Pola sata sa... Vesna Dedić || Hello Magazin!

Autorka i voditeljka emisije "Balkanskom ulicom" Vesna Dedić, koja je poslednjih godina i jedna od naših najuspešnijih spisateljica, predstavila je svoje peto književno delo pod nazivom "Zagrli me", u izdanju "Vulkana". Novi roman je savremena priča o ljubavi bez strasti i strasti bez ljubavi, o rasprodaji iluzija i ženama koje su sve češće žrtve sebičnosti svojih partnera i dece. A formiranje nacije samaca, koja je nekad pominjana tek u naučnofantastičnim knjigama o dalekoj budućnosti, sve je izvesnije.

- Najusamljeniji su oni koji su u braku, a uveče, kada se ugase svetla, čeznu za dodirom i zagrljajem koga nema. Svesni su, dok gledaju u leđa onog na drugom kraju kreveta, da se nekadašnja strast i toplina zagrljaja više nikad neće vratiti. Zato su srećniji samci u krevetu, koji veruju da će jednom ipak neko doći - kaže popularna voditeljka, koja je novi roman promovisala u svom tradicionalnom, boemskom maniru.

Gde je bolja atmosfera za predstavljanje knjiga, u knjižari ili u kafani?
- U kafani. U mom prethodnom romanu "Pola duše" piše da se sve važno u Srbiji desilo upravo u kafani: prva sijalica, prvi telefon, prva bioskopska projekcija, a tamo su se igrale i predstave dok Narodno pozorište nije završeno. Većina velikih ljubavi nije počela u diskoteci, već u kafani. Jer, tamo se pokazuješ cela, i vidiš se i čuješ se. Ovog puta izbor je pao na čuvenu "Veneciju", jer Zemun volim kao poslednji stub odbrane beogradske gospodštine.

Koliko je zaista velika moć zagrljaja?
- "Imam trideset godina i sada znam da ma koliko šećera dodavali, neke stvari u životu imaju gorak ukus, ali... Evo pišem, iako sam suviše izgubila da bih mogla da se razbacujem sećanjima". To kaže moja junakinja u trenutku kada izgubi zagrljaj i majke, i oca, i najbolje prijateljice, i onog koga voli. Ostajemo bez ičega tek onda kada izgubimo i poslednju osobu u čijem nam je zagrljaju sve lakše i lepše.

Roman je priča o ženi koja odlučuje da ostane sama i odgaja dete bez partnera. Iako živimo u savremenom društvu, da li je to pametna odluka?

- Zavisi od žene. Postoje one koje su nesposobne da budu majke iako žive u braku, a ima i onih koje umeju da bez ičije pomoći od deteta stvore pametnog, sposobnog i dobrog čoveka. Dakle, to je dobar izbor za žene koje preziru osećaj žrtve. One kojima odgovara uloga paćenice ne bi trebalo da rađaju decu.

Postavlja li vam kćerka Lenka pitanja o ljubavi i simaptijama i kako tada izlazite na kraj sa odgovorima?
- Ona otvoreno pita i iznosi svoje stavove o svemu, pa i o simpatijama. Verujemo jedna drugoj, a ja sam od prvog dana njenog rođenja ponavljala da su za naš odnos najvažniji ljubav, poštovanje i poverenje. Sve ostalo je manje bitno.

Jednom prilikom izjavili ste da ćete se ponovo udati ako vam Lenka to dozvoli. Da li se situacija možda u međuvremenu promenila?
- Znate, ja imam četrdeset šest godina, stambeni kredit, dete u pubertetu, malu platu, čir na želucu, tri kilograma viška, nula evra na deviznom računu, i tako dalje. Ne vidim da sam i pored činjenice da odlično kuvam neka dobra prilika za udaju, iako možda negde postoji neko kome je i sa mnom takvom, kada me zagrli, lepše sve. Čekam da me takav zaprosi.

Šta muškarac mora da poseduje da bi vam oduzeo dah i na šta danas najbrže padate?

- Šta god da poseduje, mene mora da čuva kao najveću dragocenost. I kada padam, imam osećaj da letim.

Uspešna ste žena, ostvarena u svim segmentima života. Nedostaje li vam nešto?
- Živimo u tako strašno vreme da ću vam umesto iskrenog odgovora radije otpevušiti pesmu "Dobro da nije neko veće zlo". Samo neka smo mi živi i zdravi, a ostalo će dati Bog, jednom i nekome, makar našoj deci.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content