Preminuo Vuk Bojović: Voleo bih, kad umrem, da u Zoo vrtu sahrane moje srce || Hello Magazin!

Dugogodišnji direktor beogradskog Zoološkog vrta i vajar Vuk Bojović preminuo je jutros u 74. godini, javio je RTS.
Po diplomiranju je najpre bio slobodni umetnik, zatim profesor i direktor škole. Poslednjih 28 godina bio je na čelu zoo-vrta, koji je njegovim radom i zalaganjem prerastao u pravu oazu životinjskog carstva, sa preko dve hiljade životinja, gde rado dolaze i deca i odrasli.
U periodu 1982–1986. bio je direktor Više trgovačke škole u Beogradu. Od 1986. godine je direktor Beogradskog zoološkog vrta.
Autor je velikog broja novinskih članaka o životinjama i njihovim navikama.
Objavio je knjige: Priče iz zoo-vrta (1995), Priče iz zoo-vrta 1 (2005), Priče iz zoo-vrta 2 (2007) i Beogradski zoološki vrt (2010). Koautor je knjige Kroz Beogradski zoološki vrt (2005. i 2011. drugo dopunjeno izdanje).
Učestvovao je u brojnim radio i televizijskim emisijama i dao obilje izjava za domaće i inostrane medije. Bio je voditelj noćnog programa Radija „S“ (1995–1996). Autor je i voditelj emisija Art televizije: Art zoologija (1996–1999, 164 emisije) i Art boemija (od 1999. godine, više od 700 emisija).
Bio je dugogodišnji predsednik Ekološke stranke Zeleni.
Od 1992. do 1999. godine je bio potpredsednik Džudo saveza Jugoslavije.
Pod njegovim rukovodstvom Zoološki vrt grada Beograda dobio je veliki broj priznanja, od kojih je najznačajnije Grand Superbrend Srbije (2007).
Njegov sin Luka trenutno je i zatvoru u Španiji gde je uhapšen 9. februara 2012. godine po srpskoj poternici zbog optužbi da je učestvovao i naručio više ubistava. Durgi sin, Nikola ubijen je u centru Beograda.
U dnevnom listu "Politika" 11. aprila 2010. godine objavljen je intervju sa Vukom Bojovićem. Na pitanje koju životinju najviše voli, on je odgovorio:
- Šimpanza Sami. Bio je prek i divalj. Ali, istovremeno, i pravi gospodin majmun. Bežao je iz vrta i ja sam ga vraćao. A šimpanza je opasniji od tigra. Kad sam ga, na Studentskom trgu, spasao od milicionera s puškama, ušao je u kola i seo iza mene. Jednom rukom sam vozio, a drugom ga hranio salatom. Milicionerima sam rekao da pucaju samo ako vide da me davi... Kad je umro sahranio sam ga u Zoološkom vrtu, a tu počiva i moj pas Laki. Voleo bih, kad umrem, da tu sahrane moje srce. Tada bih počivao srećan...