Dino Merlin: Supruzi Ameli sam posvetio svoj život || Hello Magazin!

Za umetnost nije dovoljna samo emocija. Neophodan je i onaj nevidljivi most mudrosti da najdublje iz sebe pretočite u sliku, notu, reč... Dino Merlin skromno priznaje taj genij, prelazeći preko činjenica sa lakoćom i gotovo dečjom stidljivošću. Kao i svaki vrhunski umetnik, teži pojednostavljenju i demistifikaciji, ali talenat ga čini velikim, ma koliko on pokušavao da bude prosečan. I u najsrećnijim danima u životu opčinjen je skromnošću koja krasi čitavu njegovu porodicu. Divi se nenametljivosti supruge Amele i tradicionalno proslavlja dan kada je pre trideset pet godina preko njenih usana prešlo jedno tiho "volim te". Čovek iz druge dimenzije, zaljubljenik u stare bicikle, balkanski bard, autor uz čije smo stihove patili, voleli, ljubili. Čarobnjak čija magija decenijama traje. Najbolji poznavalac najdelikatnijih niti balkanske duše, za koga kompromisi ne postoje.

Kakve vas uspomene vezuju za sarajevski hotel "Nacional" pa ste po njemu nazvali novi album?

- Uspomene iz detinjstva svima su najlepše, pa tako i meni. Dane i noći provodili smo ispred hotela "Nacional" koji se nalazi u neposrednoj blizini moje osnovne škole. Kasnije, kada smo već postali momčići, tu smo sanjarili o onome što ćemo tek doživeti i spremali se na put u život. Nama je "Nacional" bio najlepši i najveći hotel na svetu. Godine su prošle, ali su ostale nezaboravne uspomene iz tog vremena. "Nacional" je danas ruina, svedok vremena koje je usledilo, daleko od onoga o kom smo kao deca maštali, a pesma i album "Hotel 'Nacional'" moj su način da ovekovečim neke od prelepih, sada već davno prošlih trenutaka.

Šta vas je u proteklih šest godina, od albuma "Ispočetka", obeležilo kao čoveka, ali i kao umetnika?
- Svakome od nas se tokom šest godina mnogo toga desi. Tako je i kod mene taj period bio obeležen i lepim i manje lepim trenucima, i onim koji vam ispune srce i dušu i onim koje što pre želite da zaboravite. Snovi, razočaranja, sreća, tuga, smeh, suze... Danas sam bogatiji za šest godina iskustva koje ne bih menjao ni za šta na svetu. Promenio sam se, kao što ste se i vi promenili. Nisam isti čovek, kao što ni vi niste isti, a moje pesme odraz su tog iskustva. Živim, volim, putujem, radujem se i tugujem, radoznao sam, ponekad me, kao i svakog drugog, zaboli duša. Sve što osećam u meni ostavlja traga i dođe vreme kada ti tragovi postanu pesma.

Kako biste, ako govorimo o ciljevima i izazovima, opisali ovu fazu svoje karijere?
- Posao kojim se bavim zapravo je moj život, a svaki novi album nova je životna faza koja ima nove ciljeve i želje. Ipak, jedna je konstantna, želim da budem bolji nego juče, da nadmašim sebe jer sam sebi najveći izazov.

Koja vas pesma najbolje opisuje?
- Svaka koju sam napisao, pesma je o mom životu, o meni. Svaka me opisuje bar jednim stihom, čak i kada pevam o iskustvima koja nisu moja.

Ako nove pesme uporedimo sa vašim legendarnim numerama, utisak je da je emocija ostala ista - nenametljiva, ljubavna, iskrena... To je onaj element koji se u vašoj muzici nikada nije izgubio ili transformisao.
- Iskrenu emociju ne možete da odglumite ili falsifikujete. Možete, ali je efekat kratkog daha. Uz moje pesme se generacije vesele i tuguju, što ne bi bilo izvodljivo da emocije nisu iskrene.

Supruga Amela vaša je ljubav trideset pet godina. Kako ste odolevali iskušenjima koje vam je donosila popularnost?

- Amela je moj životni partner, moj saveznik i najbolji prijatelj. Kada nekog takvog imate pored sebe, nema iskušenja koje se između vas može isprečiti.

Svedoci smo poražavajuće sudbine ljubavi. Brak je izgubio značaj, tradicija i običaji se gaze. U čemu je tajna dugih veza?
- Nema neke velike tajne. Potrebna je samo volja da se istraje u ljubavi, toleranciji i uzajamnom poštovanju.

Jeste li Ameli posvetili neku pesmu?
- Ameli sam posvetio život, u znak zahvalnosti za svu njenu ljubav i podršku.

Da li je "otimanje" supruge i venčanje u tajnosti najluđe što ste uradili zbog ljubavi?
- Najluđa stvar desila se pre toga, zaljubio sam se u devojku koju ću oteti. Zaljubljenost je najlepša i najluđa stvar koja vam se može dogoditi. Baš pre nekoliko dana, 8. avgusta, dan pre koncerta u Primoštenu, kojim je obeležen početak promotivne turneje "Hotel 'Nacional'", proslavili smo značajnu godišnjicu. Na taj dan pre trideset pet godina Amela mi je rekla da me voli. Danas je to jedan od najvažnijih datuma u mom životu i svaki put osetim grižu savesti da ga nisam dostojno obeležio. Pune tri i po decenije trudim se da 8. avgust učinim posebnim, da svaki put iznova iznenadim i obradujem suprugu, ali valjda će mi proći život, a ja nikada neću uspeti da dovoljno izrazim koliko mi je taj dan važan.

Nije li čudno da neko ko sve duguje muzici kaže da je srećan što deca nisu krenula njegovim stopama?
- Znam sve o ovom poslu, doživeo sam uspone i padove, znam cenu koju morate da platite ako želite da budete profesionalac i to ne bih preporučio nikome, pogotovo ne svojoj deci. Naravno, da su odlučili da krenu mojim stopama, imali bi punu podršku, ali bi sve morali da postignu sopstvenim radom i trudom, kao što to i čine danas, kada su miljama daleko od muzike.

Kćerki Naidi i sinu Hamzi verovatno ste najveći uzor, da li ste i vi od njih nešto naučili?

- Svakodnevno od njih nešto naučim. Amela i deca su moja baza, a ja se trudim da budem njihov oslonac i podrška. Sestra i ja smo odrasli s majkom i odlično znam koliko nam je bilo teško, posebno njoj, koja nam je istovremeno bila i otac i majka. Verovatno je i to razlog zašto sam posvećen porodici. Moja deca rastu uz oba roditelja i, srećom, i ne slute kakva je to blagodet. Usudiću se da javno kažem, nadam se da mi niko neće zameriti, da su Naida i Hamza lepo vaspitani skromni mladi ljudi. Kćerka je zaposlena, Hamza još studira, i čini mi se da bi mogli da uspeju u životu ako nastave da rade kao do sada. Naida je više na mene, impulsivna je, dok je sin na Amelu strpljiv i nenametljiv. Blagonaklono prihvatam njihov karakter, kao što oni prihvataju moj. Imponuje mi kada u njima prepoznam sebe, čak i u trenucima kada na površinu isplivaju osobine koje bih, da mogu, i kod sebe promenio.

Više puta ste istakli kako patite što se niste nagledali Naidinog i Hamzinog detinjstva.
- Da, žalim što su moja deca tako brzo odrasla. Kroz svoju borbu za život često zaboravljamo da se život odvija upravo ovde i sada. A ko je u tom životu važniji od onih koju su vam najbliži? Naida je rođena kada sam počinjao karijeru i u detinjstvu je doživela sve, od nemaštine do, metaforički rečeno, kavijara i šampanjca. Navikla se na skroman život, pa je njen odgovor na moje pitanje šta da joj donesem iz Njujorka ili Pariza uvek: "Tata, hvala, imam sve, samo se što pre vrati kući." Materijalno je ne zanima, za razliku od njenog mlađeg brata. Kad se Hamza rodio, više nismo imali nikakve egzistencijalne probleme. Navikao se na to da mu Amela i ja priuštimo sve što poželi. Kad njega pitam šta mu treba, i ne čeka da završim rečenicu, već ima listu narudžbi.

Kada ste bili najsrećniji u životu?
- Srećom, često pomislim da je upravo taj dan najsrećniji u mom životu. To doživljavam kao dar, pa me čini srećnim.

Odrasli ste u siromašnoj radničkoj porodici. Teški trenuci teraju ljude da tragaju za srećom. Šta ste vi na tom putu pronašli?
- Niko mi ništa nije poklonio, sve sam postigao zahvaljujući neprestanom radu. Sanjao sam i nikada nisam prestao. Na početku mog životnog puta šanse su mi bile ništavne za bilo šta veliko. Radom i energijom pokušao sam da promenim svoju sudbinu i srećan sam što sam u tome uspeo. Nemam radno vreme od devet do pet, ali imam posao koji zahteva celodnevnu posvećenost, i vikendom i paznicima, i tokom godišnjih odmora. Ne mora biti tako, ali ja drugačije ne znam. Kada se svi oko mene vesele, ja radim, ali sam srećan kad ispred sebe vidim zadovoljnu publiku, tako da moj posao nije samo rad i u tome su njegova specifičnost i lepota. Valjda je to definicija uspešnosti – satisfakcija poslom kojim se bavite.

Vremena se menjaju, a sa njima i kriterijumi. Opstali ste kao jedan od omiljenih izvođača u regionu. Jeste li pristajali na kompromise?
- Oduvek sam bio svestan činjenice da kada učinite kompromis, to je samo prvi u nizu koji vode ravno na dno. Ako ste u svom poslu smrtno ozbiljni, kompromis nije reč koja se nalazi u vašem rečniku. Nemojte me pogrešno shvatiti, nisam nerazuman čovek, ali u poslu dajem sve od sebe i tu za kompromis nema mesta.

Nikada niste bili deo klasičnog estradnog sveta na balkanski način. Volite da kažete da mahanje iz skupog automobila ostavljate ljudima koji nemaju sluha za prostor i vreme u kome žive. Šta vas svih ovih godina čvrsto drži na zemlji?
- Ne živim pod staklenim zvonom. Živim i krećem se među različitim ljudima, koji imaju različite, manje ili veće probleme. Svestan sam situacije i društva i na globalnom i na lokalnom nivou, i nije mi potrebno mnogo da bih sa obe noge ostao na zemlji. Nezamislivo mi je da drugačije živim.

Vaša strast su stari bicikli.
- Volim da se provozam gradom na starom biciklu, najdraži mi je jedan nemački iz 1941, ali nije mi mrsko ni da sednem na skuter.

Uspešni ste, ostvareni u svim segmentima života. Nedostaje li vam nešto?
- Poslovica kaže: "Kad ostaneš bez želja, ostaješ bez života".

Intrevju: Nikola Golubović, Life Content