Ivan Golušin: Tokom poplava nisam osećao umor iako sam radio po dvadeset sati || Hello Magazin!

Prethodnih dana oči nacije bile su dvadeset četiri časa uperene u vesti sa poplavljenih područja i iz gradova opustošenih posle najveće prirodne katastrofe koja je zadesila Srbiju u poslednjem veku. Reporteri televizije “Pink” neumorno su izveštavali sa terena, a jedno od lica koje smo protekle dve nedelje najčešće gledali je i voditelj Ivan Golušin. Magistar srpskog jezika, koji se novinarstvom bavi više od petnaest godina, siguran je da je praćenje situacije tokom poplava i izveštavanje o svemu vezanom za događaje koji su usledili posle vodene stihije bio njegov najodgovorniji i najozbiljniji zadatak do sada.

- Za sve to vreme razmišljao sam samo o jednom - da dam svoj maksimum. I, sudeći po reakcijama, uspeo sam u tome. Svi, od urednika i reportera, do kolega u režiji, radili su sa sto odsto snage. Umor se nije osetio iako sam radio neprestano i po dvadeset sati, disali smo kao jedno. Koleginica Tanja Rađenović i ja nismo izlazili iz studija do četiri ujutru, da bismo već od jedanaest bili na istom mestu. I tako deset dana. Samo sam radio svoj posao i zato mi je bilo čudno kada bi me na ulici zabrinuto pitali: “Da li ste vi uopšte spavali, da li jedete?” - počinje razgovor za “Hello!” Ivan.

Kao urednik i voditelj „Informativnog programa“, kakve vesti biste voleli da čitate kada biste o tome mogli da odlučujete?

- Voleo bih da se više pažnje posveti kulturi i obrazovanju. Imamo mnogo učenika koji ostvaruju značajan uspeh na različitim takmičenjima, mnogo mladih naučnika koji su nagrađivani van Srbije. O njima ili veoma malo znamo ili ne znamo ništa. Zašto ne bi bila neka vest i o ljudima koji brinu, hrane i spasavaju životinje sa ulice? Zašto ne bismo govorili i o dobrim komšijama, koji su uvek tu kada nam je najpotrebnije? Ako bismo svakog dana čuli bar jednu dobru vest, siguran sam da bismo i mi postali bolji ljudi. To bi svakom čoveku trebalo da bude cilj.

Šta ste, zahvaljujući dosadašnjem iskustvu u poslu, naučili, a šta biste voleli da niste?

- Imao sam sreću da sam radio sa odličnim novinarima, snimateljima, urednicima. Od njih sam “krao znanje”. Naučio sam da je strpljenje veoma važno. Retko šta može sad i odmah. Ako se i desi sad i odmah, kratkog je daha. Naučio sam da nisu svi prijatelji i da je zavist opasna. Voleo bih da nisam saznao šta je ljubomora u poslu, jer ona nikome ne donosi dobro, ni onome koji je ispoljava, ni onome kome se mrse konci. I voleo bih da nisam naučio da zrela osoba ne može da kanališe sujetu. Nikada se ni sa kim nisam družio iz koristi, pa mi je ostalo sve vreme karijere samo da se oslanjam na obrazovanje, upornost, talenat i ljubav. To je danas možda riskantno, ali osim znanja nemam drugog keca iz rukava.

Koliko vam, kao magistru srpskog jezika, smeta kako voditelji govore na našim televizijama, i šta vam najviše “bode oči”?

- Često u šali kažem da je novinar koji ne zna svoj jezik kao lekar koji operiše tupim skalpelom. Može, ali to nije to, boli. Svakako da svima koji su završili književnost mnoge nepravilnosti bodu oči, ali ne shvatam da svakodnevno u svim medijima čujemo bezbroj nedopustivih grešaka. Osnovne pravopisne norme i gramatika moraju se znati. Jer, nama koji se obraćamo narodu, usmeno ili pismeno, jezik je jedino oruđe. Retko kada je nešto “u vezi sa tim”, skoro svi kažu “u vezi toga”, ne čujem “nekoliko stepeni”, već “par”, kao da je reč o paru nogavica, “cene su visoke”, a nikako ne mogu da budu “skupe”, jer skup je proizvod. O povratnom glagolu “se” uz “odmarati se”, da i ne govorim. To kao da više ni ne postoji.

Šta vam je najteže, a šta najlepše u sadašnjem poslu?

- Danas je velika privilegija u Srbiji uopšte imati posao. Zbog toga nemam prava da govorim o teškoćama, naročito ne kada mi je Bog omogućio da radim ono što volim.

Kako je izgledao vaš put do zvezda?

- Uopšte ne mislim da sam stigao do zvezda, niti voditelj „Informativnog programa“ to treba da bude. Zvezde su glumci i pevači. Ja sam samo čovek koji radi javni posao, i tako sam prepoznatljiv za određeni deo gledalaca. Mislim da su gledaoci pametni i da prepoznaju onog koji shvata da je jedino ulaganje u sebe nepromašena investicija.

U čemu najviše uživate kada ne radite?

- Treniram kros-fit, koji sam otkrio pre godinu i po dana, i veoma mi prija taj način vežbanja bez tegova. Koristi se samo težina sopstvenog tela. Volim da budem sa prijateljima, dragim ljudima, kumovima. Pošto sada pišem doktorski rad na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na katedri za srpsku književnost, gde sam i magistrirao, ovih meseci se bavim Crnjanskim. Godinama sam i menadžer za odnose sa javnošću u izdavaštvu “Vulkan”. Vikend ili dani kada ne radim su upravo takvi - apsolutno ne radim ništa. I u tome “ništa” baš umem da uživam.

Kakav je vaš trenutni emotivni status?

- Što bi rekla moja majka, prilično zabrinjavajući. Ide leto, ide mi i trideset osma godina, a ja sam sam. Eto, devojke, ako volite prezaposlene, usamljene muškarce, ugrabite dobru priliku.

Koja je najluđa stvar koju ste uradili zbog ljubavi i da li je ona danas vredna žrtvovanja?

- Mnoge lude stvari sam radio zbog ljubavi. Kada sam u fazi najjače zaljubljenosti, tada mozak nema veze sa razumom. Iako mi danas možda nešto što sam ranije radio da bih dokazao ljubav izgleda smešno, u tom trenutku je to meni bilo jedino moguće. Zato smatram da je sve što sam učinio i što ću učiniti uvek vredno žrtvovanja. Jer, samo u čistoj emociji nema kalkulisanja. Ako dođem u situaciju da se upitam da li je ono što hoću da uradim zbog ljubavi pametno, znam da nje tu nema.

Kada ste bili najsrećniji u životu?

- Ja sam optimista. I kada stignu loše faze, uključim neki odbrambeni mehanizam kojim ne dozvoljavam da me bilo šta negativno povuče na dno. Evo, sada sam srećan. Znam da sam pružio sve od sebe u ovom specijalnom programu i da to publika ceni. Lep je osećaj kada mi svakodnevno prilaze ljudi na ulici ili mi pišu na „Fejsbuku“ hvaleći moj rad. To je moj aplauz, kao što ga glumci dobijaju u pozorištu. Svi mi koji radimo za gledaoce volimo aplauze, hteo to neko da prizna ili ne.

U kojim situacijama vam se desi da zaplačete i da li je proteklih dana bilo trenutaka kada ste jedva sakrivali suze?

- Pristalica sam stare škole - nema pokazivanja emocija kada sam u studiju. Posao voditelja vesti je da prenese informaciju, a ne svoja osećanja. Naravno da me sve ove slike koje smo gledali nisu ostavile ravnodušnim, pa sam plakao kod kuće, kada sam bio sam.

Intervju: Snežana Ilić
Foto: Janko Petković
Stajling: Vanja Pantin