Tatjana Jelača: Zahvaljujući nesalomivom duhu pobedila sam sve nedaće || Hello Magazin!

Samo dvadeset centimetara, koji su u ovoj disciplini možda smešni i važe za čistu sreću, odlučivalo je da li će medalja biti zlatnog ili srebrnog sjaja. Međutim, ta kratka razdaljina bila je dovoljna da se Tatjana Jelača upiše u istoriju kao prvi bacač koplja iz Srbije koji se zahvaljujući sjajnom rezultatu popeo na pobedničko postolje. Srebro je zasijalo kao zlato, dvadesetčetvorogodišnja atletičarka iz Sremske Mitrovice postala je vicešampion Evrope, na „najatletskijem“ stadionu na svetu, onom u Cirihu, a cela zemlja je za svega nekoliko sati naučila šta znači broj 64,21. Na tačno toliko metara se Tatjanino koplje zaustavilo na svom putu do anala našeg sporta.
- Još u maju sam ostvarila odlične rezultate i oborila lični rekord, tako da sam se potajno nadala medalji na „Evropskom prvenstvu“. Bila sam svesna da mogu da stignem do nje, iako joj je prethodio i mali peh. Naime, nedavno sam zaradila upalu krajnika zbog koje sam morala da primam penicilin, a baš u tom trenutku počela su takmičenja koja nisam želela da otkažem. Učestvovala sam pod antibioticima, iako mi je bilo jasno da će biti potrebno vreme kako bi se organizam oporavio. Mesec dana sam provela na pripremama u Kragujevcu i polako se vraćala u formu. Smirena sam otišla na šampionat koji sam čekala cele sezone. Nisam nimalo razočarana, jer me je pobedila svetska rekorderka i olimpijska šampionka. Ne žalim ni za čim, izvukla sam iz sebe najviše što sam mogla i zaista sam presrećna - kaže Tatjana, ne krijući da je sve vreme bila fokusirana na važan nastup u Cirihu.

Kad biste računali sve godine koje ste proveli baveći se „kraljicom sportova“, sada bi ta velika ljubav slavila punoletstvo. Počeli ste da trenirate u vreme kada atletika baš i nije bila svetla tačka našeg sporta.

- Bila sam mala, išla sam u zabavište. Uvek sam volela da trčim, pa su me roditelji upisali u školu atletike. Sasvim slučajno sam u trinaestoj godini počela da bacam koplje. Drugarica se time bavila i, u jednom trenutku dok sam je posmatrala, doviknula mi da joj dobacim koplje natrag. Trener je video šta sam uradila i zamolio me da ponovim. Pošto je video da tu ima nekog talenta, uveo je bacanje koplja u moje treninge. Na početku mi se nije svidelo, negodovala sam što me teraju da bacam „neku šipku“ i što misle da sam drugačija, pa me odvajaju od ostale dece. Govorili su da imam brzu ruku i da atletika nije samo trčanje, a meni je bilo smešno jer nisam znala o čemu pričaju. S vremenom sam zavolela tu disciplinu i nastavila s njom.

Koplje ima šeststo grama, ali bacanje nije nimalo jednostavno kao što na prvi pogled izgleda?
- Pre neki dan smo se malo šalili sa vašim kolegama. Dogovorili smo se da ako njih trojica zajedno bace bolje od mene, oni će biti pobednici. Bilo je mnogo smešnih situacija, a jedan je tako bacio koplje iz sve snage da se vrtelo kao frizbi. To još nisam videla. Dakle, odlučujuću ulogu ne igra snaga, već tehnika. Uvek postoji rizik od povrede ramena, jer to nije prirodan pokret kao kada se, na primer, baca disk.

Sportski heroji nacije postali su i novi uzori najmlađima. Da li vam prija njihova pažnja?
- Naravno. U poslednje vreme viđam sve više dece na treninzima, a prošle nedelje su mi napravili poseban doček na stadionu u Sremskoj Mitrovici, čak i oni mali koji su mi jedva do kolena. Atletičari se već tri godine vraćaju kući sa medaljama, ima nas nekoliko koji smo stalno u igri za visoke plasmane. Tu su i Ivana Španović, Emir Bekrić, Mihail Dudaš, Asmir Kolašinac. Ali, napominjem da nismo mašine iako pružamo maksimum. Ogroman je uspeh čak i kada se nađemo među deset najboljih u Evropi. Ko misli da to nije dobro, neka pokuša da ostvari bolje.

Spremate li se za zasluženi odmor?

- Planirala sam da posle prvenstva završim sezonu kako bih se što bolje spremila za sledeću, ali mi je u međuvremenu ukazana velika čast da predstavljam boje Evrope na „Kupu kontinenata“, u septembru u Marakešu. Takmičenje se održava jednom u četiri godine i ne propušta se. Verovatno ću biti u Srbiji do kraja tog meseca zbog obaveza prema sponzorima koji su mi puno pomagali i pre ove medalje. Zahvaljujući njima i Olimpijskom komitetu, Atletskom savezu, Ministarstvu omladine i sporta i klubu „Crvena zvezda“ nisam morala da razmišljam hoće li mi biti obezbeđena finansijska sredstva i realizacija priprema. Pošto moja disciplina zavisi od vremenskih uslova, zimi moram da se selim u toplije krajeve. Ne mogu u hali da bacam koplje, pa zato tražimo područja sa dobrim uslovima za treniranje pod vedrim nebom. Za sada nema odmora dok traje obnova!

Šta je za vas idealno letovanje?
- Bitno je da budem negde na moru, sa dečkom. Da budemo zajedno, sami, da nam niko ne smeta. Mora da se napravi makar kratka pauza kako bi se telo oporavilo, a morska voda odličan je regenerator. Možda bih mogla sebi da dam oduška u trajanju od mesec dana, ali znam da bih već posle petnaestog počela da ustajem rano i da lagano treniram kako se ne bih opustila. Važno je da u narednu sezonu uđem raterećena, bez medijskog, ličnog i bilo kakvog drugog pritiska.

Da li je zdrava ishrana odlučujuća za postizanje najboljih rezultata?
- Imala sam jedan veoma loš period u životu, kada sam po osvajanju juniorskog evropskog prvenstva malo potonula. Dozvolila sam sebi da se ugojim dvadeset šest kilograma, što je bilo katastrofa. To se, naravno, odrazilo i na rezultate. Uz sve to, mediji su nemilosrdno komentarisali moj izgled, a niko se nije zapitao zbog čega sam posustala. Nije bilo lako preživeti taj linč. A onda se nešto dogodilo u mojoj glavi. Jednostavno sam presekla, odlučna da se vratim na pravi put. U međuvremenu sam sazrela, uz pomoć trenera Dragiše Đorđića i fizioterapeuta promenila sam režim ishrane, a telo je postepeno učilo da poštuje pravila. Zadovoljna sam trenutnim stanjem.

Kako sada prevazilazite padove?

- Svi padnemo u nekom trenutku, ali se i podignemo. To su male životne zamke na koje uvek moramo da budemo spremni. S njima se treba boriti, a ne gurati ih pod tepih i praviti se da ne postoje. Nekoliko puta sam sebe uhvatila u kriznim situacijama kada sam tražila opravdanje, što je bilo pogrešno. Mnogo ljudi me je otpisalo davnih dana. Da nije bilo Nikole Penića, sekretara „Atletskog saveza Beograda“ koji je sve vreme verovao u mene, koji mi je pomagao kada nisam imala gde da živim i dao mi ključeve svog stana, ne znam šta bi se desilo sa mnom. To su trenuci kada shvatamo ko su pravi prijatelji i ko želi da nam pomogne bez namere da nas iskoristi. Mnogi su smatrali da sam završila karijeru jer sam se ugojila, a imala sam i privatnih problema. To su bile godine pakla. Prevazišla sam sve uz pomoć rodbine i prijatelja, izvukla sam se, iako je bilo veoma teško. Ova medalja je učinila da se kao feniks podignem iz pepela. Jednostavno, moj mentalni sklop i pobednički mentalitet učinili su svoje kada je bilo najpotrebnije.

Pored porodice i prijatelja, ko vam je još najveća podrška?
- Moj dečko Bojan. Upoznali smo se pre sedam meseci na jednom rođendanu. Sve je nekako spontano počelo i brzo se dešavalo. Baš sam se zaljubila u njega, a verovatno i on u mene, inače me ne bi trpeo! Ima zaista mnogo razumevanja i strpljenja. Smiruje me. Nije ni znao ko sam i čime se bavim dok se nismo upoznali. Kada je čuo da bacam koplje, verovatno se zapitao da li sam luda. Šalim se. Dobro je što nismo iz istog sveta, sigurna sam da bi nam bilo teže da je i on sportista. U tom slučaju bismo se zbog obaveza verovatno jurili po planeti pokušavajući da se bar nakratko negde nađemo.

Šta se sve dešava u vašoj glavi kada stanete pred trideset hiljada ljudi? Imate li tremu?
- Čim izađete na stadion, znate da li ste spremni ili niste. Ja tada ne vidim nikog osim sebe, ne zanimaju me protivnice i ne osvrćem se oko sebe da vidim koja je koliko bacila. Izbegavam da gledam rezultate. U trenutku kad uhvatim zalet više nema razmišljanja. Uvek tražim podršku sa tribina, kako se ne bi desilo da mi svakakve misli prolaze kroz glavu: „Postavi levu nogu, izbaci kukom, udari rukom, kreni desnim stopalom...“ Kad mi publika da ritam i stimulans, čujem samo njih i „uđem“ u koplje. Kažu da imam „killer instinct“ jer u najvažnijim trenucima na terenu menjam izraz lica i izgledam kao da se pretvaram u neku životinju.

Jeste li svesni koliko će vam se život promeniti posle ovog velikog uspeha?

- Jesam, naravno. Uspesi tek predstoje, budući da kopljašice najbolje rezultate ostvaruju posle dvadeset osme godine. Ceo život sam posvetila sportu, žrtvujući najlepše dane mladosti i gledajući kako moji drugovi izlaze, dok sam ja morala da se odmaram. Već znam čime bih volela da se bavim kada završim karijeru. Želela bih da svoje znanje i iskustvo prenosim mlađim generacijama. Za svaki slučaj studiram i poslovnu ekonomiju, mada ne bih mogla sebe da zamislim u nekoj kancelariji među gomilom papira.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content
Mesto snimanja: restoran „Smokvica“,
Molerova 33, tel: 063 / 60-84-46,
www.smokvica.rs