Tanja Petrović: Deca su moj najveći uspeh || Hello Magazin!

O Tanji Petrović mogla bi da se napiše cela knjigu, a da se uopšte ne pomene karate. Jer, kada bi postojala nagrada za najenergičniju Srpkinju, nesumnjivo bi pripala ovoj, po svemu jedinstvenoj ličnosti našeg sporta. Najbolja karatistkinja koju smo ikad imali vlasnica je dve fakultetske diplome, završila je muzičku školu, svirala klavir, pisala pesme, nije prezala ni od najekstremnijih izazova, a u životu prepunom avantura stigla je da se ostvari i kao majka.
Kraljica tatamija nanizala je toliko pobeda da je odavno prestala da broji trofeje, obilazila je svet uzduž i popreko, i svugde bila dočekana sa najvišim počastima. Potomci čuvenih japanskih ratnika samuraja, koji nisu baš oduševljeni kada se stranci previše petljaju u umetnost borilačkih veština, Tanju su odavno prihvatili kao ravnopravnog člana svoje kulture. Bogato iskustvo godinama prenosi polaznicima svoje karate škole "Nipon", u kojoj su prve sportske korake načinili i njena kćerka Tara i sin Matej, a nedavno je u zabavnom spektaklu "Ples sa zvezdama" pokazala da poseduje još talenata i da je, iako je upravo proslavila četrdeset sedmi rođendan, uvek spremna za nove izazove.
- Bilo je to fenomenalno iskustvo iako u početku nisam imala pojma u šta se upuštam. Pokret i ritam oduvek su mi bili inspirativni i na neki način sam ih osetila trenirajući karate, ali nikad se nisam ozbiljno bavila plesom. Moj partner Marko i ja od početka šou-programa dobijali smo najteže koreografije. Neki zadaci su bili na granici mogućeg, pa smo morali da vežbamo sa profesionalnim akrobatama i gimnastičarima. Trebalo je stisnuti petlju i napraviti sve te opasne pokrete, a vukla sam i povredu skočnog zgloba, što nije bilo nimalo prijatno. Međutim, svi učesnici su veliki profesionalci, oni pravi koji ginu dok ne dostignu maksimum. Najlepše je što smo kroz tih jedanaest emisija u sebi otkrivali neke potpuno nove i drugačije dimenzije za koje nismo ni znali da postoje - ističe legendarna karatistkinja.

Budući da ste rođeni pobednik, da li vam je bilo krivo što ste finale završili na drugom mestu?

- Zaista nije. Ta poslednja emisija nije bila toliki izazov kao sve one prethodne u kojima smo se nadmetali da bismo stigli do završnice. Upravo me je sam proces takmičenja najviše motivisao da izdržim napore. A bilo je zaista naporno, vežbali smo i do deset sati dnevno. Meni se ni u najaktivnijim sportskim godinama nije dešavalo da tri i po meseca treniram bez dana odmora. Ni pred svetska prvenstva nisam napravila toliko špaga koliko za ovo vreme dok je trajao šou. Kao da sam upala u mašinu za mlevenje. Na kraju je borbeni motiv splasnuo, pa sam se u jednom trenutku zapitala: "Dobro, Tanja, da li je moguće da ne želiš da uhvatiš onaj pehar?" Ali, on bi bio tek jedan od brojnih trofeja koje sam osvojila, tako da me nije posebno motivisao. Na kraju se našao u pravim rukama i veoma mi je drago zbog toga.

Karate je vaš život, a naš najtrofejniji sport, koji, nažalost, ne može da garantuje materijalnu sigurnost. Imajući to u vidu, jeste li srećni što su deca krenula vašim stopama?
- Uvek sam se trudila da kroz humanitarni i edukativni rad širim vidike i granice karatea. Završila sam nekoliko škola, ali uvek se sve vrtelo oko sporta. Dok sam studirala prava, vukla sam knjige na svako takmičenje kako bih učila u pauzama. Sad to čini i moja kćerka Tara. Ima šesnaest godina i crni pojas, članica je juniorske reprezentacije. Dok se vraćala sa Kopaonika, gde je provela vikend na skijanju, u kolima je učila biologiju jer je narednog dana morala da odgovara. Deca imaju najbolji primer u roditeljima, i svi putokazi im se nalaze u najbližem okruženju. Oni žive sa mnom, sa svim vrednostima i ciljevima koje im usađujem. Svestrani su, idu u muzičke škole, uče jezike. Osim sporta, Tara ispoljava i sklonost ka crtanju i grafičkom dizajnu, dok desetogodišnji Matej, vicešampion države u karateu, voli da piše pesme. Ne plaši se da skoči bandžijem ili da zaroni duboko, a s druge strane veoma je kreativan, čak ume da šije i da kuva. Budući da je okružen izuzetno jakim ženama, želim da mu pružim što više prostora da se izrazi na različite načine.

Pre izvesnog vremena razveli ste se od Roberta Ropreta, s kojim ste proveli veliki deo života. Jeste li uspeli da decu poštedite mučnih stvari koje nosi kraj svake duge ljubavi?
- Svakako da su i oni osetili veliki emotivni gubitak. I bivši suprug i ja smo se maksimalno trudili da ih zaštitimo i ublažimo sve što razvod donosi, eventualne šokove i probleme. Nije lako razdvojiti se od nekog s kim si zasnovao porodicu i živeo toliko godina. Možda može da se zašije nešto što se pocepalo, ali to više nikad ne može da bude novo. Robert je skoro svakog dana s njima, čuva ih kada sam na putu, uvek je tu za njih. Iako je ljubav prestala i oboje vodimo svoj život, ostali smo u dobrim odnosima, što je i normalno jer nas vezuju Tara i Matej. Na njihov dečji jezik preveli smo zbog čega, šta i kako. Upućeni su u sve, ali kako godine prolaze tako postavljaju nova pitanja. Trudimo se da im sve objasnimo, a najvažnije je da osećaju apsolutnu i bezuslovnu ljubav oba roditelja.

Nije baš prikladno jednog borca pitati da li je izgubio veru u ljubav. Da li se to vama ipak dogodilo posle bračnog brodoloma?
- Nikad nisam gubila veru. Ni u ljubav, ni u bilo šta drugo. Ako se zatvore vrata jedne ljubavi, pre ili kasnije začuće se kucanje na nekim drugim. Na ovom svetu toliko ljudi čeka da nas upozna, ali moramo im otvoriti srce. Pogrešno je zatvoriti se u sebe posle jednog promašaja i reći da ljubav ne postoji posle pedesete ili sedamdesete. Ima je, uvek i svugde, samo je treba prepoznati. Ljubav je svima dostupna i ne poznaje ni vreme, ni mesto, ni godine.

Kad bacite pogled u prošlost, da li vam je žao što ste svojevremeno odbili mesto selektora kanadske ženske reprezentacije?
- Ne mogu da kažem da mi je žao. Da sam htela, ja bih to i uradila. Sve životne odluke donosila sam sama, uz potpunu slobodu, a ovo što sam izabrala pružilo mi je neopisivo zadovoljstvo. Na kraju, uživam u tome. Kanađane sam odbila jer sam se tada još aktivno takmičila. Odbila sam i poziv iz Japana da vodim jednu školu, jer sam tamo ionako provodila dva meseca godišnje. Imala sam odličan dogovor i sa selekcijom Irana, ali te 2003, kada sam već skoro spakovala kofere i konačno rešila da vidim kako sve to izgleda, saznala sam da sam u drugom stanju. Nikad nisam otišla.

Želeo vas je i Holivud, nudili su vam da snimate akcione filmove i postanete ženska verzija Van Dama. I od toga ste odustali?

- Tu su već bila "kriva" moja osećanja prema domovini. Trebalo je da potpišem ugovor sa producentom koji je stvorio Brusa Lija i Džekija Čena, ali tog dana, valjda prvi i poslednji put u životu, kupim "Politiku" i pročitam da su našoj zemlji ukinute sankcije za sport. I naravno, ništa od potpisa, jer sam iz Amerike otišla pravo na Evropsko prvenstvo, jedva dočekavši da stanem pod svoju zastavu. Sećam se da mi je tada kroz glavu prolazila misao: "Nije mene moja mama Ljubica rodila da snimam filmove u Holivudu!" Zaista mi to nikad nije bio ideal. I nije mi žao, iako se iz dana u dan borim za egzistenciju. Nema sumnje da bi materijalno stanje bilo bolje, ali to je jedino čime bi se merio kvalitet mog života da sam ostala u Americi.

U sportu ste postigli sve što se može postići. Šta smatrate svojim najvećim uspehom?
- To su deca. Bez ikakvog razmišljanja. Uvek sam ih želela, i srećna sam što su se Tara i Matej dogodili jer nisam sigurna da li bih mogla da ih planiram u svoj onoj brzini kojom sam živela i još živim. Da ih nisam dobila, bilo bi mi beskrajno žao jer taj film više ne bi mogao da se vrati. Pored toga, ostvarila sam najveće rezultate u sportu, za koji sam znala da sam rođena, i doživela sam retku sreću da se sve kocke poklope u pravom trenutku. Da se nisam popela na pobedničko postolje na prvenstvu sveta, sigurna sam da bih celog života bila nezadovoljna. Potpuno sam ostvarena, imam mogućnost da nastavim da se bavim nečim što je obeležilo moj život. Spojila sam lepo sa korisnim, a strast za pobedom i borbom zamenila sam radom sa decom, koji me apsolutno ispunjava.

Da li će i ovog leta odmor biti radni?

- Iskreno, odmarala sam se dok sam radila "Ples sa zvezdama", koliko god da je bilo naporno. To su bili moji Havaji. Tara, Matej i ja uvek smislimo neki zanimljiv odmor. Prošlog leta smo osam dana proveli u kolima od Beograda do Beča i na rolerima obilazili svako mesto koje nam se našlo na putu. Kao pravi nomadi. Dnevno smo prelazili i po osamdeset kilometara, služeći se isključivo mapama. Sad planiram da ih na isti način upoznam sa glavnim gradovima bivše Jugoslavije. Uskoro ću decu iz kluba voditi u Japan, gde će učestvovati na prvenstvu i upoznati tamošnju kulturu.

Stigli ste do sportskog krova sveta, Japanci su vam ukazali najveće počasti koje jedan stranac može da dobije, svoje bogato znanje prenosite nekim budućim šampionima, što je tek deo vaše životne priče. Šta je sledeće?
- Sledeće je verovatno skakanje sa Meseca na Zemlju. I to bih prihvatila kad bi mi ponudili. Šalim se. Ne znam kako ljudima izgledam, ali posle svih onih emisija verovatno su ubeđeni da definitivno nisam normalna. Jednostavno, celog života pomeram granice, održavaju me avanturistički duh i adrenalin, verujem da se uvek može više i bolje, stalno izmišljam neke nove misije. Prelazim s jednog koloseka na drugi i obogaćujem sebe novim dostignućima. Volela bih da i moja deca nastave sa ovakvim pogledima na svet, a svakako imaju na koga da se ugledaju.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content

Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilistkinja: Iva Radovanović
Šminka i frizura: Bojan Repaja za salon lepote "Diktat", Internacionalnih brigada 7, telefon 011 / 240 - 43 - 04