Suzana Mančić: Ne mirim se sa stereotipima

Njeno ime implicira nenadanu sreću, njena energija je nemerljiva, a duh otporan na lomove. Suzana Mančić gazi šestu deceniju i ne miri se sa stereotipima. Kao svojevrstan kritičar novog vremena, za sve iole loše tekovine nalazi logična opravdanja. Nekadašnja zvezda auditorijuma, koji je brojao preko dvadeset miliona gledalaca, surovo je realna, ali istovremeno i nadahnuta vrcavim optimizmom koji deluje kao da ga je nemoguće slomiti. Voljena i uvek doterana. Majka koja je kćerke naučila najtežem - da budu uljudne i u vremenu kada većina to nije.

Šta vas posle svih ovih godina i dalje motiviše da se bavite javnim poslom?

- Strah od starenja. Nekoliko puta bila sam spremna da pokupim papire i odem da se penzionišem, ali je svaki put nešto iskrslo. Prvo “Bingo”, pa “Stotka”. Ako ništa drugo, pokazala sam da još nisam za bacanje, da se još dobro slikam, da znam svoj posao. Ko zna šta će mi naredni dan doneti.

Kako je počeo vaš put do zvezda?
- Pred kraj gimnazije, na inicijativu tadašnjeg dečka u koga sam bila ludo zaljubljena, postala sam članica grupe “Trag”. Radili smo muziku za predstave, snimili smo ploču, nastupali. Sudbina je zaista bila izdašna prema meni. Volela sam svoj posao i imala čitav spektar izbora i mogućnosti. Pevala sam, glumila u amaterskom pozorištu, snimala sam šou-programe za sve televizijske centre nekadašnje Jugoslavije, nastupala na festivalima. Ipak, karijeru mi je obeležilo nešto čega sam se jedno vreme malo i stidela - famozni “Loto” ili, kako sam umela da kažem, pet minuta gluposti.

Bili ste simbol tadašnje televizije, omiljeno lice gledalaca iz čitave Jugoslavije.
- “Loto” mi se desio u trenutku velike životne dileme: studirati ili se vratiti estradi. Spremala sam neki ispit, nije mi išlo, mučila sam se, kada su mi dva dobra prijatelja, danas vrhunski producenti, predložila angažman na televiziji. Zahvalila sam na ponudi, odbila je, ali mi đavo nije dao mira. Na sastanku mi rekoše da bih izvlačila loptice, pokazivala brojeve i smeškala se. “Zar da ne progovorim? Ne dolazi u obzir”, odbrusila sam im i nastavila u istom tonu: “Ljudi idu na Mesec, a vi mene ne možete da ozvučite”. Prvo izvlačenje bilo je “nemo”, samo sam se smeškala. Sećam se da sam imala neku potpuno neprikladnu haljinu i glupu, “handmade” frizuru. U drugom sam već bila ozvučena, pozdravila sam gledaoce, poželela im sreću i napravila haos kome se niko nije nadao. Bila sam smešno plaćena uzme li se u obzira minutaža emisije, ali sam, s druge strane, osetila šta znači veliko tržište. Putovala sam, dnevno sam imala i po tri nastupa. Gde god su se izvlačili neki brojevi, tombola, obavezno je tu bila i Suzana Mančić. Sva su mi vrata bila otvorena. Da sam htela da snimim telefonski imenik, rekli bi mi u redu. Moje lice bilo je garancija uspeha. Posle četiri godine počela sam da osećam prezasićenost. Prvi broj, drugi broj, treći... Vrtela sam se ukrug, na ulici su me saletali milioni ljudi sa istim pitanjima: “Je li, je l' to stvarno ide uživo?”, “Ima li nameštaljki?”, “Hajde da se dogovorimo, pa da podelimo nagradu”. Napustila sam “Loto” i nastavila dalje, ali sam sada najpoznatija „loto devojka“. I jedina.

Igre na sreću i danas su veoma zastupljena i gledana televizijska forma, ali bez obzira na velike studije i superiornu tehniku, nijedno lice, popularno rečeno, nije se izdvojilo ili nametnulo.
- Vreme je bilo drugačije, tržište je bilo neuporedivo veće, samim tim i uplate. Gledala nas je cela Jugoslavija. Prvi put je neko izvlačio brojeve, neko ko je već imao svoje ime. Bila sam mlada, lepa, imala sam dovoljno iskustva, znala sam kako da stanem, gde da gledam, šta da kažem. Nisam štedela na sebi, svakog utorka bila sam fenomenalno obučena, ne zaboravite da tada nije bilo sponzora. Jednostavno, bila sam otelotvorenje tog dobitka, tog blagostanja, te sreće. Imala sam ono nešto, taj famozni “iks-faktor“. Gde god bih se pojavila, sve su oči bile uprte u mene. Naprosto, bila sam predodređena za uspeh. Interesantno je da sam celog života vaspitavana da budem štreber, bila sam đak generacije, “vukovac”, predlagana sam za “Savez komunista”, što je u ono vreme bila velika stvar. Sudbina me je, međutim, odvukla na potpuno drugu stranu. I što je najvažnije, imala sam ambiciju, koju ja danas, nažalost, ne prepoznajem u svojim kćerkama. One vide koliko se trudim, koliko sam pedantna, koliko je discipline u svakom mom danu: da ne zakasnim, da se dobro organizujem, da budem i zvezda, i majka, i kuvarica. Jutros sam, recimo, iz Lomine teglila neku žardinjeru, jer mi se tuja osušila, pa moram da je presadim. Teodora i Natalija imaju moje gene i mene kao odličnu formulu i uzor, ali vidim da su njima interesantnije neke druge stvari. Kažem nedavno Teodori: “Hajde, snimila si pesmu, idemo zajedno na crveni tepih”. A ona će meni: “Jao, mama, ne mogu, idem sa drugaricama na piće”. Ne shvata da druge šanse neće biti, da mora da gura, kao onaj ledolomac, kroz zid, kroz led, da ide napred. Ako to nemaš, džaba ti sav talenat ovoga sveta.

Koji biste trenutak u karijeri izdvojili kao poseban?
- Iako nemam status umetnika, i nisam ga nikada tražila, nastupala sam za tri predsednika, Tita, Miloševića i Tadića, snimala sam za sve televizijske centre nekadašnje Jugoslavije, imam više od deset ploča, jedan CD, igrala sam u četiri filma i dve serije, od kojih mi je “Selo gori, a baba se češlja” poput cveta na reveru. Napisala sam i dve knjige. Priznaćete, malo ko se može pohvati ovakvom profesionalnom biografijom. Povrh svega toga, završila sam Pravni fakultet, rodila dvoje dece, udala se. Ponekad imam utisak kao da sam živela devet života.

Šta biste najradije zaboravili?

- To su svakako privatni video-snimci koji su mimo moje kontrole i volje dospeli u javnost. Nažalost, tu gorčinu nikada neću zaboraviti. Nikada nisam bila toliko ponižena, povređena i nezaštićena. Posle toliko godina nešto loše moralo je da se desi. Konačno, ne možemo ni očekivati da nam se u životu događaju samo lepe stvari. Ponekad čak pomislim ko zna zašto je to dobro. Tolike godine bila sam fina, dobra i lepo vaspitana, naravno, ja to i dalje jesam, ali je došlo vreme da pokažem zube i da se za sebe žestoko borim, što ranije nisam činila. Prvo sam bila zaštićena devojčica, potom zaštićena devojka, kasnije žena. Sve je nekako bilo fino i u rukavicama, koje sam u međuvremenu skinula. Famozne trake su me tome naučile.

Prvi put za četrdeset godina nekoga kome je osmeh zaštitni znak videli smo u suzama.
- Sve i da sam popila šaku bensedina, sumnjam da bih ostala mirna i ravnodušna. Zašto? Zato što imam decu. Da sam devojka, iskreno da vam kažem, bolelo bi me uvo. Ali kad imate porodicu, kad imate decu, to su strašne stvari.

Znate li kako su snimci završili u javnosti?
- Imam nekoliko teorija, ali su neophodna ozbiljna finansijska sredstva i još ozbiljnija organizacija da bi se utvrdilo ko stoji iza tog zlodela. Kada sam sve sabrala i oduzela, ostalo je pitanje da li bi taj neko uopšte doživeo nekakvu kaznu. Pregurala sam najgore, pretutnjala, satisfakcija mi nije potrebna, a nije ni adekvatna.

Vi to zaista niste sami pustili?

- Na sebe sam oduvek gledala kao na ženu velikog integriteta. Iza mene je bogata karijera, nikada nisam imala problem sa novcem. Zašto bih to radila? Samo glup čovek može da prihvati takvu teoriju. To je samo dokaz koliko smo u vreme brzih komunikacija zapostavili mozak, koliko sve prihvatamo zdravo za gotovo. Kriza je pogotovo udarila na žensku solidarnost. Najstrašnije stvari doživljavala sam upravo od žena. Život nam je valjda toliko težak, toliko smo ugrožene na svim poljima, da jedva čekamo da se nekome desi nešto loše, pa da kažemo: “Eto, meni je dobro”. Ne pomišljamo da možemo da pomognemo jedna drugoj, da stanemo jedna uz drugu. Na tome bi trebalo poraditi.

Objavili ste dve biografske knjige “Neukrotivo srce” i “Kao da sam sanjala”. U prvoj govorite o svojoj mladosti, o bezbrižnim osamdesetim, dok se u drugoj osvrćete na burne devedesete.
- Svoj život donela sam kroz sliku jednog vremena. Osamdesetim godinama, bezbrižnosti, razuzdanoj mladosti i uspehu koji je bilo nemoguće zaustaviti suprotstavljaju se gorke devedesete. Na sopstvenoj koži osetila sam sve te nesuglasice koje su dugo bile prikrivane. Odjednom u Sloveniji ne prolaze dinari, u Sarajevu mi Srbi kažu kako je divno što sam se udala u crkvi. Odjednom jedna jeza, hladnoća, mrak. U Osjeku su na supruga i mene čak pucali. To su fragmenti koje možete da složite tek sa određene vremenske distance. U svojim knjigama govorim i o nekim stvarima koje su svuda oko nas, ali ih sveprisutni dvojni moral negira. “Jao, pa vi ste obelodanili da ste bili sa oženjenim čovekom”, zapanjeno mi reče jedna gospođa. Ko danas nije bio sa oženjenim čovek? Sve su zaljubljene u svoje muževe i kao ne znaju šta ti isti muževi rade okolo. I muževi i žene, samo što se muškarci ne libe da to javno kažu. Prevara je samo ako vas uhvate na delu, u suprotnom, ona je nagradica.

Šta ćemo u trećoj knjizi saznati novo o vama?

- Treća knjiga još je u fazi pakovanja u glavi i, čini mi se, neće biti biografska. U međuvremenu, putujem i promovišem “Neukrotivo srce” i “Kao da sam sanjala”, upoznajem različite ljude. I opet žene... Gadljivo me gledaju, kiselo se smeškaju i govore kako ne čitaju takve knjige. Ne znaju da ta “ljupka literatura” može da ih dovede i do suza i do smeha, da može da ostavi gorak ukus, da ih osnaži. Pišem istinu, ne ulepšavam je, ne patetišem, i najveća mi je nagrada kada mi dame kažu da su knjigu pročitale u jednom dahu i da su se u izvesnim trenucima poistovetile sa mnom. Sudbina žene je univerzalna. Možeš da budeš mis sveta, možeš da budeš Valentina Tereškova, kasirka ili cvećarka, sudbina ti je ista - da rađaš, da rintaš, da gubiš, da se trudiš da budeš lepa, da kuvaš, da te nazivaju kurvom kada im nešto nije po volji. Zato i pišem. Da žene vide da nije najstrašnije i ako te muž ostavi, ako te prevari, da nauče da vole sebe.

Šta najviše zamerate današnjim generacijama?
- Nisam sigurna mogu li bilo šta da im zamerim. Ni što se ne snalaze, ni što se plaše ljubavi, ni što ne veruju u neke vrednosti koje im mi nismo preneli. Muškarci su nam okrenuli leđa, preorijentisali su se na sopstveni pol, stotine hiljada mladih je tokom devedesetih otišlo iz zemlje i pustilo korenje po belom svetu, pravilo decu Amerikance, Francuze, Australijance. U Srbiji je ostala armija devojka koje se bore za prevlast. U situaciji smo u kakvoj je pre dvadeset godina bila Rusija, kada je na jednog muškarca dolazilo deset žena. I, naravno, muškarci su se iskvarili. Bez ustručavanja se hvale kako imaju ženu, devojku i prijateljicu, kako švrljaju okolo. Kada se jedna takva biološka ravnoteža poremeti, onda nemate kome šta da zamerite. Muškarci danas nemaju kosu, nemaju normalne mišiće, debeli su, ne umeju da se ponašaju. Devojke se, s druge strane, jedna s drugom takmiče, umesto da budu jedna uz drugu, da budu saveznice i koriste muškarce.

Mislite li da je ljubav u 21. veku izgubila svoju suštinu?
- Ljubav nikada neće izgubiti suštinu, ali smo došli u situaciju da se ljudi plaše ljubavi, da muškarci beže od obaveza, da idu iz braka u brak, seju decu, i sve to pod izgovorom kako su se, bože moj, zaljubili. U svemu smo spustili standarde, pa i u ljubavi. Ona nije samo seks, izlaženje, provod. Ljubav nije “dobro se uvaliti”. Osamdesetih su devojke bile damice, a muškarci vitezovi. Materijalno nije bilo presudno, jer smo svi dobro živeli. Nismo konzumirali priručnike “Kako se udati za milionera”. Da se razumemo, milionera je jako malo i svi su zauzeti. Gledaj da nađeš srodnu dušu, nekoga sa kim možeš da živiš, da se smeješ, nekoga ko će ti pre svega biti prijatelj, ko te neće ostaviti na cedilu. Devojke su bile operisane od statusnog. To nas jednostavno nije zanimalo. Gledale smo koji je frajer zgodan, koji ima dobre fore i, naravno, ako još ima "spačeka", bio je car. Mediji neprestano promovišu sliku nerealnog života: avioni, kamioni, milioni, višestruki orgazmi. Ako mlad čovek zaista očekuje tako nešto, biće duboko nesrećan. Teško je doći i do jednog orgazma, a kamoli do više. To prosto ne postoji. Mladi i zdravi ljudi vuku kutije cijalisa i vijagre po džepovima. Napravi grešku, budi čovek. Omani, nije to ništa strašno. U moje vreme imali smo pravo da budemo individue. Jedna je imala velike grudi, druga je imala male, jedna je imala guzu, druga nije. Nekada su se devojke stidele što imaju crnačka usta, dok nam ih danas nude na tanjiru. Odlazak kod estetskog hirurga postao je kao odlazak kod zubara. Ja na svet gledam drugim očima. Svojim kćerkama govorim da se ne plaše ljubavi, da se ne plaše da budu povređene i ostavljene. Sve je to život, na taj način sazrevaš, postaješ jači, učiš kako da se ponašaš prema muškarcu, kako da se postaviš, kako da ga proceniš. Ako bežiš od iskustva, nikada ga nećeš ni imati. Ako nisi zaplakao, nisi ni živeo.

U novembru ćete napuniti pedeset osam godina. Plašite li se starenja?
- Volela bih da živim sto godina, da gledam kako se svet menja, da budem uz svoju decu, unuke, jednog dana i praunuke. Ne plašim se starenja, ali se plašim samoće. Generacija ti se osipa i na kraju ostaješ sam. Već imam dovoljno godina da sam na onaj svet ispratila i svoje roditelje i njihove prijatelje, bila sam svedok kako su neke svetske dame, žene od poštovanja, usled teških bolesti, doživele strašan kraj. Zato više ne razmišljam o estetskim zahvatima. Čuvam se za neku anesteziju koja će mi za desetak godina možda biti potrebna. Osim toga, uvek postoji rizik da će vam se lice malo promeniti. A ja mnogo volim svoje i smatram ga zaštitnim znakom.

Javno ste obećali da ćete se za šezdeseti rođendan ponovo obnažiti za “Plejboj”.
- Nikad se ne zna. Ovog leta sam donela neke odluke da malo poradim na svom zdravlju, što će se automatski odraziti i na moj izgled. Izbegavam hleb, slatkiše, alkohol, lagano se vraćam u neke svoje stare haljine. Vređa me kada žene koje su prešle tridesetu nazivaju babama. Zato sam se u četrdeset osmoj i slikala za “Plejboj”, da pokažem kako izgleda “baba”. Moramo se boriti za poštovanje, čak i tako što ćemo se obnažiti za “Plejboj”. Uradila sam nešto što verovatno svaka žena želi, ali se ne usuđuje ili nema priliku da to učini.

Kakva ste majka - stroga ili popustljiva?
- Kao prašak za glavu, kombinovana. Imam kriterijume do kojih držim jer želim da mi deca odrastu u zdrave, normalne i sposobne ličnosti. Kćerke sam prvo učila redu. Mislim na ono „Dobar dan“, „Kako ste“, „Hvala“. Osnovni postulati vaspitanja. Nikakva filozofija. Imamo odličnu komunikaciju, stalno im ponavljam da u životu uvek postoji i drugi način. Ćorsokak je samo u našim glavama. Učim ih da imaju pravo da kažu “ne”: i drugarici, i momku, i poslodavcu, i meni. Ako sebi postavljaš visoke ciljeve, ostvarićeš ih. Ukoliko od sebe očekuješ malo, ostaćeš osrednji. Ponekad poludim, nazivaju me Hitlerom, po kući leti perje. Letos smo pet nedelja provele zajedno na moru i nije im bilo dosadno. Vole da pričaju sa mnom, da dođu po savet, da se izjadaju, pohvale. Cilj mi je da sa svojim kćerkama ostvarim odnos kakav sam ja imala sa mojom majkom.

Čime vas Natalija i Teodora najviše oduševljavaju?
- Oduševljavaju me kad vidim da razmišljaju, znaju lepo da kuvaju, umeju da se obuku, duhovite su, znaju za red. Natalija je upisala Akademiju, Teodora će sledeće godine završiti fakultet, ipak, najveći mi je kompliment kada mi u komšiluku ili u nekoj novoj sredini kažu da su lepo vaspitane.

O emotivnom životu u poslednje vreme retko govorite.
- Simeonov i moj odnos zapao je u kolotečinu. Zajedno smo četrnaest godina, lagano gazimo petnaestu, nema nikakvih iznenađenja, niti ćemo se razilaziti, niti ćemo se venčavati, pa da dospemo na naslovnicu vašeg magazina. Jednostavno, status kvo koji mi momentalno odgovara. Šta će biti kasnije, videćemo. Mada, astrolog mi je nedavno rekao da ću se za dve godine udati, ali ne za aktuelnog partnera. Moja majka umela je da kaže: “Dobro, bre, ćerko, kad ćeš da ostariš, da se smiriš, da se više ne zaljubljuješ”.

Intervju: Nikola Golubović, Life Content  
Foto: Mirko Tabašević,  Life Content

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +