Ana Ivanović: Nikada nisam izgubila veru u sebe i svoj uspeh || Hello Magazin!

Teniserka Ana Ivanović skromnošću i lepotom nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ali uprkos tome atraktivna Beograđanka neko vreme uživa u statusu slobodne devojke, usmeravajući svu svoju energiju isključivo na tenis. Dok željno iščekuje slobodne dane, kada će se uputiti na neku egzotičnu destinaciju i okrepiti za nove profesionalne izazove, Ivanovićeva svoje virtuelne prijatelje na društvenim mrežama redovno obaveštava o svakodnevnim aktivnostima. Među mnogobrojnim fotografijama sa teniskih terena našla se i jedna porodična, sa bratom Milošem, uz komentar da je on muškarac njenog života, čime je još jednom potvrdila koliko su bliski. U susret novim izazovima, talentovana teniserka za magazin "Hello!" otkriva šta se krije iza sjajnih rezultata koje postiže sa svojim srpskim timom, trenerima Nemanjom Kontićem i Zlatkom Novkovićem. Sa njima joj smeh nikada ne manjka, kako na terenu tako i van njega, ne krijući da joj porazi izuzetno teško padaju. Kada se, uz to, javi i nostalgija za rodnim gradom, odlučno se hvata u koštac sa njom.

Nema sumnje da se vraćate u top-formu, što pokazujete sve boljom igrom. Koliko se zasluga za to može pripisati radu sa srpskim timom i mislite li da vam je nedostajala ta "domaća" energija?

- Moj tim u svakom slučaju ima zasluge u tome. Dobro sarađujemo i što je najvažnije, na treninzima vlada pozitivna energija i mnogo smeha, ali smo i veoma odlučni da dostignemo postavljene ciljeve. To što smo svi iz Srbije pomaže da se bolje razumemo i bolje uklapamo, pre svega zbog mentaliteta, što nije bio slučaj ranije, dok sam radila sa stranim trenerima.

Ponekad deluje da se odlično zabavljate na terenu. Da li ste u tim trenucima zaista toliko opušteni u igri ili je to u vrhunskom sportu nemoguće?
- Uvek se trudim da igram bez pritiska, ali to je ponekad lakše reći nego uraditi. Nervoza je ponekad pozitivna, jer to znači da vam je veoma stalo do dobrog rezultata. Mislim da je u vrhunskom sportu nemoguće biti apsolutno opušten, ali vam samopouzdanje i pozitivno okruženje omogućava da donekle budete opušteni.

Nije lako izgubiti kada vam se čini da je meč već dobijen. Kako podnosite poraze?
- To su najteži porazi, koji vas veoma pogode. Na sreću, vremenski period do sledećeg turnira u tenisu je kratak, ne više od nedelju-dve, pa nemate previše vremena da o tome razmišljate.

Ko vam je u tim trenucima najveća podrška?

- Najveća podrška mi je uvek bila porodica i, naravno, moji treneri. Kada ih pogledate, vidite da dišu za svaki poen. Podržavaju me i dele moje emocije, i u pobedi i u porazu.

Negujete blisko prijateljstvo sa saigračicom Soranom Kirsteom, sa kojom često ukrštate reket. S druge strane, tu su i sunarodnice sa kojima često vodite bitku za pobedu. Koliki izazov vam predstavljaju ti mečevi? Uspevate li emotivno da se distancirate?
- Lakše je kada igrate protiv nekoga sa kim niste posebno bliski, jer uvek želite da vaši prijatelji pobeđuju, a ne da vi igrate protiv njih. Istovremeno, mi smo svi profesionalci i svesni smo da ćemo povremeno morati da igramo jedni protiv drugih. Unapred se zna da će takvi mečevi biti veoma korektni i da će proteći u dobroj atmosferi. Iako obe želimo pobedu, bez obzira na rezultat, i posle meča ostajemo prijateljice.

Posle fantastičnih rezultata, u jednom periodu u profesionalnom životu prošli ste kroz burnu fazu. Jeste li u nekom trenutku u karijeri pomišljali da odustanete od tenisa i šta vam je vratilo veru u igru?
- Bilo je teških momenata u mojoj karijeri i situacija koje su nametale određene sumnje, ali nikada nisam pomišljala da odustanem. Bio je to težak period u mom životu, prepun frustracija, jer nisam postizala rezultate uprkos napornom radu. Ipak, u dubini duše zadržala sam veru u sebe i nadu da će se naporan rad isplatiti.

Izgleda da ste sada u potpunosti skoncentrisani na karijeru. Dajete li sebi oduška i kako provodite slobodno vreme?

- Tenis je zahtevan sport sa mnogo turnira, putovanja, dodatnih aktivnosti prema medijima ili sponzorima i zato je važno omogućiti odmor i "napuniti baterije". Međutim, to nije uvek moguće. Desilo mi se da sam, recimo, posle Fed kupa imala samo jedan dan odmora, a kalendar je takav da ću verovatno tek posle Vimbldona imati koji dan odmora više. Pravi odmor me uvek čeka na kraju sezone i tada mi najviše prija boravak na lepim plažama. Nadam se da ću se ove godine kvalifikovati za završni turnir u Singapuru i da ću odmah posle toga otići na neko lepo putovanje.

Nekoliko puta dobijali ste ponude za filmske uloge. Da li biste voleli da se uskoro oprobate u glumi?
- To bi bilo zabavno. Međutim, nisam sigurna koliko bih bila dobra u tome. Osim toga, do sada nikada nije bilo dovoljno vremena za tako nešto, jer i najmanja uloga zahteva nekoliko dana snimanja. Trenutno mi je tenis apsolutni prioritet, ali je sigurno da bih u budućnosti i to polje volela da "istražim".

Veći deo godine provodite izvan Srbije i rodnog grada. Osećate li nostalgiju za Beogradom i šta u tim trenucima činite?
- Nostalgija je uvek prisutna, naročito kada su turneje preduge, a u isto vreme ste u suprotnoj vremenskoj zoni sa prijateljima i bliskim ljudima. Beograd je moj grad, za koji me vežu najlepše uspomene iz detinjstva i tu se uvek osećam sjajno. Nije uvek lako, ali slušanje domaće muzike ili gledanje naših filmova jedan je od mojih pouzdanih metoda za lečenje nostalgije.

Piše: Deana Đukić, Life Content