Italiji, gde je radila kao bebisiterka, a njen život dobio je potpuno novi smisao kada je upoznala Vuka, za koga se udala posle nešto manje od godinu dana zabavljanja. Njihov susret u klubu „Stupica“ dugo pre toga pripremali su zajednički prijatelji, a da oni toga nisu ni bili svesni. Bračni par sada živi u skladnoj zajednici u kojoj imaju dve kćerke, osmogodišnju Đurđu i četvorogodišnju Danu.
Glumica nežnog senzibiliteta trudi se da učestvuje u svakom segmentu odrastanja kćerki i da bude posvećena karijeri. Odigrala je naslovne uloge u nekim od najboljih ostvarenja domaće kinematografije, filmovima „Šišanje“ i „Život je čudo“. Poslednje ostvarenje koje je snimila je „Spomenik Majklu Džeksonu“, koje će uskoro premijerno biti prikazano u Beogradu, a prošle godine imala je priliku da igra i u jednom južnokorejskom filmu.

Film “Spomenik Majklu Džeksonu“ nedavno je imao premijeru, prvo u Karlovim Varima, a potom i na nekoliko filmskih festivala, jeste li zadovoljni reakcijom publike?

- Publika je u Karlovim Varima, kao na festivalima u Puli i u Sarajevu zaista bila dirnuta filmom. Česi su od prvog kadra disali sa filmom. Bili su zahvalni za humor pun ironije, kojim smo ih, kažu, podsetili na davnu češku kinematografiju. U Sarajevu je novinarka posle projekcije bila toliko dirnuta da je zaplakala. Upočetku smo bili pomalo iznenađeni, a potom vrlo zahvalni što i obična publika, kao i kolege koje se bave filmom, zaista tačno, toplo i nežno komuniciraju sa ostvarenjem Darka Lungulova.

Da li je to bila vaša prva saradnja sa rediteljem Darkom Lungulovim i kakve uspomene nosite sa snimanja tog filma?
- Sa Darkom sam prvi put sarađivala i sve je teklo veoma prirodno.  Gledajući film prvi put, u Karlovim Varima, shvatila sam koliko je bilo dragoceno što smo se temeljno pripremili. Kolega Boris Milivojević, Darko i ja zajednički smo dovršavali, nadograđivali i razvijali ljubavnu priču glavnih junaka, Marka i Ljubinke. Pre početka snimanja sve smo ispričali, razmenili, izanalizirali i domaštali. Kada smo stigli na set, unutrašnji svet junaka koje smo tumačili postao je deo nas. Takva temeljna filmska priprema je neverovatna privilegija.

Letos ste bili na nekoliko filmskih festivala, volite li festivalsku atmosferu i u čemu najviše uživate na tim smotrama?
- Festivali su divne prilike da sretnete ljude koji se bave filmom, razmenite svoja viđenja, upoznate neke nama nedostupne kinematografije. To je prilika da definišete sopstveno viđenje sveta i umetnosti, njenog angažmana i moći unutar svetskog političkog poretka. To su ipak mesta koja dokazuju da će film opstati uprkos gašenju bioskopa, nemogućnosti države da odvoji više sredstava za ono što može biti presudno za njen identitet.

Jeste li uzbuđeni pred beogradsku premijeru filma i kako obično reagujete kada vidite sebe na filmskom platnu, budući da ste na početku karijere sa tim imali veliki problem?

- U međuvremenu, navikla sam da malo rasterećenije gledam sopstvene kadrove. Sve me manje iznenađuje i uzbuđuje samoposmatranje.

Mislite li da je veliki luksuz u današnje vreme dozvoliti sebi da pažljivo birate poslove?
- Često smo određeni nekim unutrašnjim činiocima koji bi se mogli nazvati karakter ili ćud. Moja ćud ne razume današnje vreme, ali ni prošlo. Ona se ne usklađuje sa potrebama civilizacije, njom rukovodi krajnja unutrašnja potreba za smislom i slobodom. U tom smislu, verovarno je moja ćud sklona luksuzu, gledano konstruktivnim, civilizacijskim okom.

Kako najviše volite da provodite slobodno vreme?

- Slobodno vreme je za mene sloboda da čitam, dugo hodam i da kuvam. Ne znam šta mi je od toga draže.

Znači li to da vas kućni poslovi rasterećuju?
- Kuvanje me zaista opušta, ali i nadahnjuje. Ne kuvam svakog dana, a kada imam vremena, to činim s radošću.

Pre nekoliko godina prešli ste na makrobiotički režim ishrane, kako je došlo do toga?
- Od kada se moja porodica proširila, nemam vremena za makrobiotičku ishranu. Ona zahteva da joj se posveti dosta sati tokom dana, ali je zato neverovatno blagotvorna. Sebi svakodnevno ubacim ponešto što sam naučila, a što je deo makrobitičke ishrane. U stvari, pronašla sam sopstveni način da se hranim zdravo, a da to ne remeti moje dnevne aktivnosti. Jedem često miso supe, mnogo integralnih žitarica, ribu i još neke zdrave namirnice.

Koliko vam je bitno da vodite zdrav način života?

- Onog trenutka kada sam shvatila da moram dovoljno da brinem o sebi, jer samo tako mogu najbolje da se brinem o najbližima, sve je bilo rešeno.

Nedavno ste imali priliku da snimate film “The Tenor Lirico Spinto” u Južnoj Koreji. Kakav je utisak na vas ostavila ta zemlja i tamošnja kinematografija?
- Pre početka snimanja, pogledala sam mnogo njihovih filmova i bila sam fascinirana. Imaju neverovatnu kinematografiju. Fascinantne reditelje, glumce i druge umetnike. Njihovi filmovi se bave antičkim temama na krajnje moderan način. Oni su divan i topao narod. Imaju tako dubok i intenzivan odnos prema svemu što ih okružuje.

Uskoro ponovo putujete radi premijere filma, gde će se ona održati i jeste li uzbuđeni zbog novog susreta sa kolegama?
- Početkom oktobra putujem u Busan, gde se održava najznačajniji azijski festival, tamo ga zovu azijski Kan. Tamo će naš film “Tenor Lirico Spinto” biti deo oficijelnog programa. Uzbuđena sami zahvalna što mi se pružila prilika da baš tamo pogledam film prvi put i da ponovo sretnem tako drage ljude.

Da li vam je bilo teško da donesete odluku i da se odvojite od porodice radi tog posla?
- Veći deo snimanja sam završila u Beogradu, tako da je moje najduže odsustvo tokom snimanja trajalo svega deset dana. To razdvajanje je, čini mi se, teže palo njima. Ja ne snimam često i vrlo sam prisutna u odrastanju mojih kćerki, tako da ta mala i povremena odsustva blagotvorno deluju na svakog od nas.

Šta je najveći izazov u roditeljstvu u današnje vreme?
- Čini mi se da je jedan od najvećih izazova u ovako nezgodno vreme osposobiti ih da razviju entuzijazam i nadahnuće. Svakodnevno, svojom ljubavlju dokazivati da je čudo moguće. Neprestano ih okretati ka intuiciji kao glavnom osloncu koji ih nikada neće izneveriti.

Više puta ste u intervjuima govorili da vam je teško pao razvod roditelja, trudite li se da zbog tog iskustva više negujete vaš brak?
- Naravno da nas ružna i bolna iskustva koliko frustriraju, toliko i usavršavaju. Ja sam neverovatno zahvalna za sva iskustva koja su me malo više bolela.

Svojevremeno ste važili za jednu od najlepših devojaka u Beogradu, da li je vašem suprugu bilo teško da vas osvoji ili je to bio sudbinski susret?
- Pre svega, hvala na ovom komplimentu, ali nije baš bilo tako. Nije bilo nikakvih teškoća da me osvoji, naši prijatelji su dugo pripremali naš susret, samo što mi to tada nismo znali.

Pre nego što ste upisali Akademiju, dugo ste igrali balet i folklor, u kojim situacijama sada najradije zaigrate?
- Obožavam da slušam radio i uvek me iznenadi i obraduje neka zaboravljena muzika koja probudi neko vreme, davne događaje, mirise, utiske, sećanja. Onda igram sama sa sobom i u sebi.

Šta vam u poslednje vreme najlakše izmami osmeh?
- Neverovatno istinita i duhovita zapažanja mojih kćerki.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević,  Life Content
Mesto snimanja: Hotel „Metropol Palace“, Beograd, Bulevar kralja Aleksandra 69

Komentari (0)

Vaše ime*

Vaš e-mail*

Vaša poruka*

Ostavi komentar +

svi komentari ostavi komentar +