Miloš Biković: Voleo bih da glumim u Holivudu, ali ne po svaku cenu || Hello Magazin!

Omiljeni glumac mlađe generacije, dvadesetšestogodišnji Miloš Biković svojim harizmom osvojio je srca širokog auditorijuma. Zahvaljujući nespornom talentu i marljivom radu, atraktivni Beograđanin uspeo je da sa istovetnim uspehom odigra različite uloge na televiziji, filmu i u pozorištu. Posebne simpatije pridobio je i svojim ljudskim gestovima, kao kada je pre dve godine na Tviteru organizovao humanitarnu akciju za decu bez roditeljskog staranja, a bio je među prvima koji su pružali pomoć ugroženima u poplavama. Zbog velikog uspeha i popularnosti kakvu u skorije vreme nije imao nijedan njegov kolega, šarmantni glumac se nije uobrazio, a njegov najveći cilj je da neprestano napreduje. Poslednjih godina u stopu ga prati i njegova emotivna partnerka i koleginica Brankica Sebastijanović sa kojom se odlično slaže kako na privatnom tako i na profesionalnom planu. U nizu Bikovićevih briljantnih rola, poslednja je uloga Ljube Vrapčeta u predstavi "Kad su cvetale tikve", koja je odskora na redovnom repertoaru u Beogradskom dramskom pozorištu, a sav prihod od prodaje ulaznica na premijeri namenjen je žrtvama poplava. Ove jeseni, Miloša očekuje i početak prikazivanja filma "Sunčanica", reditelja Nikite Mihalkova.

Nedavno ste imali premijeru predstave "Kad su cvetale tikve", koja je svojevremeno bila zabranjivana i ima veoma zanimljivu istoriju prikazivanja. Jeste li se interesovali za te podatke dok ste pripremali uloge?

- Interesovao sam se i saznao mnogo o tome, pogotovo što je sa nama u ansamblu i Miša Janketić, koji je u prvoj podeli predstave takođe igrao glavnu ulogu. S druge strane, trudio sam se da se ne opterećujem previše "predistorijom zabranjene predstave", već da se posvetim pripremi uloge. Međutim, Miša nam je svima ispričao mnoge interesantne anegdote koje su im se dešavale.

Koja će vam od Mišinih anegdota ostati u sećanju?
- Na primer, da je predstava započinjala tako što je motorom izlazio na scenu i naglo kočio ispred publike, što je bilo veoma zahtevno. Takođe, da je on imao jedanaest meseci da se pripremi za scene boksa, dok sam ja imao nešto više od tri meseca. To samo govori da danas živimo u hiperprodukciji. Ljudima je važnije da se nešto što brže uradi, a manje se postavlja pitanje kvaliteta.

Da li vam je bilo teško da se pripremite za zahtevne scene boksa?
- Svakodnevno sam imao naporne treninge, tako da priprema nije bila laka, ali sam ja i ranije trenirao neke borilačke veštine, pa nisam potpuno nespreman ušao u taj proces. Mnogo mi je bilo teže da se pripremim za scene fudbalskih mečeva koje smo snimali u "Montevideu".

Danas je malo uloga koje zahtevaju obimnu fizičku pripremu kao što su role Ljube Vrapčeta i Tirketa. Volite li takve izazove?

- Volim da pripremam takve uloge. Jedan od razloga zbog kog sam i upisao studije glume bio je taj što kroz svoj posao mogu da uđem u različite likove i da zadovoljim širok spektar interesovanja.

Da li ste bili u dilemi prilikom izbora studija?
- Nisam imao dilemu, ali sam za svaki slučaj i na Filološkom fakultetu upisao studije ruskog jezika i književnosti, što bih studirao da nisam bio primljen na Fakultetu dramskih umetnosti. Kada sam položio prijemni na glumi, odustao sam od drugog fakulteta.

Mislite li da ste igrom sudbine već na početku karijere dobili ulogu kod najpoznatijeg savremenog ruskog reditelja Nikite Mihalkova?
- To je toliko neverovatno iskustvo da na sve što se dešavalo tokom snimanja filma "Sunčanica" gledam kao na san. To je isto kao kada bi vama kao novinaru neko sada prepustio da budete glavni urednik američkog "Voga" na šest meseci, a potom se vratite ovde i nastavite svoj život. Tako sam i ja bio na tom snimanju kao u nekom snu, a potom sam se vratio kući i nastavio da vodim uobičajeni život.

Čuveni reditelj je po završetku snimanja izjavio da se oseća prazno. Koliko je taj trenutak za vas bio magičan?

- Mihalkov je u toku snimanja napravio odličan potez, kada je u kadru bilo više glumaca. Nije prekinuo snimanje u dogovorenom trenutku već nam je rekao da nastavimo i improvizacijom smo dobili odličnu scenu. Na kraju snimanja nam je rekao da se tako prazno osećao samo posle snimanja "Sibirskog berberina" i "Varljivog sunca" jer je sve svoje emocije utkao u taj film. Posle poslednjeg kadra zagrlio je Martinsa, pa mene i sva trojica smo plakali.

Kada se očekuje premijera "Sunčanice"?
- Premijera bi trebalo da bude na jesen. Mislim da će taj film biti aktuelan zbog svih dešavanja u Odesi poslednjih meseci.

Koliko vas potresa situacija u Odesi, s obzirom na to da ste tokom snimanja boravili na tom području?
- Normalno je da me potresa jer sam u vreme snimanja prolazio kroz ulice koje sada gledam na vestima. Imam tamoo mnogo prijatelja sa kojima sam u kontaktu.

Da li vam je kao glumcu zanimljiv i Holivud i da li biste voleli da se oprobate u nekom od američkih filmova?

- Voleo bih da mi se to dogodi. Holivudska produkcija je veoma unosna, ulažu se velika sredstva u filmsku umetnost i radi se vrlo kvalitetno. Uglavnom. Bilo bi mi drago da budem deo toga. Ali ne po svaku cenu.

Početkom godine putovali ste u Los Anđeles gde su mnogi holivudski producenti, među kojima je bio i Robert Evans, videli film "Montevideo: vidimo se". Kakvo je to bilo iskustvo za vas?
- Zasluga za prikazivanje filma "Montevideo: vidimo se" u Holivudu pripada Novaku Đokoviću, koji je, po mom mišljenju, iako ne volim teške reči, ovim gestom učinio veliki patriotski čin. On se potrudio da na projekciji okupi uticajne ljude jer, kako je rekao, taj film dostojanstveno govori o njegovom narodu. Bilo je to divno iskustvo, pogotovo kada vidite da je došao jedan Robert Evans, star čovek koji to nije morao da uradi.

Među mnogobrojnim projektima na kojima ste angažovani, donedavno smo bili u prilici da vas gledamo u seriji "Samac u braku". Da li ste gledali seriju i koliko ste u tim prilikama kritični prema sebi?
- Uvek kada sam bio u prilici gledao sam seriju, a ukoliko nisam kod kuće u vreme emitovanja, gledao sam je kasnije na sajtu "Prve" televizije. Nekada sam vrlo kritičan prema sebi jer volim da sve što radim bude što bolje i žao mi je što zbog nedostatka vremena ili nekog drugog faktora pojedine scene nisam bolje uradio. Nekada kažem sebi: "Ovo je sasvim dobro, nema potrebe za kritikom".

U seriji partnerka vam je bila vaša devojka Brankica Sebastijanović, kakvi su vam utisci?

- Drago mi je što se to desilo. Odlično smo funkcionisali zajedno i u poslu. To je bila prilika da je bolje upoznam i da vidim kako se nas dvoje snalazimo u novim okolnostima.

Da li je postojalo nešto što o njoj niste znali, a u šta ste tom prilikom mogli da se uverite?
- Dok smo snimali seriju Brankica je upoznavala sebe, mogla je da vidi kako reaguje u pojedinim situacijama, a time sam i ja spoznavao neke njene osobine i kvalitete.

Pripadate uspešnim mladim glumcima i sigurno imate mnogo ponuda za nove uloge. Kako pravite selekciju i štitite sebe od učešća u lošim projektima?
- Trudim se da na osnovu svog iskustva i nekog unutrašnjeg osećaja ne prihvatam uloge u projektima za koje smatram da neće biti dovoljno kvalitetni. Ponekad donesem ispravnu odluku, a nekad pogrešim.

Kako volite da provodite slobodno vreme?
- Nemam mnogo slobodnog vremena, naročito kada spremam novu predstavu. Posao u pozorištu ume mnogo da iscrpi čoveka jer tokom dana izgovorite neprirodno mnogo reči, pa sam po završetku probe potpuno neupotrebljiv. Putovanja me ispunjavaju, kao i druženje sa dragim ljudima.

Šta vas najviše relaksira?
- Svakog utorka igram fudbal, što mi mnogo pomaže da se relaksiram. To je period od jednog sata tokom kojeg samo trčim za loptom i potpuno se isključim iz svakodnevnog života, ali upravo tada "neke kockice mi se slože".

Da li se uglavnom družite sa kolegama ili imate prijatelje koji nisu iz vaše branše?
- Imam mnogo prijatelja među glumcima, pa u periodima kada nešto radim uglavnom se samo sa njima družim. Međutim, mnogi moji drugari nisu iz moje profesije i ta prijateljstva su mi dragocena.

Osim što mnogo radite, završavate i doktorske studije, vidite li sebe u budućnosti kao profesora na Akademiji dramskih umetnosti?
- Već radim na Fakultetu dramskih umetnosti kao asistent mom profesoru Draganu Petroviću Peletu, što mi se jako dopada. Voleo bih da jednog dana postanem profesor, ali ne znam da li će se to desiti. U poslednje vreme malo sam stagnirao u mojim doktorskim studijama jer sam imao mnogo posla. Profesori mi dosta izlaze u susret jer znaju da mnogo radim, zbog čega im dugujem zahvalnost.

Prija li vam rad sa studentima?
- Naravno da mi prija, to su uglavnom ljudi koji su svega nekoliko godina mlađi od mene tako da, budući da sam nešto stariji od njih, mogu da ih posavetujem šta će ih sačekati kada završe studije i da im to prenesem na generacijski istom jeziku.

Vaša devojka će ove jeseni upisati magistarske studije koje ste vi već završili. Dajete li joj neke savete?
- Nisam od onih koji vole da daju savete ukoliko se to od njih ne traži. Za sve što me bude pitala rado ću joj izaći u susret, ali neću je samoinicijativno opterećivati svojim iskustvom.

Nedavno ste bili na Brankičinoj diplomskoj predstavi, kako vam se dopala?
- Bilo je odlično, ponosan sam na nju.

Intervju: Ivana Nikolić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stajling: Vanja Pantin
Mesto snimanja: Beogradsko dramsko pozorište