Danica Maksimović: Brz tempo života me podmlađuje || Hello Magazin!

Naša proslavljena glumica Danica Maksimović svojim pozitivnim stavom prema životu i predanošću radu, iz godine u godinu ostavlja sve snažniji pečat u domaćoj pozorišnoj i filmskoj umetnosti. I pošto je prešla šestu deceniju, mladalački duh je ne napušta, a osmeh joj retko silazi sa lica.

Iako je od početka karijere bila miljenica publike, nije dobila mnogo značajnih nagrada za uloge na filmu, zbog čega ne žali jer sebe smatra osobom koja je potpuno zadovoljna karijerom i životom koji vodi. Više od trideset godina u stopu je prati njen životni saputnik Tode Lolić, sa kojim ima sina Miloša, jednog od najperspektivnijih mladih reditelja na evropskoj pozorišnoj sceni. Bez obzira na to što nije osoba kojoj su potrebna priznanja da bi bila zadovoljna, mnogo ju je obradovala nagrada koju je dobila za doprinos domaćoj kinematografiji povodom proslave šezdeset pet godina od osnivanja „Jugoslovenske kinoteke“.

Nedavno ste dobili priznanje od „Jugoslovenske kinoteke“ za doprinos filmskoj umetnosti, koliko vas je ta nagrada iznenadila i obradovala?

- Iako sam igrala u više od šezdeset filmova, i verovatno je bilo uloga za koje je u tom trenutku trebalo da dobijem nagradu, samo sam jednom dobila „rimski novčić“ na Festivalu u Vrnjačkoj Banji za rad u ostvarenju „Noć u kuću moje majke“. Kada su me pozvali iz „Jugoslovenske kinoteke“ da mi kažu da sam dobila ovo priznanje, bila sam iskreno iznenađenja i radosna. Ta vest me je zatekla u vreme kada sam paralelno radila nekoliko poslova i nisam imala vremena ni da se javljam na telefon. U momentu sam videla nepoznat broj, prvo nisam želela da se javim, ali sam intuitivno ipak podigla slušalicu i, na moje veliko iznenađenje, to je bio poziv od sekretarice direktora „Kinoteke“ Radoslava Zelenovića, koja mi je saopštila da sam jedan od laureata njihove godišnje nagrade. Dodela je bila svečana, a posebno priznanje „Zlatnu plaketu“ tom prilikom dobili su Miša Radivojević i Mira Banjac, koji su u dirljivim obraćanju zahvalili u ime svih. Nagrađeni su i Voja Brajović, Gorica Popović, Tanja Bošković, Vladica Milosavljević, Slobodan Ćustić, Irfan Mensur, Đurđa Cvetić, Ljiljana Dragutinović i mnogi drugi ljudi iz struke.

Jeste li častili prijatelje tim povodom?

- Proslavila sam sa svojim kolegama u „Ateljeu 212“. Dan posle dodele nagrada u tom pozorištu igrala sam predstavu kada mi je kolega Miki Krstović prvi veoma srdačno čestitamo. On je pre dve godine dobio isto priznanje i zna koliko je važno kada vaš rad neko primeti, a ovde je situacija specifična jer se ne zna ko je u žiriju. Zbog toga sam posle predstave spontano častila čitavo društvo iz kluba pa smo ostali do kasnih sati. Bili su tu Vlastimir - Đuza Stojiljković, Aljoša Vučković, Feđa Stojanović, Branimir Brstina, Hana Selimović, Aleksandra Janković, Erol Kadić, Nebojša - Cile Ilić i kolege iz tehnike. Odmah su počele da se pričaju anegdote pa me je stomak boleo od silnog smeha. Nisam od onih koji dok rade razmišljaju o nagradama već svojom posvećenošću i uživanjem u poslu na svakom projektu dajem sebe do najtananijih delova duše.

Da li je vaš sin Miloš imao priliku da vam čestita?

- Nažalost, Miloš nije odmah saznao. On trenutno u Diseldorfu radi novu predstavu, ali je nekoliko dana pre dodele nagrada otputovao u Berlin da se vidi sa prijateljima, jer se u Nemačkoj zbog praznika nije radilo. U međuvremenu je severni deo države zahvatila velika oluja, a aerodrom u Diseldofru je bio zatvoren. Nismo se čuli dan ili dva i na kratko sam bila zabrinuta zbog toga, jer situacija nije bila nimalo naivna, poginulo je čak šestoro ljudi. Mislila sam pozitivno, a onda sam od njega dobila poruku da se vozom vraća.

Jeste li završili snimanje serije „Urgentni centar“?

- Završili smo prošle nedelje i još ne mogu da verujem jer smo prethodna četiri meseca udarnički radili. Osim toga, u pozorištu igram u dosta komada, a paralelno sam uradila i sinhronizaciju filma „Kako da dresirate svog zmaja“ koji je nedavno premijerno prikazan. Na jesen me očekuje premijera debitantskog filma Nemanje Ćipranića „Amanet“, koji je pozvan da učestvuje i na Festivalu u Sofiji.

Idete li i ovog leta na Adu Bojanu, gde se po tradiciji odmarate?

- Naravno, jedva čekam da uživam u tamošnjem suncu dok posmatram galebove i slušam cvrčke. Prvih dana odmora samo spavam jer po pravilu odem vrlo umorna i sve dok mi organizam to traži potpuno se opuštam. Onda počne aktivniji deo letovanja, kada dan započinjem šetnjom do albanske granice i nazad, a posle i druge aktivnosti.

Da li se vaš suprug šeta sa vama i može li da isprati vaš tempo?

- On je uvek sa mnom da bi ispratio tempo, čak i kada ja popustim.

Godinama fotografišete zalaske sunca na Adi Bojani, hoćete li napraviti izložbu u restoranu vašeg tamošnjeg prijatelja Miška?

- Nažalost, ni ove godine to neću moći da uradim jer nemam vremena. Prijatelji sa kojima se tamo družim očekuju to od mene i tu izložbu ću sigurno jedne godine organizovati. Međutim, to neće biti ovog leta. Perfekcionista sam po prirodi i u svemu se dajem bez ostatka, pa želim da i moja izložba bude dobro osmišljena. Možda je takav odnos prema poslu moja mana, možda to nekome smeta, ali ja ne umem drugačije.

Poslednjih godina veoma ste angažovani na poslu, prija li vam brz tempo?

- Odgovara mi život u petoj brzini i svi mi kažu da izgledam bolje nego pre pet godina. Često sam kao na pokretnoj traci i svraćam kući samo da se presvučem i odspavam koji sat. Iako sam radoholik, ipak se trudim da ne preterujem. Osetim kada je potrebno da povučem ručnu i tada sebi priuštim odmor.

Tekst: Ivana Nikolić

Foto: Life Content