Nenad Krstičić: Naša veza i trudnoća nisu uzrok Jeleninog razvoda || Hello Magazin!

Posle velikog životnog izazova, sa kojim se pre šest godina suočio u Italiji, fudbaler Nenad Krstičić trenutno proživljava najlepše trenutke u životu. Kada je sa osamnaest godina tadašnji fudbaler „OFK“ iz Beograda dobio poziv da zaigra u evropskom klubu serije A, mladi Krstičić nije ni sanjao da će mu samo nekoliko meseci kasnije povreda kolena, koju je „zaradio“ na terenu, prouzrokovati probleme koji su ga umalo stajali života. Posle višemesečnog lečenja mladi fudbaler pušten je iz bolnice, a izrazita želja za uspehom i novim pobedama, kao i bezrezervna podrška porodice i čelnih ljudi u klubu, vratili su ga na teren i pomogli mu da ponovo „stane na noge“ i bori se za nove pobede, koje su usledile narednih godina.
Krajem 2013. sa lepom Beograđankom Jelenom Jovanović desila mu se, kako kaže, ljubav na prvi pogled, a kada je otkrio da će u septembru postati roditelji, zaljubljeni par odlučio je da ozvaniči vezu i pred zakonom. Jelenin brak sa tadašnjim suprugom, košarkašem Danilom Anđušićem u međuvremenu je okončan. U iskrenom razgovoru za magazin „Hello!“ dvadesettrogodišnji sportista otkriva detalje venčanja koje su mladi supružnici obavili u Italiji, kao i planove za svadbeno veselje koje bi budući roditelji želeli da organizuju zajedno sa krštenjem prinove, koju s nestrpljenjem iščekuju.

Kada ste ozvaničili vezu sa Jelenom?
- Venčali smo se 7. aprila u Italiji. Najviše smo to uradili zbog papira, kako bi Jelena dobila boravišnu dozvolu, a svadbu planiramo sledeće godine, naravno, u Srbiji.

Pravite li već planove za svadbu?

- Još nismo pričali o tome, ali smo se dogovorili da krštenje organizujemo zajedno sa našim crkvenim venčanjem, kada ćemo napraviti veliku proslavu.

Kada je termin porođaja i da li ste saznali pol bebe?
- Dečak stiže u septembru.

Jeste li već odabrali ime za naslednika?
- Zvaće se Andrej. To je bila moja želja. Ne postoji nikakav specijalan povod što sam izabrao baš to ime, ali i Jeleni se dopada, tako da smo lako doneli odluku.

Kako su vaši roditelji reagovali na vest o prinovi?

- Moj stariji brat ima kćerku, a mojim roditeljima je ovo druga beba u porodici i presrećni su zbog toga. Jelena je prvo dete od šestoro i ovo je prvo unuče njenim roditeljima, tako da kod njih vlada prava euforija.

Priželjkujete li da krene očevim stopama?
- S obzirom na to koliko je nemiran, ako bude fudbaler, biće odličan strelac, tako nam je rekla doktorka. Šalu na stranu, Jelena i ja smo mnogo pričali o tome. Ne želim da bilo šta forsiram. Oduvek mi je smetalo kada vidim da otac koji je bio fudbaler po svaku cenu gura sina u fudbal, iako on možda nije rođen za to. Već tada sam rekao da nikada neću terati svoje dete da radi nešto što ja želim. Voleo bih da se bavi sportom, svakako, ali onim koji on izabere. Profesionalno ili ne, to će biti njegov izbor.

Kako Jelena podnosi trudnoću?
- Prvi meseci bili su zaista teški, imala je nepodnošljive mučnine i bilo mi je mnogo žao da je gledam kako se muči. Na sreću, sada je sve mnogo lakše.

Čime vas je supruga osvojila?

- Bilo je to na prvi pogled. Upoznala nas je zajednička prijateljica u decembru prošle godine. Čim smo se upoznali, osetio sam „leptiriće“ u stomaku i znao sam da je ona žena mog života. Osetio sam nešto što nikada ranije nisam ni sa jednom devojkom i znao sam da je ona ta.

Koji vaš postupak ju je oborio s nogu?
- Jeleni se mnogo svidelo kada sam doleteo iz Italije samo na jedan sat da je vidim.

U medijima se mnogo spekulisalo o tome da je veza sa vama pravi razlog razvoda od Jeleninog tadašnjeg supruga Danila Anđušića. Da li su napisi bili istiniti?
- Naša veza se od početka navodila kao uzrok razvoda moje supruge, što, naravno, nije tačno. Smatram da nije na meni da pričam o njenoj prošlosti, kao ni ona o mojoj, tako da bih ostao suzdržan po tom pitanju, kao što sam bio i do sada, i prepustio njoj odgovor na to pitanje.
Jelena: Jedino što nas je povredilo, odnosno više mene kao ženu, jeste što se u medijima moja trudnoća navodila kao posledica prevare, što je bilo vrlo ružno iskustvo. O mom bivšem suprugu nikada neću davati komentare u javnosti, kao što ne bih govorila o razlozima našeg razvoda. Nama najbliži ljudi znaju istinu o svemu, tako da prošlost u svakom slučaju treba da ostane upravo to.

Od 2008. godine živite u Italji i igrate za isti klub. Razmišljate li o prelasku u neki drugi klub?

- Kada sam pre šest godina došao u „Sampdoriju“, za mene je to bilo ostvarenje jednog velikog sna, ali nisam ni sanjao da ću posle nekoliko meseci doživeti najteže iskustvo u životu. U trenutku kada sam se borio za život i kada je moja profesionalna budućnost bila pod znakom pitanja, umesto da raskinu ugovor sa mnom, oni su me svakodnevno obilazili, vodili računa o meni i sve vreme me bodrili. Uprava kluba je stala uz mene i moju porodicu. Bili su mi kao druga familija i to ne mogu da im zaboravim. Posle svega što sam tada doživeo i što je moj klub učinio za mene, odlučio sam da produžim ugovor do 2016. Kao igrač nemam drugi način da im zahvalim za sve što su učinili za mene, nego dobrom igrom na terenu. Za mene će „Sampdorija“ uvek biti moja druga kuća.

Govorite o povredi kolena koju ste zaradili na jednoj utakmici, a koja vas je umalo stajala života?
- Da. U Italiju sam otišao u septembru, a sredinom novembra desila mi se ta povreda, posle čega je usledila operacija i ja sam se ubrzo vratio na teren. Međutim, posle nekoliko dana počeli su jaki bolovi u stomaku. Pomislio sam da sam pojeo nešto pokvareno, ali je to stanje potrajalo nekoliko dana. Potpuno sam izgubio apetit i tada sam rekao našem doktoru kako se osećam. Odveo me je u bolnicu, primio sam infuziji i bilo mi je bolje, a tada je već počela zimska pauza pred katolički Božić, tako da sam došao u Beograd. Međutim, bolovi, mučnina i malaksalost brzo su se vratili. Kada sam pozvao menadžera da mu to kažem, on mi je saopštio da su stigli rezultati analize krvi i da hitno moram da se vratim u Đenovu. Direktor me je sa lekarima dočekao na aerodromu i odmah sam prebačen u bolnicu. Rezultati su bili veoma loši, kao i prognoze. Nisu mi davali više od četrdeset osam sati života, lekari nisu verovali da mogu da se izvučem. Na sreću, dobro sam reagovao na hemoterapiju, odmah sam se osećao bolje i to me je vratilo u život.

Da li ste u tom trenutku bili svesni koliko je situacija ozbiljna?
- Nisam. Niko mi ništa nije govorio, čak su i roditelji bili nasmejani u mom prisustvu i nisam mogao da pretpostavim šta se u stvari dešava. Tek posle mesec dana, kada je opasnost prošla, saopštili su mi da sam bio na ivici smrti i da su mi davali vrlo malo vremena. Mislim da me je izvuklo to što do poslednjeg trenutka nisam shvatio koliko je situacija zaista kritična.

Kako su reagovali vaši roditelji?

- Njima je menadžer odmah javio koliko je moje stanje ozbiljno. Međutim, to je bilo vreme kada su još bile potrebne vize, a zbog praznika nisu mogli da ih dobiju. Bilo im je strašno teško što nisu uz mene u tom momentu. Stigli su 5. januara, ja sam se polako oporavljao, pa su u narednom periodu dolazili na smenu - mama, pa tata, pa brat i ostajali koliko god su im to obaveze dozvoljavale.

O čemu ste razmišljali dok ste ležali u bolnici?
- Misli su mi bile pozitivne. Zaista sam bio uveren da je reč o virusu i da će to stanje brzo da prođe, da ću se uskoro vratiti na treninge. Nije mi bilo ni na kraj pameti šta se u tom trenutku dešava oko mene i mislim da me je to i spasilo.

Kada ste shvatili ozbiljnost situacije, da li ste pomišljali da je za vas fudbalska karijera završena?
- I te prognoze su bile loše, verovali su da neću moći da nastavim da treniram i da je to kraj moje karijere, ali ja sam samo razmišljao o povratku na teren. To se i desilo posle pet meseci koliko je trajalo lečenje.

Koliko je taj događaj uticao na vaš život?
- Svakako da je ostavilo dubok trag i naveo me da brže sazrim. I ne samo taj događaj već i sam odlazak iz Srbije sa osamnaest godina u nepoznatu zemlju, bez ikog svog, umnogome je uticao na moje razmišljanje i ponašanje, kao i odnos prema životu.

Jeste li oduvek želeli da postanete profesionalni fudbaler?
- Odmalena sam bio posvećen toj igri, gledao sam utakmice na televiziji i maštao da ću jednog dana i ja zaigrati na nekom velikom terenu. Verujem da me je to i dovelo dovde.

Imate li profesionalni uzor?
- Kao mlađem igraču to je bio Ronaldinjo, a kasnije je to postao Andrea Pirlo, jer igramo na istoj poziciji.

Doživljavate li Italiju kao drugu domovinu?
- Italija mi je donela najteže, ali i najlepše trenutke u životu, i njeni ljudi su mi se našli kada mi je to bilo najpotrebnije. Zbog toga je mnogo volim. Tamo sam doživeo drugo rođenje i mogu da kažem da je to moj drugi dom.

Prošle godine dobili ste i poziv za reprezentaciju. Koliko vam je to značilo?
- Kao mali sam sanjao da obučem dres reprezentacije. Kada mi je stigao poziv, nisam mogao da verujem da se to meni događa. Sećam se trenutka kada su mi saopštili tu vest. Bio sam na treningu kada je došao trener, stopirao je trening, okupio igrače i pred svima mi saopštio da sam dobio poziv da zaigram za svoju zemlju. Toliko sam se obradovao da mi je malo nedostajalo da počnem da skačem po terenu od sreće. Osećaj je bio fantastičan. Za mene je to bio izuzetno važan trenutak, da posle svega što sam doživeo ostvarim svoj dečačkio san i obučem dres reprezentacije.

O čemu sada sanjate?
- Da sa reprezentacijom osvojim trofej. Kada je o klubovima reč, nemam posebne želje. Želim samo da osvajamo prvenstva, a najdraže bi mi bilo da se to desi sa „Sampdorijom“.

Kakav odnos imate sa trenerom i sunarodnikom Sinišom Mihajlovićem?
- Sinišu sam poznavao odranije i bilo mi je mnogo drago kada je došao na mesto trenera u „Sampdoriju“. Veliki je stručnjak, što je i pokazao rezultatima. Pred njegov dolazak borili smo se za opstanak u ligi, međutim on nas je vratio u igru i stvari su došli na svoje. Sada su naše ambicije veće.

Kakav je vaš odnos van terena?
- On mi je nadređeni, a tu je i razlika u godinana, tako da nismo toliko bliski. On je moj trener, kao i ostalim igračima u timu, iako svaki put traže da ga ja molim za nešto. Kada nam pripreti jutarnjim treningom posle izgubljene utakmice, ja sam zadužen za razgovor sa „ćaletom“, kako ga zovemo, da pokušam da ga omekšam.

Recite nam nešto o vašem i Jeleninom društvenom životu u Italiji?
- Imam nekoliko drugara sa kojima sam se sprijateljio kada sam došao u Italiju. Mada više ne igramo u istom klubu, trudimo se da se viđamo što češće. Imam i nekoliko saigrača u klubu sa kojima često idemo na večere, a dolaze nam i prijatelji iz Beograda. Kada imamo slobodan dan, retko smo u Đenovi, uglavnom odlazimo na neka mini-putovamja, u Nicu, Monte Karlo, Milano... Odaberemo destinaciju i odemo da se prošetamo.

Odlazite li u italijanske restorane ili vam više prija Jelenina kuhinja?
- Jelena je izvrsna kuvarica i mogu da kažem da me je i time osvojila. Retko se desi da jedemo u restoranima, najčešće ona priprema jela, a što kažu da je mamina kuhinja najbolja, hrana koju Jelena pripremi meni ima baš taj ukus.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilistkinja: Vanja Pantin
Frizura: Vlada Simić za studio „Indigo“, Mutapova 25, tel. 011 / 344 - 88 - 00
Šminka: Jovana Arsić, tel. 061 / 155 - 66 - 29