Džansu Dere: Volela bih da posetim Srbiju || Hello Magazin!

Dok briljira u popularnim serijama koje iz Istanbula sve žešće osvajaju evropsko medijsko tržište, teško je poverovati da je Džansu Dere svojevremeno želela da postane arheolog. Kao mala, pokušavala je da se bavi baletom, ali su je odbijali jer je bila previsoka. Bolje se snašla u svetu mode, čak je 2000. izabrana za drugu pratilju mis Turske. Gostovala je u brojnim televizijskim ostvarenjima, sve dok nije dobila ulogu u seriji "Sila", koja ju je lansirala u tursku glumačku orbitu. No, projekat sniman od 2006. do 2008. godine, koji poslednjih meseci obara sve rekorde gledanost u našem etru, za nju je već davna prošlost. U međuvremenu ostvarila je jednako uspešne role u serijama "Ezel" i "Sulejman Veličanstveni", gde je kao robinja Firuze pomutila razum moćnom sultanu.
O ljubavnom životu tridesettrogodišnje glumice nije se previše pričalo sve dok se nije pojavila u seriji "Ezel". Pre nego što je počelo snimanje, Džansu je bila u vezi sa komičarem Džemom Jilmazom. Ostavila ga je pre emitovanja prve epizode, otprilike u isto vreme kada je sa tadašnjom devojkom raskinuo glavni junak serije Kenan Imirzaloglu, turski Džejms Bond. Mediji u Istanbulu brže-bolje su razglasili da su njih dvoje i privatno u ljubavi, ali oni te navode nikada nisu potvrdili.
U ekskluzivnom razgovoru za "Hello!", prvom za jedan srpski medij, slavna glumica, čije ime znači "voda života", govori o svojoj bogatoj karijeri, interesovanjima, i otkriva zbog čega je posle tri izuzetno uspešna televizijska projekta odlučila da uzme dug odmor i krene na put.

Znate li da ste u ovom trenutku najpopularnija glumica u Srbiji?

- Nisam to znala, ali mi je drago ako je tako.

Ovo je vaš prvi intervju za jedan naš medij?
- Tako je, ovo je moje vatreno krštenje.

Godine 2000. izabrani ste za drugu pratilju na izboru za mis Turske, posle čega ste postali jedna od najplaćenijih manekenki. Kako ste zakoračili u glumački svet?
- Ne mogu da kažem da je to u potpunosti bila moja odluka. Život nam pruža mnogo mogućnosti, što sam oduvek umela da cenim. Dok sam radila kao model, često su mi prilazili reditelji, nagovarajući me da se oprobam pred kamerama, jer im se sviđalo moje lice. Bila sam uverena da mi samo laskaju, sve dok nisu počele da stižu ozbiljne ponude. Život često ume da osujeti naše planove, pa sam mu prepustila da odlučuje umesto mene.

Poslednjih godina turske serije u Srbiji obaraju sve rekorde gledanosti. U čemu je tajna?

- Nema tu neke velike filozofije. Turske serije na pravi način vode ljude kroz priču, realne su i dotiču čak i naizbirljivije gledaoce.

"Sila" je vaš prvi veliki televizijski projekat, ona vas je proslavila.
- "Sila" će zauvek imati posebno mesto u mojoj profesionalnoj biografiji. Uprkos tome što svakodnevno napredujemo, neke stvari su nam naprosto bliže srcu, pogotovo one koje su se desile na početku.

Na snimanju pomenute serije uverili ste se koliko se život na periferiji razlikuje od vaše svakodnevice u Istanbulu. Da li vas je to podstaklo da počnete da se bavite humanitarnim radom?
- Turska je velika zemlja koja je, pored fantastične prirode i klimatskih uslova, poznata i po šarolikoj kulturi i tradiciji. Do dvadeset pete godine živela sam na zapadnoj strani svoje zemlje, pa nisam bila preterano upoznata sa događanjima u ostalim krajevima. Dok sam snimala "Silu", nastojala sam da ne budem samo turista, već da se u potpunosti saživim sa ljudima i sudbinama koje su me okruživale.

Posle "Sile", jednako uspešne nastupe ostvarili ste u serijama “Ezel” i “Sulejman Veličanstveni”. Sila, Ejšan ili Firuze, koja uloga vam je najdraža?

- Sve ih volim, ali Ejšan ima posebno mesto u mom srcu. Ponekad mi nedostaje njen raskošni karakter. Firuze je, takođe, posebna na svoj način, živela je u 16. veku, bila je Persijanka. Od nje sam mnogo naučila.

Od kraja “Sulejmana Veličanstvenog” deli nas svega nekoliko epizoda. Kakva vas sećanja vezuju za snimanje?
- Presrećna sam što sam bila deo fantastičnog tima, koji me je prihvatio raširenih ruku. Zahvaljujući “Sulejmanu Veličanstvenom” stekla sam nekoliko dragih prijatelja.

Za ulogu robinje Firuze temeljno ste se pripremali - istraživali ste istorijske spise iz 16. veka, učili ste da svirate harfu, da recitujete osmansku poeziju.
- Bilo je to sjajno iskustvo. Volim istoriju i s posebnim uživanjem snimam serije koje mi omogućavaju da se bar na trenutak osetim njenim delom.

Da li ste tako temeljni u svim segmentima života?

- Trudim se da budem, volim da istražujem i da pred sebe neprestano postavljam nova pitanja.

Po završetku angažmana u “Sulejmanu” odlučili ste da napravite pauzu i predahnete od snimanja.
- Poslednjih nekoliko godina nisam stala, išla sam iz jedne serije u drugu i u jednom trenutku shvatila sam da ne mogu dalje. Istina je da sam poželela duži odmor, međutim, on je neplanirano nastavljen, budući da još nisam pročitala scenario koji me je dotakao.

Energiju ste obnavljali putujući. Odakle nosite najlepše uspomene?
- Svako putovanje bilo je posebno na svoj način. Ponekad mi prija da satima obilazim grad, da otkrivam nove kulture, da učim nove jezike, a ima trenutaka kada samo želim da ležim na plaži i da se opuštam. Ako bih morala da se odlučim za mesto na koje bih se vratila, mislim da bi to bio Brazil. Bila sam u Sao Paulu, Rio de Žaneiru i Salvadoru, a volela bih da vidim i ostatak te predivne zemlje, čije su me plaže, pejzaži i arhitektura ostavili bez daha.

Jesu li vam putovanja iznova probudila ljubav prema arheologiji, koju ste svojevremeno studirali?

- Arheologija je moja strast, ali očito ne dovoljno snažna da bih joj posvetila život. Oduvek me je zanimala istorija čovečanstva, želela sam da znam kako je sve počelo, kako su nastale drevne civilizacije. Iako sam svesna da se nikada neću posvetiti akademskoj karijeri, jer sam odavno prekinula studije, još čitam stručnu literaturu i razmišljam o tome. Arheologija je bila i ostala moja strast, za to mi nije potrebna diploma.

Da li ste ikada bili u Srbiji?
- Nažalost, nisam, ali bih volela da je posetim.

Pasionirani ste ljubitelj književnosti. Šta trenutno čitate?
- “Početi od nule” Džimija Hendriksa.

Kako se još opuštate?
- Volim da putujem, da učim i, pre svega, da otkrivam nove stvari. Uvek se rado vraćam ruskim klasicima, pre svih Dostojevskom, volim tursku poeziju, gledam filmove genijalnog Tima Bartona. Opuštam se i u kuhinji, u kojoj, posle dnevnog boravka, provodim najviše vremena. Obožavam artičoke, koje pripremam na sto načina.

Javne ličnosti se često teško nose sa pritiskom javnosti i medija. Šta vama u tome najteže pada?
- Sačuvati privatnost veoma je teško, što si poznatiji, više je problema i radoznalih očiju koje te prate.

U kojoj meri vam je slava zagorčala život?
- Bilo je i takvih situacija, ali nemam prava da se žalim. Onog trenutka kada sam obukla kostim javne ličnosti, prihvatila sam i sve posledice koje on nosi. Ipak, više je lepih stvari koje mi je profesija donela.

Retka ste žena koja ne voli šoping. Kako je to moguće?
- Istina je da ne volim šoping, ali ne znam zašto je to tako. Prepostavljam da ima veze sa činjenicom da se od sedamnaeste godine bavim manekenstvom, dosta sam se oblačila.

U elegantnoj haljini Alberte Fereti oduzimali ste dah na prošlogodišnjem Kanskom festivalu. Da li ste uvek tako glamurozni?
- Trudim se da se odevam shodno prilici, ali privatno prednost definitivno dajem udobnosti. Komoditet zaista nema cenu.

Kakvi su izgledi da se uskoro vratite pred kamere?
- Čitaocima magazina “Hello!” ekskluzivno ću otkriti da će se u predstojećoj sezoni desiti nekoliko lepih stvari, ali kako smo još na početku, rano je da o njima govorim.

Intervju: Nikola Golubović, Life Content