Dejan Lutkić: Nije lako biti moja supruga || Hello Magazin!

U pozorištu, kao i na malim ekranima, Dejan Lutkić pleni harizmom ozbiljnog glumca koji pažljivo bira uloge. Serija "Sva ta ravnica", u kojoj je prvi put 2010. godine zaigrao lik Jovana Jagodića, 2012. dobila je svoj nastavak pod nazivom "Jagodići", a treći deo uzbudljive porodične sage ovih dana snima se na lokacijama u Beogradu. Rođeni Vrbašanin sa ponosom ističe svoje poreklo, iako je veći deo života proveo u Beogradu, u kome se pre šesnaest godina i oženio. Porodično gnezdo svio je u potkrovlju jedne zgrade u Zemunu, gde danas živi četvoročlana porodica Lutkić. Supruga Ljubinka, četrnaestogodišnja Anastazija i četiri godine mlađa Nađa, najveća su podrška jedinom muškom članu porodice, koji im uzvraća jednako nesebično. U razgovoru za magazin "Hello!" poznati glumac, između ostalog, otkriva sa kakvim se izazovima suočava s obzirom na to da je njegova starija kćerka u tinejdžerskim godinama i priznaje koliko je teško biti supruga Dejana Lutkića i zbog čega se na pragu pete decenije oseća bolje nego ikada. Na početku osvrnuo se na snimanje serije, koja mu je donela ulogu života.

Posle duže vremena vraćate se porodičnoj sagi o Jagodićima, projektu za koji ne krijete da vam je izuzetno značajan u karijeri.

- Taj projekat mi mnogo znači, smatram da je to moja najzrelija uloga koju sam do sada igrao. Velika stvar je što je Đorđe Milosavljević pisao likove za određene glumce, što je velika prednost. Zaista uživam u radu na tom projektu. Jagodiće, sa Miroslavom Lekićem na čelu, radi odlična filmska ekipa, što je prilično neuobičajeno za televizijsku seriju, i izuzetno sam ponosan na čitavu ekipu koja radi na realizaciji.

Za razliku od prethodna dva serijala, kada ste bili i producent, tu ulogu je preuzeo Gordan Kičić. Koliko je teško napraviti gledanu seriju u Srbiji danas?
- Izuzetno je teško napraviti seriju ovog kalibra u Srbiji. Mi smo malo tržište, ali dobra stvar je što gledaoci cene dobru domaću radnju. To se može nazvati prednošću. Sve ostalo predstavlja ozbiljan izazov, što je u ovim uslovima izuzetno težak zadatak. Niko od nas nema ništa od činjenice da sedi po strani i ne radi ništa. Svima je teško, ali hajde da probamo da napravimo nešto dobro. Od kukanja niko ništa nije napravio. Skidam kapu svakome ko se u današnje vreme trudi da bilo šta napravi i pokrene novi točak u svom životu.

Radnja trećeg dela dešava se sedam godina kasnije. Kako će gledaoci prevazići taj vremenski jaz?
- Nemoguće je posle ovoliko vremena nastaviti tamo gde smo stali, ali sve što se desilo u međuvremenu će biti ispričano u novim epizodama.

Prva klapa pala je 15. jula u Beogradu. Na kojim će se lokacijama snimati i kada se očekuje premijera?

- Posle Beograda, snimaćemo u Bečeju, Pančevu i u Novom Sadu, gde ćemo biti do kraja snimanja, što bi trebalo da se dogodi krajem septembra. Premijera se očekuje u novembru. Tako je dogovoreno sa Radio-televizijom Srbije, a nastavak priče o Jagodićima trebalo bi da bude njihov adut za jesenju programsku šemu.

Jeste li iskoristili vreme pre početka snimanja da odete na porodični odmor?
- Bili smo na mini-odmoru u junu, boravili smo sedam dana u Italiji, mojoj omiljenoj destinaciji, i bilo je odlično.

Kako provodite slobodno vreme?
- Nemam ga mnogo, ali se trudim da ga provodim sa porodicom i prijateljima. To me čini živim i veselim. Ta nevinost i nepoimanje današnjice kod mojih kćerki opušta me više nego što bih možda, u uslovima u kojima živimo, to bio.

Koliko su Anastazija i Nađa svesne toga da im je otac poznati glumac?
- Od malih nogu sam im rušio predstavu o meni kao takvom. To je posao kao i svaki drugi. Odlazio sam po njih u školu dok je to bilo potrebno, još idem na roditeljske sastanke, i tu nema apsolutno ništa neobično. Kao što je nečiji tata doktor, privatnik ili inženjer, tako je njihov glumac.

Starija kćerka je u pubertetu. Zadaje li vam to glavobolje?
- Između nas ne postoji nijedna tabu temu, ali u fazi je kada menja raspoloženje četrnaest puta dnevno, zatvara se u svoj svet i sada bi se verovatno mnogo naljutila na mene što uopšte pričam o njoj. Nedavno, dok sam sedeo u fotelji, počela je da se penje stepenicama do svoje sobe, a onda se odjedanput, ničim izazvana, okrenula prema meni i rekla: "Znaš šta, uopšte me ne zanima šta ti misliš". Okrenula se i otišla, a onda se vratila i rekla: "A ne zanima me ni šta mama misli". I ponovo otišla. Meni je ostao ogroman znak pitanja iznad glave, nisam shvatio čemu sad to služi i šta bi trebalo da radim.

Kako rešavate te roditeljske dileme?

- Posle nekog vremena shvatiš da su to trenuci kada imaju potrebu da sebi dižu moral, daju na značaju i pokušavaju da se istaknu rečenicom: "Ja sam velika i moj život je moja stvar". Sve je to u redu, ali onda mi to pokaži i na delu. Kada se nedavno požalila kako joj nije ispeglan šorts, okrenuo sam se i rekao: "Tvoj život je tvoja stvar". U trenutku je zastala, zamislila se i preuzela stvar u svoje ruke - ispeglala je taj šorts.

Čiji karakter prepoznajete kod Anastazije, a čiji kod Nađe?
- Pokupile su dosta i od mog i od supruginog karaktera. Anastazija je temperamenta osoba, ali je u stanju da mirnije, sa manje emocija i racionalnije prođe kroz neke situacije. Moguće je da ih ona u sebi preživljava, čak sam ubeđen da je tako. Nađa je otvorenija, direktnija, ali je i neviđeni đavo, u pozitivnom smislu, jer uvek nađe način kako da ostvari svoj cilj. Ume da vas žacne, kada imaš godina koliko imaš, a shvatiš da te dete od devet godina "prevesla", vrlo inteligentno, ni prosto, ni surovo, niti tako što je dosadna, nego mudro. Ipak, iako su nebo i zemlja, obe su prodorne na svoj način.

Da li vam je zbog kćerki žao što nemate posao od devet do pet?
- Ne, to ne bih voleo ni zbog sebe ni zbog njih. Kvantitet provedenog vremena sa decom je dobra stvar, ali ako tu nema kvaliteta, ako je to vreme bez ikakve ideje i svako se u tom momentu bavi nekim svojim zanimanjem, ono nema smisla. Naše zajedničko vreme je ekstremno kvalitetno i na to sam ponosan.

Kako ga provodite?

- Aktivnosti su različite, ali najvažnije je da mnogo razgovaramo, o svemu. To je dragoceno.

Kako biste reagovali kada bi izrazile želju da postanu glumice?
- Ne bih bio srećan, mada imaju još vremena. Nađa je u jednom trenutku rekla da želi da ide na glumu, međutim, iako joj se u početku jako sviđalo, posle mesec dana je došla i rekla da to više ne želi. Pitao sam je da mi objasni zašto, a ona je rekla zato što se stidi. To je za mene bilo fantastično i dovoljno obrazloženje. Izuzetno je stidljiva i mora da razbije taj strah od nastupa pred većim brojem ljudi.

Da li je i Anastazija stidljiva?
- Ni najmanje. Ona peva u horu Osnovne škole "Lazar Savatić" u Zemunu, koju pohađa, i pozvali su je da peva na manifestaciji "Proleće u Beogradu". Na jedvite jade sam pristao na to, ali koliko god se grčio i borio protiv toga, ako je to ono što ona želi, neka bude. Kada je izašla na binu i zapevala, bila je potpuno opuštena, bez ikakvog stida ili treme. Ja sam imao veću tremu od nje. Za nju je to bilo nešto najprirodnije.

Pre tačno dve decenije upoznali ste suprugu Ljubinku, sa kojom ste u braku šesnaest godina, što je u današnje vreme izvanredan bračni staž.
- Moji roditelji su i dan-danas zajedno, posle mnogo godina braka, i znam mnogo primera da brakovi traju, ali je činjenica da je razvod danas postao najnormalnija stvar. Ranije su psiholozi govorili da je razvod veliki stres, a danas se ljudi ponašaju kao da im je to donelo olakšanje. Ne razumem takav stav, jer pričajući na takav način o bivšem partneru i vezi, ti u stvari govoriš o sebi. Ja verujem u zajednicu, ali to su intimne stvari, koje se tiču to dvoje ljudi.

Koliko ste tolerantni?
- Onoliko koliko je ona tolerantna prema meni. Prag tolerancije trebalo bi da bude visok, ali ne preterano.

Pomislite li ponekad da nije lako biti supruga Dejana Lutkića?
- Apsolutno. Ali moja supruga mora da se izbori sa tom činjenicom. Imam gomilu mana, ali sam ih za početak svestan, što smatram da je dobro.

Koliko vam je teško da kažete "izvini"?
- To mi ne predstavlja problem, ali prethodno moram sebi da objasnim gde sam pogrešio. Tvrdoglav sam, užasno, ali mislim da sam pravedan.

Ove godine proslavili ste četrdeseti rođendan. Kako ste proslavili ovaj važan datum?
- Napunih i tih famoznih četrdeset, što sam proslavio sa mnogo prijatelja u jednom restoranu u Zemunu, sa divljim tamburašima do ranih jutarnjih časova.

Kako doživljavate ulazak u petu deceniju?
- Osećam se kao nikada u životu, i fizički i mentalno. Nekako mi baš prijaju ove godine i iskustvo koje sam stekao i ta neka vrsta mudrosti koja se s godinama sve više ispoljava i prednjači u odnosu na emocije. Staloženije donosim mnoge odluke.

Veoma ste temperamentni, što i nije karakteristično za nekoga ko je poreklom iz Vojvodine.
- Vojvodinu nosim u sebi i ona će celog života ostati u meni, ali nisam otišao toliko daleko od nje, jer živim u Zemunu. Napravio sam kompromis. S druge strane, beskrajno sam zahvalan Beogradu na načinu na koji me je primio, a ja sam ga najiskrenije zavoleo. Prija mi brzina života koju Beograd diktira.

Poželite li ponekad da usporite?
- Mnogo puta, a češće poželim nešto drugo, što mi je rekao jedan mudar mlad čovek - da moram da naučim da prestanem da režiram svoj život i da naučim da živim i uživam u sadašnjem trenutku.

Uspevate li u tome?
- Počeo sam sa treninzima.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content
Stilistkinja: Vanja Pantin
Mesto snimanja: Kafe bar "Soprano", Nušićeva 6, Beograd