Jelena Stupljanin: Naučila sam da iskoristim emotivnost u profesionalne svrhe || Hello Magazin!

Glumica Jelena Stupljanin već nekoliko godina živi i radi u Njujorku, ali ne zapostavlja ni angažmane u rodnoj zemlji. Ovog leta, Jelena ima pune ruke posla: širom regiona promoviše svoj producentski prvenac, omnibus "Kvintet" (u kojem i glumi), sa Milanom Muminom publici u Srbiji predstavlja film "Lav Hanter", snima scene za debitantski igrani film Nikole Ljuce "Vlažnost". Kada se ovo snimanje završi, naša glumica odlazi u Njujork, gde je u matičnom pozorištu "Rising Phoeni rep" očekuju dve nove predstave.
- "Kvintet" se već sledeće nedelje prikazuje na festivalu u Zagrebu, a odmah posle toga i u Tuzli. Cilj je da se pokaže publici iz regiona, naravno, i kod nas u Srbiji. Istovremeno, nameravamo da film prikažemo u svim gradovima gde su se snimale pojedinačne priče.

Omnibus "Kvintet" čini pet priča, pet mladih reditelja iz različitih zemalja. Šta je zajednička nit ovih filmova?
- Sakupili smo se oko ideje "traženja identiteta" u današnjem svetu u kojem se, zbog korišćenja modernih načina komunikacije, čini da smo povezani više nego ikada. Ali, u našem filmu, svi likovi se suočavaju sa osećanjem usamljenosti, izolovanosti, i nailaze na predrasude ili razlike u odnosima sa drugim ljudima. Svaki od reditelja probao je da kroz svoju priču sruši barijere, pređe neke granice, ukloni predrasude. U nekim pričama glavnim junacima to i uspeva, neki možda ne odu u tom smeru, ali je publici dato da vidi i odluči koji je izbor "bolji". A budući da smo se svi upoznali u Berlinu, taj grad je manje ili više motiv koji se provlači kroz svaki film. Hteli smo da damo izvesni omaž gradu koji je za nas predstavljao jedan od velikih svetskih centara, u vreme kada je taj svet u velikoj globalnoj krizi. Pokušali smo da film bude refleksija toga kako naši reditelji vide sebe u tom svetu.

Koje su to zajedničke "teme i brige" o kojima ste pričali sa kolegama iz Nemačke, Amerike, Italije, Turske...?

- Bilo mi je veoma zanimljivo to što sam za vreme Talent Kampusa, na većini panela i diskusija, od učesnika slušala kako većina njih živi i radi u mestima u kojima nisu rođeni. I zato, što zbog jezika, porekla, religije, mentaliteta, iznova moraju da objašnjavaju ko su i šta su. To možda nije neobično za današnje vreme, ali budući da već devet godina živim i radim u Njujorku, bilo mi je veoma zanimljivo da čujem istomišljenike po tom pitanju. Po povratku u Njujork, razgovarala sam sa koleginicom Demet Guel, Nemicom turskog porekla, kao i sa rediteljem Maurom Mulerom, švajcarsko-meksikanskog porekla i odlučili smo da pozovemo ostale učesnike Kampusa. Tako je nastao naš film.

Vaša priča govori o "Radionici zagrljaja" koja zaista postoji u Njujorku. Zašto ste od svih zanimljivih "fenomena" izabrali baš ovaj?
- To je bila ideja reditelja Mulera. Sve druge priče smo bili gotovo spremili, oboje smo bili zauzeti organizacijom ostalih filmova u omnibusu, pa je njujorška priča ostala nekako poslednja. Mauro mi je rekao da je čuo da u Njujorku postoji "radionica zagrljaja", gde ljudi provode vreme grleći se i poželeo da uradi komediju na ovu temu. Na internetu smo našli podatke, a ja sam otišla da "istražim" kako to izgleda. Veći deo našeg filma je izmišljen, ali smo suštinu radionice bazirali na mojoj jednočasovnoj poseti. Najzanimljivije mi je bilo otkriće (i to smo uneli u film) da su svi posetioci radionice dolazili sa velikom radošću i srećom i mnogo puta se vraćali, a ja, kojoj je sve to bilo čudno i besmisleno, na kraju sam, iz njihove vizure, izgledala čudno. Za film smo iskoristili to da je u Njujorku sve moguće, i na komičan način prikazali da je ponekad sve pitanje vizure i da su predrasude uglavnom kočnica za sve ljudske strahove.

Grlimo li se dovoljno danas?
- To je individualno pitanje, ali verujem da iskrenih zagrljaja nikad nije dosta.

Čemu vas je naučio život u Njujorku - multikulturalnom centru sveta?

- Da je sve moguće i da su pogledi na svet u kome živimo toliko lični, individualni, različiti. Da je velika odgovornost imati tu čuvenu "slobodu", koja se stalno pominje kad se priča o Americi, a da je ipak važno ostati veran sebi, kako bismo prihvatili sve različitosti koje postoje u svetu.

Mogu li se i na koji način uporediti iskustva sa njujorške i naše pozorišne scene?
- Mogu da poredim ako govorim o razlikama između dva sistema. U Americi, dramski umetnici i pozorišni radnici nikada i nigde nemaju stalno zaposlenje. Naročito glumci. U Americi je jaka vlast sindikata, pa je veoma važno i prestižno postati član glumačkog udruženja. Sve je regulisano ugovorima i na sve se gleda kroz tu prizmu. Sa druge strane, suština glumačkog posla je apsolutno ista. Svi tragamo za istinom na sceni. Za onim osnovnim postulatima koje svako od nas nauči još na prvoj godini glume, ma gde na svetu studirao: šta je to istina na sceni i kako se dolazi do nje. Ja sam se pronašla u ovom pozorištu, jer su glavni ljudi koji ga vode završili Džulijard koji je, po mom mišljenju, pandan učenju u našim glumačkim školama. Svi počinju od Stanislavskog, a onda se na vrlo sličan način bave i teorijom i praksom. Uspela sam da pronađem svoju glumačku kuću i pozorišnu porodicu.

Koliko je "Off Brodvej" daleko od Brodveja?
- Nije lako dati odgovor na ovo pitanje, jer ne postoji pravi "transfer" sa jednog na drugi, niti jedno isključuje drugo. U većini slučajeva, na sceni velikih brodvejskih pozorišta produciraju se mjuzikli. Moja odluka je bila da se u Americi ne bavim tim žanrom, pored ostalog, jer su njujorški mjuzikl glumci trenirani za to od malih nogu, u posebnim školama i to je zaista njihov najbolji fah. Mene je više zanimalo, i ovde, kao i tamo, da se bavim uglavnom savremenim dramskim komadima. Ta dela retko se produciraju u formi spektakla kao što se to radi u brodvejskim pozorištima. Potrebno je vreme da glumac sa Off-Brodveja (koji je pandan našim gradskim pozorištima) radi predstave na Brodveju (slične muzičkim spektaklima u Sava centru). Ali, ništa nije nemoguće. Uvek postoji šansa da se tako nešto desi, pa i u mom slučaju.

Koje svoje mane ste zavoleli s vremenom?

- Naučila sam da iskoristim svoju emotivnost u profesionalne svrhe, a to mi je istovremeno pomoglo da se i privatno zbog toga bolje osećam.

Kao glumica ste se već dokazali, evo sada ulazite u svet producenata, da li planirate "izlet" i u rediteljske vode?
- Za sada ne. Kao glumica imam ogromno poštovanje prema rediteljskom poslu i još uvek ne vidim kako bih se snašla u tome.

U filmu "Lav Hanter" upoznajemo emigrantske nevolje Milana Mumina. Koje "muke" su vam zajedničke sa glavnim junakom?
- Ovaj film je vrlo intimna, autentična priča koju su napisali i režirali braća Nemanja i Branislav Bala, i kao takva, simbolično, ima veze ne samo sa emigrantskim životom već i sa svima onima koji se trude da ostvare svoje snove. Ali, baš zbog jedinstvenosti Milanovog života, ne mogu da kažem da to ima veze sa mojim putem u Njujorku. Ne zato što je bio bolji ili gori od njegovog, već zato što je "Lav Hanter" Milanova priča. U tome je jačina filma - hrabrost u jednostavnosti koju su postigli Nemanja i Brane.

Izvor: Novosti