Nenad Janković: Bolest me je naterala da se promenim || Hello Magazin!

Posle bezbroj koncerata sa „Zabranjenim pušenjem“ i kasnije sa bendom „No smoking orkestra“, filmskih i televizijskih uloga, „Nadrealista“, koji su predvideli mnogo realnih događaja, „jedan od prvih lažnih doktora u istoriji naše zemlje“ poželeo je da na svoj način demistifikuje vreme kojeg se svi rado sećamo, ali o kome se danas ispredaju razne bajke. Nenadu Jankoviću prvi put je palo na pamet da napiše autobiografiju još u petom razredu osnovne škole, kada je nepravedno dobio dvojku iz engleskog, ali tada mu to nije pošlo za rukom. Rad na romanu „Fajront u Sarajevu“ započeo je kada ga je život najviše opekao, posle srčanog udara koji je doživeo pre tri godine. Od tada mu je i zvanično zabranjeno pušenje. Njegova biografija obrađuje najplodniju epohu glavnog grada nekadašnje republike Bosne i Hercegovine, kada je „Željo“ punio „Grbavicu“, kada su „Nadrealisti“ zasmejavali celu Jugoslaviju, a „Zabranjeno pušenje“ pržilo žestokim ritmom. Neletova nostalgična priča smeštena je između linije šesnaesterca Fudbalskog kluba „Vratnik“ davnih sedamdesetih i Prvog koronarnog odeljenja Urgentnog centra u Beogradu, četiri decenije kasnije. Govori o odrastanju i sazrevanju u zemlji koja se krvavo raspala, a onda formirala slobodnu teritoriju u sećanjima. Motivi za ovu iznenadnu životnu rekapitulaciju bili su emotivne prirode, otkriva autor.

- Naslov na novoprimitivan način govori o mom rastanku sa rodnim gradom. Naravno, ja ga nosim u sećanjima i srcu, onakvog kakav je bio u moje vreme. Danas na tom istom mestu leži neko drugo Sarajevo, koje živi neki drugi život sa kojim nemam posebnu vezu. Odlučio sam da napišem autobiografiju onog trenutka kada su mi emocije i uspomene prelile dušu. Morao sam to da izbacim iz sebe. Na kraju, izgleda da je došlo vreme da i rokeri pišu knjige. I Đule Van Gog je nedavno objavio svoju - kaže slavni kantautor, glumac, producent, odnedavno i pisac, koji je nastavio da mnoge iznenađuje kada se predstavi pravim imenom Nenad Janković.

Osećate li možda nekakav dug prema rodnom gradu i svojoj mladosti?

- Ne osećam nikakav dug. Naprotiv, znam da sam učinio sve što je bilo u mojoj moći da Sarajevo ne krene onim putem kojim je pošlo početkom devedesetih. Nažalost, ja sam očigledno bio samo zrno prašine u istorijskoj oluji koja se tih godina nadvila nad Balkanom. Sarajevo je u svojim zlatnim danima bilo zadovoljno sobom. Imalo je neki čudan nemir i gomilu tajni koje sam kao dete nameravao da otkrijem. Činilo mi se beskonačno i nepredvidivo. Kasnije, kada sam odrastao i vinuo se u svet, shvatio sam da je to mali grad po meri čoveka. Ne planiram odlazak na Baščaršiju. Ima boljih ćevapa ovde u Beogradu. Provereno.

Nedavno, izašli ste kao pobednik iz borbe sa opasnim zdravstvenim problemom. Kakvi su vaši pogledi na svet posle infarkta i jeste li tada možda pomislili da još niste stigli da sve uradite?

- Posle takve dramatične borbe koju sam vojevao sa sobom, morao sam da se promenim. Svaki čovek se menja kada se nađe u toj situaciji. Posao, navike, sve mora da se prilagodi novom načinu života. Svaka bolest, pa i srčani udar, ima dublje uzroke i treba je najozbiljnije shvatiti.

Važite za doktora regionalnog humora. Da li vas je vedar duh spasao od nevolja koje su izazvale srčane tegobe?

- Ne znam zašto regionalnog, to se nekad zvalo Jugoslavija. U svakom slučaju, humor ima isceliteljska svojstva. Nisam siguran da li leči teške bolesti, ali dokazano je da može da posluži kao preventiva.

Da li bi se oni koji ne pamte Jugoslaviju prijatno iznenadili ako bi kojim slučajem postojala neka vremenska mašina koja bi mogla da ih odnese u to vreme?

- Dočekalo bi ih mnogo neprijatnih iznenađenja. Ali, ni oni koji su živeli, na primer, osamdesetih godina, ne bi bili srećni u današnje vreme. Prvi šok koji bi doživeli bila bi kupovina u supermarketima. Nekad je postojala samo jedna vrsta hleba i jedna vrsta mleka, pa verovatno ne bi znali šta da kupe ako bi ih sačekala gomila artikala istog proizvoda. Bilo bi izuzetno zanimljivo snimiti naučnofantastičan film o dva drugara, rođena u suprotnim vremenima, onom i ovom. Zahvaljujući vremenskoj mašini, koju je, naravno, izmislio Tesla, oni prelaze iz jednog vremenaa u drugo, obilazeći zabave i koncerte. Svaki bi nailazio na iznenađenja koja su onom drugom potpuno normalna i uobičajena stvar. To bi bio hit.

Jedan ste od predvodnika sarajevskog talasa „novog primitivizma“. Koliko je stvarni primitivizam uzeo maha, ne samo u kulturi i muzici već i u našem životu?

- Stvarni je pobedio. Mi mu se sklanjamo sa puta.

Zašto ste prestali da se bavite muzikom?

- Dosta je bilo. Nisam više osećao ono uzbuđenje koje me je godinama nosilo. Koncerti su počeli da liče jedni na druge. Postajalo je naporno. Na kraju je i srce reklo: „Gotovo je!“ Valjda nije moglo da trpi takvu budalu.

U braku ste više od tri decenije. Kako ste odolevali različitim iskušenjima koje vam je popularnost donosila?

- Nama je to jednostavno uspelo.

Koje pouke želite da vaša deca ponesu iz kuće?

- Dovoljno su veliki da sami rasuđuju šta im je činiti. Moja supruga i ja smo im dali najbolje što smo znali. Ne postoji neko generalno pravilo u odgajanju dece. Svako je svemir za sebe.

Da li je bilo teže nasmejati suprugu ili milione ljudi koji su vas gledali i slušali?

- Najteže je nasmejati nekoga ko te poznaje bolje od tebe. Ali, zato je i uspeh slađi.

Kada se osvrnete na svoj život, šta smatrate najvećim uspehom, a šta promašajem?

- Najveći uspeh je činjenica da ljudima vraćam osmeh na lice. Ko god me vidi na ulici, nasmeje se, iako me uopšte ne poznaje. Promašaja sam imao toliko da ih je teško nabrojati. Najveći je svakako mesto rođenja. To je bilo Sarajevo, a ne London. Da sam rođen u Londonu, „Zabranjeno pušenje“ bi se zvalo „Rolingstons“, ali i tada bih nešto zabrljao.

„Nadrealisti“ su predvideli gotovo sve što nam se dešavalo prethodnih godina. Šta nam predviđate u budućnosti?

- Ništa specijalno. Što je dobro.

Šta je u Srbiji realno, a šta nadrealno?

- U Srbiji je sve realno osim ljudi. Realne su plate, bruto proizvod, broj nezaposlenih, vlast, opozicija, Skupština, sudovi, milicija, šume, reke, voće, povrće, rakija, gradovi, ptice, životinje, ali su ljudi nepredvidivi. Taman kad pomislim da sam o Srbima naučio gotovo sve, oni me iznenade nekim novim potezom. Poslednji put su me iznenadili reakcijom na poplave. Ta solidarnost, entuzijazam, volja i želja da se pomogne drugom u meni je budila najuzvišenija osećanja. Moraju li da nas stignu poplave da bismo sebi pokazali koliko smo dobri? Možemo li da budemo takvi i bez katastrofa?

Intervju: Snežana Ilić

Foto: Life Content