Slobodan Beštić: Nijedna moja nagrada nije nosila težinu fotografije na kojoj sam bez majice || Hello Magazin!

Bilo je dovoljno da skine majicu i prošeta psa po letnjem pljusku, pa da pripadnice lepšeg pola totalno polude za njim. Fotografija obnaženog Slobodana Beštića brzinom svetlosti proširila se društvenim mrežama i propisno uzdrmala dame svih generacija, koje nisu štedele komplimente na račun njegovog izvajanog tela. Na hiljade komentara napisa svelo se na zaključak da bi pedesetogodišnjem glumcu svaka žena ne samo rado nosila kišobran već bi ovom beogradskom oličenju bogova sa Olimpa bez razmišljanja pohrlila u zagrljaj, istog trena se udala za njega i rađala mu decu. Na „Fejsbuku“ je čak napravljena stranica „Slobodane Beštiću, skini majicu zauvek“. No, popularni glumac smatra da je ta fotografija pre svega umetnička i da na njoj nije on, već njegov lik iz predstave „Majka Hrabrost“, Bertolda Brehta, čiji je tekst izgovarao dok je hodao po kiši. Komad je premijerno odigran u nedelju u Narodnom pozorištu, a Beštić je i dalje u šoku zbog svega što mu se proteklih dana dešavalo.

- Neprestano mi zvone telefoni, svi me traže i pitaju se ko sam i gde sam do sada bio. Sve vreme sam bio ovde, zabeležio različite uspehe u karijeri i nagrade na koje sam veoma ponosan. Međutim, to medije očigledno nije zanimalo. Ili bar nije nosilo ovakvu težinu. Onda se odjednom pojavila fotografija na kojoj se šetam po kiši bez majice, koja je pokrenula lavinu reakcija na društvenim mrežama. Pošto nemam ni „Fejsbuk“ ni „Tviter“, želim da kažem da sam polaskan i zahvalan svima koji su dali tako lepe komentarisalie, ali se pre svega nadam da će ova slika poslužiti kao inspiracija jer govori o lepoti tela, o unutrašnjoj disciplini i radu na sebi. Nisam je namerno napravio i nije reč niokakvom dogovoru sa paparacom. Ona je, jednostavno, posledica mog načina života i mišljenja - objašnjava Slobodan.

Zdrav život za „posledicu“ ima i savršeno isklesano telo u pedesetim godinama.

- Treniram i dušu i telo. To mi je, uostalom, i u opisu posla. Telo je moj instrument, isto kao glas, duša, emocije, misli, izražavanje, način na koji komuniciram sa drugima. Srećan sam što se dogodila ova fotografija i zaista bih voleo da se protumači na pravi način. Ipak, bolje je videti lepo telo nego neku pevaljku bez gaća. Hajde da u ovu našu stvarnost vratimo lepotu, hajde da je oplemenimo zaboravljenim vrednostima za koje smo nekad živeli.

Iako ste privatno stidljivi, imali smo prilike da vas vidimo bez odeće u nekim predstavama i filmovima. Da li vam je teško da se obnažite kada to posao zahteva?

- Ne, sve ide u rok službe. I skidanje je deo ove profesije. Čujem da mi žene šalju na stotine komentara, u kojima, između ostalog, nude da mi rode petoro dece. Zbunjen sam, ne znam šta da kažem. Ne doživljavam sebe na takav način, već kao biće okrenuto asketizmu i skoro monaškom životu. Posvećen sam glumi i nekim svojim idealima. Čak nisam znao ni da sam toliko šarmantan. Trudim se da mislim zdravo i da negujem zdrav odnos prema životu. Vegetarijanac sam, ne koristim steroide, sve je na meni prirodno. Ja sam, eto, živi dokaz da meso nije neophodno za izgradnju mišića.

Ovih dana sa svih strana pljušte i bračne ponude.

- Da, ali te žene ne pišu meni. Ne poznaju me, samo su videle jednu sliku i prema njoj stvorile savršenstvo. Da se nisam skinuo, možda me ne bi ni primetile. Savetujem im da se okrenu momcima oko sebe i da među njima potraže takav ideal.

Posle duže vremena, „Majka Hrabrost“ vraća se na scenu. U Narodnom pozorištu poslednji put u toj ulozi briljirala je Olivera Marković. Glumačka ekipa je promenjena, ali tema je, izgleda, večna.

- Komad zaista zaslužuje da se ponovo postavi na repertoar jer govori o vremenu krize i o malom čoveku koji se u takvim periodima bori da preživi. Sve vreme se provlači lajtmotiv da su mali ljudi žrtve rata i krize, ali su i sami odgovorni za tu krizu. Svi smo u predstavi ratni profiteri i dospevamo u tešku situaciju kada nastupi mir jer ne znamo kako da se naviknemo na njega. Dobro se sećam devedesetih godina, kada smo svi imali svoje dilere kojui su menjali dinare za marke i prodavali benzin. Pre nego što ujutru krenem na Akademiju, na ulici sa prodavcem usisam koji litar benzina iz kante. To se ponavljalo svakog dana. Kasnije, kada smo se vratili nekom normalnom životu, pitali smo se kako sad nastaviti bez šverca i manipulacije. Mnogo sličnih situacija ima i u predstavi.

Vaš lik, Kuvar, u vezi je sa Majkom Hrabrost. I ljubav opstaje, u inat težini života?

- To su neke od najlepših scena koje sam do sada odigrao. Dva jadna, propala čoveka u potrazi za nežnošću, ljudskošću, toplinom, gladna za onim najjednostavnijim životom. Moj lik doživljava kulminaciju pesmom o Solomonu, koja kaže da nam u vreme gladi nisu potrebne hrabrost i čestitost, jer vrline su opasne. „I, ako nećete da nas nahranite, bolje molite Boga da nas strpljenje još malo posluži, jer sada znamo da se na ovom svetu ne isplati vrlina, nego greh. Takav je život, a ne bi smeo biti.“ Dok izgovaram ovaj monolog, ja prosim. Predstava doživljava katarzu jer mi zaista jesmo gladni svega. Nezaposlenost, otpuštanja, razna razočarenja, borba za fizički opstanak. Zbog toga bi svi trebalo da pogledaju „Majku Hrabost“. Dođite da čujete pametnu misao nekog velikog čoveka koji je prošao možda isto to kroz šta vi prolazite, ali se uzdigao i izgovorio neke lepe reči koje će vam pomoći da lakše podnesete život.

Važite za sjajnog karakternog glumca i prava je retkost videti vas u komediji. Da li je danas teže zasmejati ili rasplakati ljude?

- Verovali ili ne, ja sam vrlo dobar komičar, ali mi ne daju da igram u duhovitim predstavama. Imam lice za drame, a i ljudi su navikli da me gledaju u ozbiljnim ulogama. Voleo bih da igram nešto urnebesno jer imam utisak da publika koja dolazi u pozorište želi da se smeje i da tokom ta dva sata zaboravi gde živi. Kada je počeo rat, čuvenu „Plavu pticu“ igrali smo i po dva puta dnevno, jer je bila bajkovita, jer je unosila lepotu, radost, zaborav. Bila je isceljujuća i neophodna. No, i sada smo zasićeni patnjom. Verujem da bi mnogima bilo lakše da čuju kako se to ne dešava samo nama, sad i ovde. Proveo sam godinu dana u Nemačkoj, video koliko je i tamo komercijalizacija života uzela maha. Kukamo na stanje kulture u Srbiji, ali kriza duha, misli i stava je globalna. Nema više ideja i ideologija za koje će neko da gine, sve je potrošeno. Ostalo je samo golo ljudsko biće, ono kome se Breht i obraća. Priča o „Majci Hrabrost“ smeštena je u ratne četrdesete, ali i danas je potresna i aktuelna. Zahvaljujući spletu okolnosti premijera se nekako poklopila sa nesrećnim poplavama, kada neki delovi Srbije zaista izgledaju kao posle rata.

Bili ste jedan od junaka kultne „Metle bez drške“, koja sa svakom reprizom stiče nove i mlađe poklonike. Možete li da objasnite taj fenomen?

- Ne znam da li bio umeo da objasnim. Nekada smo imali divan dečji program, fantastične autore, prelepe emisije. „Metla bez drške“ bila je jedna od njih. Međutim, devedesete su donele raspad sistema svih vrednosti, mediji su počeli da nas bombarduju prostaklukom i da degradiraju ljudskost koju smo pominjali. Danas niko ne može da napravi takvu seriju. Nemamo ni tu pamet, ni lakoću, ni šarm, postali smo preteški i preozbiljni, izgubili smo osećaj za lepo i dobro. Naše nove generacije imaju potpuno drugačiji način komunikacije, devojčice se takmiče koja će više da liči na neku pevačicu, dečaci su previše agresivni, a sve to zajedno je veoma destruktivno. Mi ni ne znamo koliko smo darovit narod i koliko je snage u nama. Imamo talente koje, nažalost, uništavamo. Svi koji počnu da stvaraju neka značajna i divna dela ili odu iz ove zemlje da se više ne vrate ili ih sredina uništi.

Kako ste vi uspeli da sačuvate svoju decu?

- Sin Andrej ima dvadeset jednu godinu, a kćerka Hana osamnaest. Mi smo se u kući oduvek trudili da zadržimo zdrave odnose, da o svim problemima u porodici pričamo otvoreno. Nismo glumili krute roditelje, savršene i bezgrešne, već smo pokušavali da deci budemo prijatelji. Objašnjavali smo im da je život pun problema i sukoba, ali da se sve može rešiti razgovorom. Postoji u njima neka zdrava energija, nisu destruktivni, i to je najvažnije.

Hana je krenula vašim stopama. Jeste li srećni zbog njene odluke?

- Ne znam šta da kažem. Da sam ja u njenoj poziciji, ne bih se usudio da studiram glumu jer vidim kako mlade kolege prolaze i kako nemaju posla. Kada je imala dvanaest godina, igrala je u „Ateljeu 212“ u jednoj predstavi, i tada je osetila draž „dasaka koje život znače“. Kada je sa mnom bila na premijeri u Diseldorfu, rekla je: „Ja sam srećna samo u pozorištu, samo kada se nađem među glumcima.“ Osetila je tu otvorenu komunikaciju koju mi u teatru međusobno negujemo. Poželela je da upiše Akademiju. Znam da ja ne bih bio srećan ako bih se bavio nečim drugim. Ovaj posao zahteva kompletnu osobu, snagu, kičmu, disciplinu, mudrost življenja. S druge strane, pruža ogromnu satisfakciju. Ne mogu da opišem koliko me „Majka Hrabrost“ otvara kao čoveka i koliko mi je njome duša okupana.

S obzirom na to da ste razvedeni i da ste se ovih dana našli na meti mnogih pripadnica lepšeg pola, mogu li one da znaju kako glasi vaš emotivni status?

- Slobodno napišite da trenutno imam dve velike ljubavi. To su moje drage koleginice Dušanka Stojanović Grid i Nada Šargin. Jedna je Majka Hrabrost, a druga prostituka Ivet, koju je moj Kuvar upropastio i ostavio, pa se vraća da mu se osveti. Eto, njima pripadam.

U više navrata smo pomenuli zdrav način života. Može li jedan umetnik da živi zdravo?

- To je za glumca, u pravom smislu reči, nemoguće. Niti redovno jedem, niti dovoljno spavam, a stalno trčim s probe na probu. Ipak, pokušavam da održim disciplinu u ishrani i vežbanju, radim meditacije koje mi veoma pomažu. Dugo se bavim jogom, koja mi je postala deo glumačkog treninga. Privlači me duhovnost jer se u njoj prepoznajem. Mislim da bi trebalo da živimo punim plućima, kao da je svaki dan poslednji. Zato sam se i skinuo na onoj kiši. U jednom trenutku sam se zapitao: „Kada sam ja sebi dozvolio da pokisnem usred leta?“. To je uživanje. Često pominjem film „Čaj u Sahari“, koji se završava rečenicama: „Mi, ljudi, živimo kao da je život beskonačan. Ali, koliko puta zaista vidimo izlazak i zalazak sunca, pun mesec, koliko puta pokisnemo na letnjoj kiši? Obraćamo li dovoljno pažnje na lepotu oko sebe i umemo li da uživamo u jednostavnim stvarima?“ Ta priroda jeste zdrava i isceljujuća, pomaže mi da podnesem ovaj haos oko nas. U zdravom telu zdravi su i duh i misao, a život je ispunjen.

Intervju: Snežana Ilić
Foto: Mirko Tabašević
Stajling: Stefan Orlić
Mesto snimanja: Narodno pozorište, Beograd