Olivera Jovićević: Žalim što je moja kćerka jedinica || Hello Magazin!

Svakog utorka na Radio-televziji Srbije, autorka i voditeljka političke tok-šou emisije "Upitnik" Olivera Jovićević izlazi na televizijski megdan sa ljudima koji kreiraju politički i društveni život u našoj zemlji. Četrdesetsedmogodišnja novinarka već deceniju neumoljivo analizira aktuelne teme, a časovi glume koje je pohađala u gimnazijskim danima naučili su je da nepogrešivo proceni kada gost u studiju glumata, zbog čega se često desi da se osećaju kao da sede na vrućoj stolici.
Majka četrnaestogodišnje Dunje tvrdi da nije strog roditelj, kao i da ne robuje tabuima, a odnos sa bivšim suprugom i Dunjinim ocem karakteriše kao korektan i pun poštovanja. Zbog sujeverja ili iz nekog drugog, sasvim ličnog razloga, poznato televizijsko lice vrlo uzdržano odgovara na pitanja da li je emotivno ispunjena, a sa više slobode i rečima koje vrve od ponosa i ljubavi otkriva sve detalje roditeljstva, koji joj pričinjavaju neizmernu sreću.
Iako se prošle godine spekulisalo o njenom odlasku sa Javnog servisa, voditeljka britkog glasa otkriva da se aktivno priprema za novi profesionalni izazov, koji je od jeseni očekuje u matičnoj kući, a na početku razgovora za "Hello!" osvrnula se na dosadašnji profesionalni učinak na Javnom servisu.

Ovo je deseta godina emisije "Upitnik" na Radio-televiziji Srbije. Šta za vas predstavlja ovaj jubilej?

- Nemam baš svest o tome da je prošlo deset godina otkako radim "Upitnik". Uradila sam nekoliko dobrih emisija, a greške koje sam pravila terale su me da radim više. "Upitnik" je ogledalo vremena u kome smo kao država padali i podizali se, počev od raspada SFRJ i ratova u regionu do današnjeg vremena besparice i aktuelnih iskušenja, pred kojima je Srbija i dalje.

Da li je postojanje "Upitnika" nekada dovedeno u pitanje i kako ste se izborili za njegov opstanak?
- Ne da ja znam. Svojevremeno su do mene dolazile glasine da bi neki važni ljudi više voleli da me nema na ekranu. Ipak, verujem da su to bile samo glasine. I da nisu, pouzdano znam da pokojni direktor Aleksandar Tijanić nikada nije dozvoljavao strankama da kadriraju u Javnom servisu. On je zaista bio gromobran koji je štitio integritet Radio-televizije Srbije, pa i svakog od nas.

Prošlog leta se u medijima intenzivno govorilo o vašem odlasku sa Javnog servisa, što ste odlučno demantovali. Postoji li ponuda zbog koje biste napustili Radio-televiziju Srbije?
- Ne razmišljam o odlasku sa Radio-televizije Srbije, ali neko vreme radim na novom formatu koji ću pred leto ponuditi uredništvu naše kuće. Čeznem za novim izazovom, možda već na jesen.

Jeste li ikada tokom novinarske karijere stavili upitnik na ostanak u branši?

- Jesam, verovatno bih otišla iz medija. Novinarstvo nije posao kojim se baviš iz neke računice, novca je malo, a problema mnogo. U poslu su me uvek vodili strast, radoznalost i vera da mediji, kakvi god da su, mogu da promene društvo nabolje.

U gimnaziji ste pohađali glumačku sekciju, zajedno sa Vesnom Trivalić, sa kojom ste po završetku srednje škole polagali prijemni na Akademiji. Da li se vaše prijateljstvo održalo do danas?
- Sećam se ludih gimnazijskih dana kada smo igrali amaterske predstave u gradu, a leti kao beogradska glumačka trupa do kasno u noć zabavljali goste nekog hotela u Makarskoj. Vesna Trivalić, najtalentovanija među nama, zasmejavala nas je do suza. Nažalost, živimo brzo, pa nekada ne stignete da negujete poznanstva koja biste želeli.

Žalite li što niste postali glumica?
- Sada ne, ali te godine kada sam ispala u poslednjem krugu užeg izbora na prijemnom ispitu na Akademiji, bila sam strašno tužna i razočarana. Pozorište je za mene značilo posebnu magiju i činilo mi se da sam rođena tragičarka za Šekspirove komade, čije sam mnoge delove znala napamet.

Koliko vam je glumačko umeće pomoglo u voditeljskom poslu?

- Možda i jeste. Imperativ je da budete objektivni, jer publiku ne zanimaju vaši lični stavovi i emocije, tera vas da glumite i ostanete hladne glave, čak i u situacijama kada biste nekom bahatom gostu najradije skresali šta mislite o onome što radi i govori.

Prepoznajete li kada neko od sagovornika glumi?
- Redovno. U srpskoj politici, inače, vlada pogrešan stav da je iskrenost štetna i da su najveštiji oni koji najbolje foliraju. Građani, međutim, nepogrešivo osećaju kome mogu da veruju, a iskrene reči najduže zvone u njihovim ušima.

Pokazuje li vaša kćerka Dunja interesovanje za ovu profesiju i da li možda pohađa časove u vašoj školi novinarstva?

- Moju kćerku ovaj posao zanima koliko i lanjski sneg. Okrenuta je muzici i glumi. Sanja o životu u Americi i jedva čeka da prođe ovo privremeno stanje koje se zove dosadni život u Beogradu.

Gleda li nekada vaše emisije i koliko je strog kritičar?
- Redovno ih ne gleda, misli da se u mojoj emisiji ljudi svađaju ni oko čega, a posebno je čudim ja koju to sve zanima da sluša.

Koliko joj je politika interesantna i kako biste reagovali kada bi poželela da se učlani u neku partiju?
- Odrasla je u kući u kojoj se gledaju sve vesti i svakodnevno se razgovara o politici. Vrlo je obaveštena s obzirom na to da pripada generaciji koju malo šta zanima. Što se tiče članstva u partiji, što da ne. Nisam od onih koji se gade bavljenja politikom, smatrajući da se u to petljaju samo najgori među nama.

Dunja ima četrnaest godina i sada je uveliko "zagazila" u pubertet. Kako se nosite sa tim roditeljskim izazovom? Pojavljuju li se prve simpatije?

- Meni je sve to sa pubertetom slatko. Čak i taj odsutni izraz lica koji se ne menja godinu dana, treskanje vratima i isterivanje pravde. U nekim stvarima gledam nju i vidim sebe, i u stanju sam sve da razumem.

U drugom stanju ste bili za vreme bombardovanja 1999. godine. Kako pamtite taj period?
- Kada sam pre nekoliko godina opisivala nekim poznanicima Nemcima kako smo tih tragičnih meseci pravili žurke u stanovima bez struje, dok je svuda oko nas gruvalo, i kako smo sa terasa noću aplaudirali našoj protivvazdušnoj odbrani koja je uzaludno odozdo "prašila" po neprijateljskim migovima, čula sam jedan jedini komentar: "Vi ste, Srbi, skroz ludi". Po tome pamtim 1999.

Odrasli ste sa tri sestre. Žalite li što je vaša kćerka jedinica?
- Žalim, a ona još više.

Bavite se poslom koji je vrlo dinamičan i odgovoran, a često zahteva prekovremeni rad. Da li ste nekada zbog posla imali osećaj da zapostavljate kćerku?
- Nisam, posao mi nije ništa uskratio, naprotiv. Što je veća gužva, trudim se da se bolje organizujem. Istina je da se dogodi da mesecima razvlačim jednu te istu knjigu, ili da omašim mamin rođendan, ali ne propuštam roditeljski sastanak, stignem da napravim kolač i nađem vreme za goste i lekovite razgovore sa prijateljicama. Važno je da niste lenji i da vas ništa ne mrzi, a vremena je sasvim dovoljno.

Nedavno ste u jednom intervjuu izjavili da se muškarci plaše uspešnih žena, ali da ste imali sreću da upoznate jednog hrabrog. Znači li to da ste ponovo emotivno ispunjeni?
- Život me u nekim fazama nije mazio, a u nekima mi je poklanjao beskrajnu sreću. Ne bih da ureknem, ali period koji živim za mene je izvor radosti i zadovoljstva.

Koliko vam je partnerska ljubav važna u životu i da li je na listi vaših prioriteta?
- "Ljubav smeta smrti. Ljubav je život. Sve što razumem, razumem zato što volim", pisao je Tolstoj. Verujem u svaku reč, kao i u ljubav zauvek. Sve ostalo je, neko je rekao, traganje za ljubavlju.

Jeste li u nekad izbegavali ulazak u emotivnu vezu plašeći se kćerkine reakcije?
- Osećanja naše dece trebalo bi poštovati iznad svega. U zdravim odnosima stvari uvek dođu na svoje mesto.

Koliko ste strogi kao roditelj i da li u odnosu sa Dunjom postoje neki tabui?
- Niti sam stroga, niti robujem tabuima. Verujem da u odnosu koji se zasniva na iskrenosti, razgovoru i zdravom razumu deca ne mogu da budu loša. Mogu da budu loši samo roditelji ako im to ne omogućavaju.

Jeste li od onih majki koje se trude da dete zaštite od svega što je loše, ili je nekada puštate da se "opeče" i suoči sa ne baš prijatnim životnim situacijama?
- Štitim je od svega koliko mogu, ali navijam za Dunju svaki put kada je u situaciji da se štiti sama. To je neminovno u odrastanju.

Odlazite li često u Bajinu Baštu i da li vaše sestre žive bliže vama? Koliko ste bliske?
- Ne toliko koliko bih volela. Moje sestre žive u Beogradu, osim Lore koja sa porodicom živi u Bajinoj Bašti. Vrlo smo bliske i u dobru i u zlu. Iz porodice sam uvek crpela snagu i optimizam.

Sa Dunjinim ocem imate korektan odnos. Provodite li neke praznike i važne datume svi zajedno?
- Zajednička briga o detetu obavezuje na poštovanje i korektnost, sve drugo stvar je dogovora.

Kako ste reagovali kada vam je Dunja poverila da ima simpatiju?
- Radovala sam se i tugovala zajedno sa njom. Ti prvi dodiri deteta sa ljubavlju možda pokazuju kakav ćeš biti kao odrastao čovek.

Velika popularnost društvenih mreža među mladima mnogim roditeljima zadaje glavobolje. Kako se vi nosite sa izazovima modernog doba?
- Malo zvocam o korišćenju interneta do tri noću, predlažem knjige i odlazak u prirodu kao alternativu. Nekad uspem, a nekad ne. U svakom slučaju, ne pravim od toga veliku dramu.

Ko vam je i na koji način poslednji put ulepšao dan?
- Prijateljice sa kojima sam se smejala do suza nekim događajima iz naših prošlih života.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content