Dušan Kecman: Konačno mogu da se posvetim mirnom životu sa suprugom i sinovima || Hello Magazin!

Posle dve decenije provedene na terenu košarkaški as odlučio je da u velikom stilu patike "okači o klin", oproštajnom utakmicom u beogradskoj hali "Pionir". Na parketu na kome je za Partizan odigrao neke od svojih najboljih utakmica Dušan Kecman je u nedelju, 29. juna, uz organizatorsku podršku agencije "DNA Communications", odigrao oproštajnu humanitarnu utakmicu, koja se realizuje u sklopu akcije B92 - "Srce na teren" povodom završetka njegove igračke karijere.
U jednomesečnoj kampanji pod nazivom "Tim za sutra" Kecman je posetio deset škola u većim gradovima Srbije, u potrazi za mladim nadama koje su svoje košarkaško umeće u nedelju pokazali i u "Pioniru".
Svoj tim snova osnovao je 2008. godine venčanjem sa suprugom Andreom. Prvo pojačanje u timu usledilo je 2011. rođenjem sina Andreja, a drugo pre devet i po meseci, kada je na svet došao Vuk. Strelac je čuvenog koša protiv zagrebačke Cibone u poslednjoj sekundi finalne utakmice Jadranske lige, kada je "crno-belima" doneo pobedu u naizgled izgubljenoj utakmici. Uspešni sportista za "Hello!" otkriva šta je presudno uticalo da donese odluku o završetku karijere, koliku ulogu u tome ima njegova porodica i čemu planira da se posveti u budućnosti.

Prošle nedelje prestali ste profesionalno da se bavite košarkom. Kakve emocije to u vama budi?

- Sigurno će to za mene biti vrlo emotivan trenutak, budući da će sa mnom biti i moji bivši saigrači iz klubova za koje sam igrao, iz naše zemlje i inostranstva, bivši treneri i publika. Radujem se svemu tome.

Kada ste odlučili da priredite veliku oproštajnu utakmicu?
- Ideja se javila pre nešto više od dva meseca. U međuvremenu, u našoj zemlji dogodile su se strašne vremenske nepogode i tada smo odlučili da odigramo utakmicu koja će biti humanitarnog karaktera. Sva sredstva biće donirana vrtiću "Dečija radost" u Svilajncu, koji je u poplavama potpuno uništen. To je veliki motiv da se napravi događaj za pamćenje. Mislim da nema lepšeg načina da se oprostite od nečega što toliko volite nego da pomognete onima kojima je to potrebno.

Zbog čega ste odlučili da okončate karijeru?
- Kada uđete u tridesete, u sportu vas svrstavaju u veterane, iako u Evropi i Americi igrači nastavljaju karijeru dokle god mogu da daju maksimum. Ja se fizički dobro osećam, ali u karijeri profesionalnog sportiste desi se trenutak kada osetite da je došao pravi trenutak. Jednostavno, stao sam i rekao sebi: "Dosta je". Mislim da je vreme da se usmerim na neke druge stvari u životu i počnem da se bavim nečim drugim.

Na šta konkretno mislite?
- Mislim da je posao trenera logičan sled događaja. To mi je sledeći cilj, da se nadograđujem i učim da budem dobar vođa tima. Jedna stvar je biti igrač, a potpuno druga trener. Mnogi moji bivši saigrači koji su danas treneri kažu da je to sasvim druga stvar, veliki je izazov, ali spreman sam na to. Mislim da je, kao i u igri na terenu, u trenerskom pozivu najvažnija posvećenost.

Nedavno ste u kampanji "Tim za sutra" odabrali mlade talente koji će u nedelju zaigrati u “Pioniru”.

- To je trebalo da bude uvertira pred utakmicu. Akcija je trajala mesec dana, obišli smo deset osnovnih škola u deset gradova u Srbiji i odabrali najtalentovanije. Naš cilj je bio da deci ukažemo na prave sportske vrednosti, da uvide da je bavljenje sportom dobro za njih. Želja mi je da se košarka vrati na betonsko igralište ispred zgrade, gde su mnogi vrhunski sportisti počeli karijeru. Pogotovo u današnje vreme, kada su deca posvećena nekim drugim stvarima i kada je fizička aktivnost svedena na minimum.

Sećate li se vašeg prvog kontakta sa košarkaškom loptom?
- Kao klinac, prvo sam se bavio karateom. Gledao sam mnogo filmova o kung-fu veštini i sa bratom i drugarima počeo sam da treniram taj sport. Potom sam prešao na tenis, ali sam posle godinu i po dana napravio pauzu i u sedmom razredu počeo da treniram košarku. U kraju gde sam živeo ekipe su se takmičile u košarci i fudbalu. U to vreme želja za pobedom bila je neviđena. Bilo je tu mnogo ekipa, ali su na terenu mogle biti samo dve, dok su ostali stajali po strani i čekali da uđu na teren. Jedino su pobednici ostajali u igri na terenu. Tako se javila i moja želja za bavljenjem košarkom. Gledao sam utakmice čuvene Partizanove generacije u Hali sportova, u kojoj su igrali Divac, Paspalj, Danilović, Đorović, Grbović, Obradović. Pomislio sam kako je lepo kada dođeš do tog nivoa da te publika tako bodri, navijači prate svaku tvoju utakmicu, a ti postižeš koševe. Redovno sam išao na utakmice i jurio autograme.

Ko vam je bio uzor?

- Uvek mi je nekako Sale Đorđević bio najbolji, verovatno zbog toga igrao sam na njegovoj poziciji. Naravno, i ostali su mi bili odlični.

U kom trenutku ste shvatili da je bavljenje sportom vaše životno opredeljenje?
- Kada sam počeo da treniram, mama mi je govorila da je bavljenje sportom dobra stvar, ali da obrazovanje mora da mi bude na prvom mestu. To mi je uvek bilo u podsvesti, jer niko nije mogao da mi garantuje karijeru profesionalnog igrača. Upisao sam ekonomski fakultet, međutim kada sam potpisao prvi profesionalni ugovor, nije bilo moguće uskladiti predavanja sa treninzima koje smo imali dva puta dnevno. To je bio trenutak odluke. Izabrao sam sport i ispostavilo se da je to bila dobra odluka za mene.

Koliko je porodica uticala na vašu odluku?
- Oni su me podržavali u svemu i uvek su bili uz mene, ali se nisu mnogo mešali u moje odluke. Trudio sam se da krizne trenutke prevaziđem sam ili sa mojim timom. Kada bi videli da nešto nije u redu, reagovali bi, ali im nisam ostavljao mnogo prostora za to, jer je tu bio tim.

Ima li mnogo odricanja na putu ka uspehu?
- Mnogo. Da bi uspeo, moraš da podneseš neku žrtvu. Na početku karijere, dva leta sam proveo trenirajući na plus trideset pet. Dok su svi oko mene odlazili na more i uživali na suncu, ja sam nekada sam odlazio da treniram, ali se ispostavilo da je to za mene bila prava stvar. Za to vreme sam sazreo i psihički, ali i kao igrač, poboljšao sam svoju kondiciju i to se dobro odrazilo na moju igru.

Ostali ste upamćeni kao heroj Partizanove utakmice sa Cibonom, kada ste u poslednoj sekundi pogodili trojku u naizgled izgubljenoj utakmici.
- Nikada neću zaboraviti taj trenutak u svojoj karijeri. Imao sam sreće što sam ostao pribran u poslednjim sekundama utakmice. I kada je Cibona pogodila trojku, video sam da na semaforu piše 0,6 sekundi do kraja utakmice. Baš pred tu utakmicu pričali smo o tome da može da se postigne koš ako vreme nije ispod 0,3 sekunde. Rekao sam sebi da nije kraj. Tada nisam obraćao pažnju na dešavanja oko terena, ali sam kasnije pogledao snimak i video saigrače koji su već pognuli glave i hrvatske navijače koji ulaze na teren i raduju se. Ja sam gledao sudiju koji je dao loptu našem timu, tražio sam je od saigrača i uputio šut. Odmah sam video da lopta ima dobar pravac ka košu i pomolio se da uđe. Naježim se svaki put kada se setim tajca koji je usledio, te sekunde muka koji je zavladao u "Areni", kao da je neko nakratko ugasio ton. Osećaj je bio neverovatan.

Jeste li to doživeli kao lični ili timski uspeh?

- To je bila pobeda tima. Naučeni smo da, i kada je neki pojedinac na utakmici nadahnut i oseća jaku volju za igrom, to radi prvenstveno za tim.

Zbog tog koša postali ste prava medijska zvezda. Kako je to uticalo na vas?
- Kada smo došli u Beograd, danima su me zaustavljali na ulici, iz kola su mi mahali navijači Partizana, ali i Zvezde, što je za mene stvarno bilo neverovatno. Ipak, trudio sam se da se ne eksponiram i da me ne bude previše u medijima, jer je to bila zasluga čitavog tima. U tom trenutku nisam bio svestan značaja i specifičnosti tog koša i da će ga ljudi toliko dugo pamtiti, ali i dan-danas mi se desi da mi čestitaju na tom pogotku.

Da li vam je to najdraži koš u karijeri?
- Apsolutno, bez pogovora. Taj koš je moja lična karta.

Jeste li u karijeri ostvarili sve što ste želeli?
- Zadovoljan sam onim što sam ostvario, ali uvek postoji dilema da li sam možda mogao više, ali onda pomislite da ste ostvarili mnogo. Zadovoljan sam karijerom, ostaće nešto iza mene što će pamtiti ljudi koji prate i vole sport. Jedina praznina i ono što mi nedostaje je zvanični nastup sa reprezentacijom na nekom međunarodnom prvenstvu. To se nije desilo, ali možda sam zbog toga bio nagrađen sa neke druge strane.

Oprobali ste se i u glumi, ulogom u filmu “1 na 1”.
- To je bilo super iskustvo za mene. Reditelj Raša Andrić me je pozvao da igram glavnu ulogu, međutim ja sam bio usred sezone i nisam mogao da pristanem. Zahvalio sam mu na ponudi, ali nekoliko meseci kasnije, kada sam mislio da je snimanje već završeno, ponovo su me pozvali i zamolili me da snimim jednu rolu na početku filma. Sezona mi je bila završena pa sam pristao. To je trajalo dva dana i bilo je stvarno lepo iskustvo. Kada sam nedavno posećivao škole u Srbiji, neki su me prepoznali i po toj ulozi i čak replicirali neke moje reči. To je bilo baš simpatično.

Kako je vaša supruga reagovala na odluku da završite karijeru?
- Andrea i ja smo mnogo razgovarali o tome. Ona mi je tokom karijere pružala najveću podršku, bila je moj najvatreniji navijač, pratila je sve moje utakmice u “Partizanu”, čak je išla i na gostovanja. Ipak, osetila je olakšanje što više neće gledati na sat kada ću na trening ili pripreme i neće trpeti tu neku nervozu pre utakmice. Bilo joj je drago što ćemo konačno da vodimo živit u nekom mirnijem tempu, kao porodica, bez tog nekog pozitivnog stresa koji utakmice nose.

Osim u profesionalnoj karijeri, ostvareni ste i kao suprug i otac dvoje mališana. Koliko vas je roditeljstvo promenilo i uticalo donesete odluku da završite karijeru?
- Dosta je uticalo na mene. Prošle godine dobio sam drugog sina Vuka, tada sam još igrao za francuski «Monako» i bili smo razdvojeni skoro dva meseca. Kada se stariji sin Andrej rodio, igrao sam u Partizanu i to je bilo drugaačije, jer sam bio bliže. Sada sam osetio da nisam prisutan, nedostajala mi je prorodica, moja supruga i deca, i odlučio sam da sa Vukom proživim te prve godine na pravi način. I to je, između ostalog, uticalo na mene da donesem odluku o prestanku igranja, da se posvetim porodici i da provedemo zajedno što više lepih trenutaka.

Sada imate dosta vremena za njih. Kako ga provodite?
- Vuk ima devet i po meseci, Andrej tri godine i to je najlepši period njihovog odrastanja, kada možeš da uživaš u njima, to i radimo. Provodimo predivno vreme zajedno kao porodica, radimo različite stvari, stalno nešto menjamo i uživamo svi zajedno. Ovo je fantastičan period za to.

Pokazuje li Andrej interesovanje za košarku?
- Vodili smo ga na neke utakmice i sada kada na televiziji vidi košarkašku utakmicu, stalno viče: "Tata koš, tata koš2. Sada je još mali da bi znao ko je njegov tata, ali ima vremena za to.

Priželjkujete li da krene vašim stopama?
- Voleo bih da se bavi sportom, ali ne želim da utičem na njega niti da bilo šta forsiram. Nisam pobornik stava da se deca od malih nogu guraju u neki sport i da se od šeste godine usmeravaju ka njemu. Decu bi trebalo pustiti da sama izaberu. Supruga i ja dozvolićemo da oni sami pronađu ono što im odgovara, a ukoliko požele da se profesionalno bave nekim sprotom, mi ćemo ih u tome podržati.

Posle dva dečaka, priželjkujete li i devojčicu?
- Supruga bi to sigurno mnogo volela i to bi stvarno bilo lepo, ali videćemo, vreme će pokazati.

Planirate li posle oproštajne utakmice neko porodično putovanje?
- Kada utakmica prođe, spakovaćemo torbe i otići negde na more sa decom. Još se nismo dogovorili gde, ali izabraćemo neko lepo mesto gde ćemo svi zajedno da uživamo.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Boško Karanović, Life Content
Mesto snimanja: Vinarija "Podrum", Kosančićev venac 20, Beograd