Pola sata sa... Dejan Lutkić || Hello Magazin!

Želja da postane glumac u njemu se rodila onog dana kada ga je reditelj Bora Kojić, koji je obilazio osnovne škole po Vojvodini, odabrao za ulogu Luke Masnog u seriji “Poslednje leto mog detinjstva”. Dejan Lutkić u međuvremenu je postao jedan od najtraženijih glumaca mlađe generacije, koji na „daskama koje život znače“ briljira kao i u popularnim serijama i filmovima u kojima smo ga gledali. „Sva ta ravnica“, „Jagodići“, „Ono naše što nekad bejaše“ „M(j)ešoviti brak“ tek su neki od naslova. Šarmantni umetnik uspešno se bavi i producentskim poslom, a odnedavno nastupa i u mjuziklu „Jadnici“, nedavno obnovljenom na sceni „Madlenijanuma“.

Čuveni roman Viktora Igoa nosi široku društvenu i kulturološku misiju, koja priči daje večnost i aktuelnost, bez obzira na radnju koja je smeštena u Francusku pre gotovo dva veka.
- Nažalost, „Jadnike“ vidimo i danas, kako na pozorišnoj sceni, tako i u društvu, svakog dana, svuda oko nas. Ali, sami određujemo sebi put i biramo sredstva koja ćemo koristiti da bismo došli do cilja. Često se poistovećuju materijalno i duhovno, što je, po mom skromnom mišljenju, fatalna greška. Poremetio se sistem vrednosti, plašim se da u određenim trenucima zaboravljamo ko smo i gde nam je zaista mesto, a apetiti su sve češće neosnovano veliki - objašnjava popularni glumac.

S obzirom na to da je surovi inspektor Žaver jedan od najvećih negativaca svetske književnosti, koliko je bilo izazovno naći se u njegovoj ulozi?

- Moram da vas ispravim, inspektor Žaver nije negativac. On je surovo realni vernik. Smatra da nijedan čovek na planeti nema pravo na grešku, i njegov najveći problem je upravo to što ne može da prihvati istinu da niko nije bezgrešan. Činjenica da ga je Žan Valžan, čovek koga juri tokom čitave karijere, poštedeo kada je trebalo da ga liši života, za Žavera je neprihvatljiva. To nije svet kakav on želi, jer je tipičan predstavnik ljudi koji izgaraju u želji da sve bude pod konac. Dakle, Žaver nije negativac, ali ima negativan pristup životu.

Šta vam je bilo najteže tokom priprema za mjuzikl?
- To je svakako odgovornost koja mora da se oseća prema ovako kapitalnom delu. Pojavljivala su se i stalna pitanja da li ću uspeti da odbranim njegovu životnu teoriju i način verovanja u Boga, ali i da se izrazim kroz muziku kao glumac.

Kroz celu predstavu provlači se univerzalna tema humanosti i herojstva u težnji za večitom borbom za slobodu. Da li se svet mnogo promenio u odnosu na vreme kada su „Jadnici“ nastajali?
- Ne znam da li se promenio, jer sam o tim vremenima samo čitao, nisam ih živeo. Borba za slobodu je konstantna, a ona ne mora nužno da bude usmerena protiv nekog režima. Naše vreme je liberalnije, ili možda samo tako izgleda.

“Voleti drugu osobu znači videti lice Boga”, kaže Igo u jednoj rečenici u romanu. Verujete li u ove reči i ostaje li u svetu ovakvom kakav je mesto za iskrene ljubavi?

- Ja zaista verujem u te reči. Kada čovek sebi dopusti da oseti ljubav, to je beskrajno zadovoljstvo. Nažalost, u današnje vreme sve više preovladava teorija da voleti sebe znači videti lice Boga. Ne znam kako je to moguće, kako uopšte neko može tako nešto da zamisli. Verujući u taj princip, ljudi gube sebe, a time i osobe oko sebe. Kada se zapitaju gde greše, obično bude kasno.

S obzirom na to da mnogo radite, imate li slobodnog vremena i kako ga najradije provodite?
- Imam porodicu koju volim i uživam da provodim vreme sa svoje tri dame i sa dragim prijateljima. Ne bojim se posla i muka. I posle napornog rada volim da dođem kući i da ih vidim, makar samo kako spavaju. Takođe, obožavam da kuvam i da eksperimentišem u kuhinji. To me veoma ispunjava i opušta, a i kreativno je. Nemam slobodnog vremena na pretek, ali je dovoljno da može da se napravi savršen balans.

Vole li vaše kćerke da gledaju serije u kojima glumite i da li ih dovodite na predstave?
- Već su dovoljno odrasle da mogu da razumeju serije u kojima igram, mada, naravno, i tu ponekad postoji cenzura. Anastazija i Nađa su uglavnom gledale sve moje predstave.

Da li vam nedostaje vojvođanska ravnica i kako u Beogradu lečite nostalgiju?

- Kad osetim taj nedostatak, ja odem tamo. Nije daleko, a svaki put kad se vraćam u grad ponesem parče ravnice.

Piše: Snežana Ilić, Life Content