Goran Dimitrijević: I dalje osetim malu dozu treme kad stanem pred kamere || Hello Magazin!

Voditelj Vesti televizije B92, lice sa upečatljivim i prepoznatljivim glasom Goran Dimitrijević, pune dve decenije ostao je veran jednoj medijskoj kući, sa kojom je i započeo poziv profesionalnog novinara. Iako je u početku vodio radijsku emisiju kolažnog tipa, društvene prilike, odnosno neprilike devedesetih godina, odvele su ga u informativu, u kojoj je ostao do danas. Kao mali maštao je da postane muzičar, a kratko vreme privlačila ga je i politika. Ipak, dolazak na "devedeset dvojku" tokom studija na Filološkom fakultetu u Beogradu bio je presudan u njegovom daljem profesionalnom životu.
Iako je u potpunosti posvećen poslu koji radi, Goran tvrdi da uspeva da razdvoji poslovno od privatnog, kao i da mu je vreme koje provodi sa suprugom Anom i kćerkom Milom najdragocenije. U razgovoru za magazin "Hello!" ovaj nesuđeni roker govori o tome da li i danas ima tremu pred uživo uključenje u program, koji profesionalnim uspehom se najviše ponosi i kako su se poznanstva sa nekim kolegama pretvorila u iskrena prijateljstva. Iako nerado priča o privatnosti, otkrio je poneke detalje iz porodične oaze, koju brižljivo čuva samo za sebe.

Ove godine navršavaju se dve decenije vašeg angažmana na B92, danas ste među retkima koji su ostali verni jednoj medijskoj kući.

- Počeo sam na B92 koji se s vremenom menjao, a kako se menjao on, menjao sam se i ja, a menjala se i Srbija. Mediji su sada znatno razvijeniji nego što su bili devedesetih, kada sam počinjao svoju radijsku karijeru, i sve je postalo u većoj meri površno i komercijalno. U međuvremenu, bilo je različitih ponuda, ali kada vas pozovu da pređete u drugi medij, prvo što vam ponude je veća plata i eventualno ponešto od tehničkih novotarija. Retko šta sem ovoga mogu da vam ponude. Bar što se mojih kriterijuma tiče. Ja sam na B92 sve ove godine imao ono što mene zanima, a to nije samo sedenje pred kamerom već i bavljenje nekim drugim stvarima.

Da li ste u nekom trenutku ipak razmišljali o odlasku?
- Jesam, ali sam se, ipak, predomislio, ostao sam zbog kolektiva. Naravno, svako se zasiti, ali ja to još nisam osetio. Kada se i ako se desi, verovatno više ni neću raditi u medijima. Bar ne ovaj posao kojim se danas bavim.

Od medijskog glasa sa radio-stanice i iz dokumentarnih emisija postali ste medijsko lice. Kolika je to bila promena za vas?
- Kada se desila moja takozvana televizijska karijera, to je zaista bila velika profesionalna promena, pogotovu zato što je bila netipična jer nisam došao na formiranu televiziju. Bio sam jedan od onih koji su na B92 došli u fazi njegovog nastajanja. To je za mene bilo novo iskustvo, jer nikada nisam radio na televiziji. S jedne strane, nije mi bilo prvi put da govorim u javnosti, ali prvi put su me ljudi i gledali dok to radim. Bilo je pomalo neobično, ali je s vremenom sve došlo na svoje.

Pamtite li svoje prvo pojavljivanje na televiziji, jeste li imali tremu?

- Bila je prisutna doza treme, ali ne tolika da se tresem. Čuo sam da je moje prvo pojavljivanje u vestima prošlo odlično.

Imate li i danas ponekad tremu?
- Trema zapravo nikada ne nestane potpuno. Uvek je prisutna ta mala doza, ali sa ovoliko godina iskustva toliko je mala da se i ne primećuje.

U dvadesetogodišnjoj karijeri izveštavali ste o mnogim događajima, a neki od su bili istorijski. Koji je vama lično bio najnapetiji?
- Bilo ih je mnogo, ali jedan je bio možda malo više od drugih, a to su teroristički napadi na Njujork i Vašington 2001. godine. Tada sam tek počinjao da radim vesti u studiju i čitav dan sam simultano prevodio program koji smo radili uživo i prenosili dešavanja iz Amerike iz minuta u minut. Tog dana zatekao sam se na radnom mestu. Kada je prenos počeo, nije bilo stajanja.

Nije uvek lako ostati pribran i izveštavati o kriznim situacijama. Kako ostajete staloženi?

- U takvim situacijama adrenalin je neopisiv, ali to vam samo daje dodatni impuls da stvari držite pod kontrolom. To su posebni trenuci za novinare informative, vrlo uzbudljivi, puni dinamike, ali neka naročita tehnika za samokontrolu ne postoji. Jednostavno se priberete i radite svoj posao.

Vesti koje saopštavate često su potresne. Šta je vaš antistres posle radnog dana?
- Moj antistres je moja porodica, supruga i kćerka sa kojima imam potpuno drugačiji odnos i razgovor od onog koji je prisutan na poslu. Prija mi i slušanje muzika, kao i gledanje filmova i serija. Stari sam filmadžija i to mi pričinjava veliko zadovoljstvo.

Izdvajate li vreme za neki vid rekreacije?
- Ponekad rekreativno vozim bicikl pored Save, ali ređe nego što bi trebalo. I trebalo bi više da spavam. Više sam boemski nego sportski tip.

Budući da ste novinar informative, koliko vam je važno da u svakom trenutku budete informisani?

- Važno mi je da sam informisan, ali sam potpuno ovisan o nepotrebne informacije. Pratim vesti, ali ne samo iz društveno-političkog sektora. Slobodno mogu da kažem da ne "silazim" sa telefona i kompjutera.

Zameraju li vam to vaši najbliži?
- Ponekad mi kažu "Kada ćeš prestati sa tim", ali to sam ja i takvog me prihvataju. Oni znaju da je to deo moje ličnosti i uglavnom su tolerantni.

Da li ste uspostavili granicu između privatnog i poslovnog života?
- Trudim se da ne živim svoj posao, već da se njime bavim dok traje radno vreme. Teško je u novinarstvu ostaviti posao u firmi i ne donositi ga kući, jer vesti ne biraju vreme. Ranije sam imao problem sa tim, međutim, kako sam se ozbiljnije bavio poslom, u međuvremenu sam osnovao porodicu i vraćajući se u svoj dom, svakim danom sam shvatao da neke stvari ne bi trebalo da se mešaju. Tako su se te dve stvari ubrzo same razdvojile u mojoj glavi i nekako sam spontano shvatio da je posao jedno, a porodični život drugo. Uspostavio sam vrlo jasnu granicu između njih i, za razliku od nekih mojih kolega, ja ne živim svoj posao. Ja se njime intenzivno bavim i veoma me interesuje, ali svestan sam kada se radno vreme završilo.

Imate li među kolegama i prijatelje ili su i oni izvan redakcije?

- Krug poznanika je ogroman, krug bliskih prijatelja je uzak, ali dugogodišnji. Moji najbolji prijatelji su filmadžije, dokumentaristi, pisci, prevodioci. Ne zbog zanimanja, već smo se zbližili po interesovanjima. Naravno, i među novinarima imam prijatelje Dušana Šaponju, Živanu Šaponja-Ilić i njenog supruga Dragana, jer dugo sam na B92. Njih sam upoznao kroz posao, ali se poslovna saradnja pretvorila u prijateljstvo toliko blisko da su i naša deca postala prijatelji. Taj odnos više nema veze sa našim poslom, već je potpuno na privatnom nivou.

Izdvajate li vreme za putovanja?
- Nažalost, ne koliko bih želeo, ali uskoro bi trebalo da poluslužbeno otputujem u Sjedinjene Američke Države, tačnije u Teksas, što me baš raduje. Reč je o reportaži koju ću tamo raditi, a nadam se i uživati.

Vaš glas obeležio je serijale "Insajdera", emisije zbog koje su urednici Brankici Stanković upućene ozbiljne pretnje. Da li ste vi doživeli neku neprijatnost?
- Nikada nisam imao problema zbog učešća u tom projektu. Ja sam samo narator, a Brankica je od početka izrazila želju da glas "Insajdera" bude moj, odnosno da to radimo zajedno. Autori imaju svoju priču, ja sam njihov saradnik i nisam se suočio sa problemima na koje su oni naišli.

Čime se najviše ponosite u svojoj profesionalnoj krijeri?
- Ponosan sam što sam bio deo medijske priče koja je i te kako imala smisla, a kako se ona menjala menjao sam se i ja. Zemlja više nije kakva je bila, mediji nisu kakvi su bili, a i ja u četrdesetpetoj godini nisam kakav sam tada bio. Ljudi koji se ne menjaju stagniraju.

Da li ste oduvek znali da ćete biti novinar?
- Ne, ali sam znao da ću se baviti nekim javnim poslom. Kada sam bio mali, gledao sam Gorana Ilića, našeg dopisnika iz Amerike, i oduševljavao sam se tim poslom. Politika me je takođe mnogo zanimala, ali sam s godinama shvatio da ne želim da se time bavim. Interesovanje je ostalo i neminovno se pretvorilo u novinarstvo.

Veliki ste poštovalac rok kulture, što je karakteristično za buntovnike. Da li je to bio motiv angažmana na ondašnjoj "Devedeset dvojci"?
- Buntovni duh je uvek bio prisutan, pogotovu u našem mediju devedesetih godina. Muzika je bila važan deo stava prema društvu i radila je na kulturološkom osvešćivanju, a ja sam se u tome pronalazio.

Žalite li za tim vremenom?
- Sve u svoje vreme. Kada si mlad, veruješ da neke stvari mogu da se menjaju i da muzika može da promeni svet. Mislim da ne bih bio ovakav čovek kakav sam da nisam slušao rok muziku.

Da se nije desila radijska priča na "Devedeset dvojci", gde biste danas bili?
- Da nisam radio na B92, danas ne bih bio u Srbiji. Srećom, naišao sam na ekipu ljudi koja razmišlja slično kao ja, što mi je dalo motivaciju da budem tu i da radim taj posao. Da nije bilo tako, odavno bih prao sudove negde u Londonu ili na Novom Zelandu. Sudbina mi je odredila drugi put. Možda će moje dete jednog dana na toj raskrsnici odabrati drugi put, izvan naše zemlje, ali će u svakom slučaju ići tamo gde je srce vodi.

Pribojavate li se da će vaša kćerka Mila poželeti da ode?
- Rano je govoriti o tome, ali šta god da se desi i koji god put da odabere, ne verujem da ću ja biti taj koji će je kočiti u bilo kom smislu.

Vaša supruga je prosvetni radnik, a vi ste novinar. Pokazuje li Mila interesovanje za neku od tih profesija?
- Mila ide u sedmi razred osnovne škole i može da odabere šta god poželi. Ne bih imao ništa protiv nijednog od ta dva. Mislim da novinarstvo nije idealna profesija, ali svako ima pravo da bira svoj životni put. Sigurno da neću odlučivati umesto nje, ali ću je podržati u odluci. Ni moja supruga ni ja se nećemo mešati u tu vrstu izbora, čak i kada bismo hteli, ne bismo u tome uspeli.

Koliko ste strog roditelj?
- Ne mislim da sam strog. Vaspitanje se dobija kod kuće, a jednog trenutka ono što ste kao roditelji izgradili zajedno, ostaje vašoj deci da iskoriste i da se dalje sama snalaze. Time se supruga i ja vodimo.

Pribojavate li se trenutka kada će vam Mila saopštiti ime prve simpatije?
- Intenzivno se raspitujem o dozvoli za posedovanje oružja, slobodno tako napišite.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilista: Iva Radovanović
Mesto snimanja: Splav restoran "Amsterdam", Kej oslobođenja bb, 063 / 106 - 70 - 33