Marija Kilibarda i Ivan Ivanović: Prkosimo teoriji da prijateljstvo i posao ne treba mešati || Hello Magazin!

Prvu sezonu šou-programa "Tvoje lice zvuči poznato", između ostalog, obeležilo je i verbalno nadmudrivanje dva vrhunska televizijska profesionalca, Marije Kilibarde i Ivana Ivanovića. Dvosmislenim dosetkama podstakli su oprečne komentare o svom odnosu, i dok su jedni imali utisak da njihov odnos nije u najboljem redu, što oni vešto prikrivaju osmesima, drugi su međusobne verbalne varnice tumačili kao znak da među njima postoji nešto više od prijateljstva. Da nisu samo jaki na rečima, već i na delima, pokazali su pre nepune četiri godine, kada su uspešno vodili jedan od najpopularnijih beogradskih lokala nadomak Kalemegdana. Iako su, zbog požara koji je u potpunosti uništio ovaj ugostiteljski objekat, doživeli peh, to ih nije obeshrabrilo da krajem prošle godine otvore novi koktel-bar, u kome gotovo svakodnevno, posle napornog radnog dana, uživaju u zajedničkom druženju.
Tridesettrogodišnja voditeljka i njen pet godina stariji kolega ne kriju da su zbližavanjem rušili brojne predrasude o muško-ženskim odnosima, a u razgovoru za magazin "Hello" šarmantni voditeljski dvojac otkriva pravu prirodu svog odnosa. U svom stilu, odgovaraju na pitanja o emotivnom statusu, kao i da li veruju u instituciju braka, a uspešni televizijsko-preduzetnički tandem otkriva i zbog čega derbi utakmice "Crvene zvezde" i "Partizana" ne gledaju zajedno, i šta ih čini dobitnom kombinacijom.

Vaši verbalni konflikti postali su uobičajena pojava u zajedničkim javnim nastupima.

Marija: Zabavlja me što ljudi koji prate televiziju još nisu shvatili koliko smo privatno bliski i misle da se ozbiljno prozivamo.
Ivan: Nikada ne bih rekao bilo šta o njoj da ne znam da to mogu da uradim bez posledica. Šalimo se na račun onog drugog, što je samo posledica prijateljskog odnosa koji imamo.

Spekulisalo se da među vama postoji nešto više od prijateljstva.
Ivan: To su glasine koje nemaju blage veze sa životom, Marija i ja smo prijatelji.
Marija: Tako je, da to na početku razrešimo.

Ljudi generalno ne veruju u prijateljstva javnih ličnosti, ali vi to svojim primerom demantujete.
Ivan: Nama je generalno mnogo pomoglo to što sam ja Mariji do pupka, pa nijedna druga opcija izuzev prijateljstva nije ni dolazila u obzir.
Marija: Meni je kod muškarca najvažniji smisao za humor, koji on ne poseduje, tako da u startu nema šanse kod mene.

Sećate li se kada ste se i kako upoznali?
Ivan: Verovali ili ne, ja se ne sećam.
Marija: Upoznali smo se pre "xy" godina, potpuno spontano. Kome je suđeno da sa nekim bude prijatelj, to ne može da se izbegne, a nama se desilo.

Jeste li ikada testirali vaše prijateljstvo?
Ivan: Mislim da ljude testiraš kada sumnjaš u njih, a ja ni u jednom trenutku nisam posumnjao u odnos sa Marijom. U mom okruženju postoje ljudi koje poznajem dvostruko duže, a nisu mi ni upola tako dobri prijatelji. Nimalo ne sumnjam u naše prijateljstvo i mislim da je to najvažnija stvar.
Marija: Situacije kroz koje smo zajedno prolazili dovoljan su test da vidiš da li ti je neko prijatej ili ne. Nama su se one dešavale i pokazalo se da je taj odnos vrlo iskren i jak i to je bilo dovoljno.

Desi li se nekada da verbalni konflikti prerastu u žučnu raspravu ili svađu?

Marija: Ne. Mi se često ne slažemo u mnogim stvarima i suočavamo mišljenja, ali to nikada nije bio povod za neki sukob među nama. Normalno je u svakom odnosu, i sa prijateljima, pa i sa sestrama, mamom, dečkom, da do toga dođe, ali to ima granicu.
Ivan: Ne možeš da budeš sa nekim a da jedno drugome ne govorite stvari u kojima niste saglasni. Možeš, ali to ne vodi ničemu. Prava radost prijateljstva i jeste u tome da tom nekom svom možeš bez ustručavanja i bilo kakvih ograničenja da kažeš ono što zaista misliš, a da to ne izazove svađu.

Kažu da prijateljstvo i posao ne bi trebalo mešati, a vi ste se pre nekoliko godina upustili u zajednički posao vođenja lokala. Kako je to uticalo na vaš odnos?
Marija: Otkad sam se "upetljala" s Ivanom i poslovno, viđam ga svaki dan i drago mi je zbog toga. Kada imaš nekoga sa kim si blizak a radite isti posao, malo vremena ostaje za privatne razgovore, pa smo mi izabrali opciju da sebi omogućimo da popijemo prijateljsku kafu - na poslu.
Ivan: Ja sam čovek koji prkosi teoriji da prijateljstvo i posao ne bi trebalo mešati. U 70 posto slučajeva to je bilo ok, u trideset nije, ali i to je u redu. Marija je jedini pravi prijatelj koga sam stekao tokom mog posla na javnoj sceni.

Marija: Sad će Vlado Georgiev da se naljuti.
Ivan: Neće, Vlado je takođe moj dobar drug, ali Marija mi je najbliži prijatelj i nemam nikakve tajne pred njom. Mislim da nije lako napraviti muško-ženko prijateljstvo, na šta sam veoma ponosan.

Vaš prvi poslovni poduhvat bio je ugostiteljski objekat "Central park", koji je u potpunosti izgoreo u požaru pre skoro dve godine. U međuvremenu otvorili ste novi lokal. Koje mesto vam je draže i da li osećate nostalgiju prema vašem prvom mestu?
Ivan: "D bar" u meni izaziva lepše emocije nego "Central park", jer sam više učestvovao u njegovom stvaranju. Prvoj priči sam se priključio u zimskoj sezoni, kada su oni već ostavili dubok trag u beogradskom koktel-bar životu, ako možemo tako da ga nazovemo, ali mi je period sa njima takođe bio vrlo lep.
Marija: "Central park" je za mene bilo posebno mesto. Udahnuli smo život u tu baštu, jedan ćošak na korak od Kalemegdana, koji je godinama bio mrtav, gde nije postojalo ništa i sve je bilo jedno veliko smetlište u centru grada.

Danas je na tom mestu zgarište koje je ostalo posle požara koji ga je u potpunosti uništio. Kako se osećate kada prođete pored tog istog mesta?
Ivan: Mislim da je sramota za Beorgad da u centru grada stoji jedno zgarište zbog preduzeća koje je tako naplatilo premiju od osiguranja. Razni ljudi bi taj lokal preuzeli na sebe, ali što se nas tiče, mi smo to radili fer, i nastavili bismo da radimo, ali je lopta u tuđem dvorištu.

Marija je strastveni navijač "Partizana", a Ivan "Crvene zvezde". Gledate li zajedno utakmice svojih klubova?

Marija: Ne idemo zajedno na utakmice, ali često smo na vezi i komentarišemo igru. Međutim, moram da kažem da smo u poslednje vreme to proredili, ne zbog navijanja, već zbog samog sprota. Razočarana sam u srpski sprot i više mi nije gušt da sa Ivanom polemišem na tu temu, ili da komentarišem kada "Zvezda" izgubi od "Partizana", što je mnogo češće.
Ivan: Što pokazuje mesto na tabeli.
Marija: Naravno, ja pričam o svim sportovima i u poslednjih deset godina.
Ivan: Što, kao što rekoh, pokazuje mesto na tabeli.

Posećujete li sportska dešavanja?
Marija: Na fudbalske utakmice, generalno, ne idem, bila sam možda dva puta za poslednje dve godine, ali košarkaške utakmice ne propuštam. Uživam da gledam košarku i kad god ne radim, a u zemlji sam, ili sam u "Areni" ili u "Pioniru", gde moj "Partizan" igra. Čak sam u ovoj sezoni bila i na rukometnim utakmicama.
Ivan: Marija voli rukomet i te muške sportove.
Marija: Kao što on ide na balet. Divno mu stoji triko. Za razliku od njega, ja idem na jedan nežni, ženski sport - boks.

Odlazite li zajedno u vaš lokal posle utakmice?
Ivan: Polovina partnera su "zvezdaši", a druga polovina "partizanovci". Kada pobede "crveno-beli", ne dolaze "crno-beli", i obrnuto. Mislim da je to što mi radimo pravi način kako bi "zvezdaši" i "partizanovci" trebalo da se ponašaju - beskonačno verbalno zadirkivanje, ali prava prijateljska ljubav. Apelovao bih na sve ljude koji vole ova dva kluba da se nikada ne ograničavaju u verbalnim šalama na račun suprotnog tabora, ali da prestanemo sa glupostima kao što su noževi, baklje i drugo. Pripadnost bilo kojoj grupi nije vrednija od života. Voleo bih da prenesem tu poruku, jer mi je zaista muka od ovoga što se događa.

U kakvom sećanju vam je ostala saradnja u šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato", koji je zabeležio rekordnu gledanost?
Ivan: Mislim da smo ga nas dvoje obeležili, svako na svoj način, iako to na početku nije bilo predviđeno. To potkrepljuje moju teoriju da onaj kome je suđeno da bude veliki, koliko god malu ulogu da mu dodeliš, pokazaće svoju veličinu. Verujem da je u našem poslu talenat i energija 90 posto svega i ovo je možda jedini posao gde rad ne sačinjava njegov veći deo. Naravno da je važan, ali ne i presudan. Možeš da radiš i da se trudiš, da gledaš druge emisije i druga televizijska lica, ali ako nemaš u sebi ono što ti je neophodno za taj posao, nikada nećeš biti dobar u tome. To je kao kolosek koji prima putnike sa posebnim kartama, a pored njega postoje drugi koloseci kojima se voze drugi ljudi, ali nemaju tu jednu stvar koja je potrebna za ovaj, poseban vagon.

Zbog čega je gostovanje u šou-programu "Veče sa Ivanom Ivanovićem" pre četiri godine bilo posebno značajno za vas?
Marija: Bila je to prva sezona emisije "Veče sa Ivanom Ivanovićem", među prvima koje su emitovane. Tada sam sa kolegom Slobodanom Šarencom vodila "Rt dobre nade" povodom Svetskog prvenstva u fudbalu u Južnoj Africi i tim povodom gostovala kod Ivana. Posle toga dobila sam poziv za prelazak na televiziju "Prva". Budući da nisam uspela da učestvujem u oživljavanju zabavnog programa na Radio-televiziji Srbije, prelomila sam i napravila najbolji potez.

Priželjkujete li da se oprobate u ulozi televizijsog voditeljskog para?
Ivan: Mislim da bismo Marija i ja bili najbolji voditeljski muško-ženski par svih vremena. Neki su skeptični zbog visine, ali ja verujem da nas dvoje imamo takvu energiju da niko ne bi obratio pažnju na to. Mislim da smo rođeni za ovaj posao i da bi to bio fantastičan spoj.
Marija: Nas dvoje se pažljivo slušamo, odlično se poznajemo i ja otprilike mogu da znam koji je njegov sledeći korak i da se nadovežem na njegovu misao i zbog toga tako dobro funkcionišemo zajedno. Mislim da je važno da se dobro poznaješ sa partnerom sa kojim radiš, što je slučaj sa nama, i da bi to izgledalo fantastično. U italijanskim šou-programima vodi se računa o tome kako su voditeljski parovi energetski povezani, a ne vizuelno. Voditeljka je uvek viša od svog partnera, i zato mislim da bismo bili dobitna kombinacija.

Da li je već bilo nekih ponuda?
Marija: Zajednička ideja postoji, ali se to još nije realizovalo.
Ivan: Imamo ideju, ali od ideje do realizacije dugačak je put. Mislim da je pitanje dana kada ćemo nas dvoje kao viditeljski par biti zajedno u nekom projektu.

Oboje ste vrhunski profesionalci u poslu. Jeste li naučili nešto jedno od drugog?
Marija: To se desilo nedavno, ali ne mogu da otkrijem detalje. Ivan i ja često razgovaramo o poslu i on mi skrene pažnju na neke stvari. Međutim, pošto zna da sa mnom treba oprezno i da ne može baš sve direktno da mi kaže da bih to usvojila, kroz razgovor je provukao nešto što se odnosilo na moj rad, ali ne napadno, već diskretno. Shvatila sam poruku, odmah je usvojila i primenila, i istog trenutka se videla promena nabolje.

O kakvoj promeni je konkretno reč?
Ivan: Neke stvari u našem poslu ne bi trebalo otkrivati. Uništili bismo magiju koju bi televizija, ipak, trebalo da zadrži.

Imate li tremu pred snimanje i kako je se rešavate?
Marija: Kada treba da imam tremu, ja je nemam, a desi se kada ne očekujem. Na venčanju moje kume Tijane imala sam neviđenu tremu, srce mi je izbijalo iz grudi. Međutim, u poslu treme nema.
Ivan: Ko zna da radi ovaj posao nema razloga da oseća tremu. Tremu imam jedino kada moja kćerka ide na klizanje.

Postoji li u vašem odnosu nevidljivi skener za ljude koji ulaze u život onog drugog?
Marija: Ivan je strog po tom pitanju i ne dozvoljava velikom broju ljudi da uđe u njegov lični prostor. Ja možda više reagujem na prvu loptu, a njemu moraš ozbiljno da se dopadneš da bi ti dozvolio da mu priđeš. Moj skener se lakše prođe od njegovog. Ivan je veoma blizak sa mojom kumom Tijanom, poznaje i moje sestre, ja idem sa njegovom kćerkom u bioskop, i u tome se ogleda iskrenost našeg odnosa.
Ivan: Prijatelj mog pijatelja je i moj prijatelj, a neprijatelj mog prijatelja je i moj neprijatelj. Time se ja vodim u životu. Stariji sam od Marije, a i to doprinosi mom stavu. Imam gard i nisam neko kome možeš da priđeš za pola sata. Nemam mnogo slobodnog vremena da bih ga provodio sa ljudima koji mi nisu mnogo važni. Marija voli da ispoštuje svakoga.

Ivane, s obzirom na to da iza sebe imate okončan brak, verujete li još u tu instituciju i ohrabrujete li Mariju da se u budućnosti odluči na taj korak?
Ivan: Mislim da je brak kao institucija nevažan. Da li ćeš nekome reći "da" u crkvi ili opštini nebitno je. Ukoliko me pitate da li verujem u srodnu dušu - da, verujem, jer mi se nije desilo ništa strašno u životu da bih prestao da verujem. Naravno da hrabrim Mariju da se prepusti ljubavi i pokuša, ali mislim da u današnje vreme ljudi previše igraju igrice koje su nevažne za odnos dvoje ljudi. Stvari su u ljubavi vrlo jasne - ili nekoga voliš ili ne. Moja teorija je da bi, ako voliš, trebalo preko svega da pređeš i uživaš u tom osećanju, a kada prestane da bude tako, više ne bi trebalo da budeš sa tom osobom. Život je samo jedan, prekratak je da bi ljudi beskonačno pravili kompromise. Trebalo bi uživati u njemu, jer će jednoga dana proći i ako nisi dovoljno uživao, biće ti bezveze gore na nebu.
Marija: Moj stav o tome verovatno potiče od moje mame. Ona mi je govorila da treba naći čoveka punog razumevanja, poštovanja i ljubavi, jer papir apsolutno ne garantuje večnu sreću, da mi taj papir bude prioritet. To, naravno, ne znači da ću se ja kloniti braka, ali mislim da bi trebalo da se poklope sve kockice, da to bude neko ko neće biti ni muž, ni najbolji prijatelj, ni ljubavnik. To mora da bude životni partner u svakom smislu te reči i da sa njim koračaš ka zajedničkim ciljevima. Verujem u zajedništvo.

Marija, jednom prilikom ste izjavili da se muškarci plaše da vam priđu zbog toga što ste javna ličnost.
Marija: To sam shvatila pričajuči sa mojim muškim prijateljima, koji su mi rekli "Jao, Maro, tvom momku nije lako". Međutim, ja sam vrlo mlada počela da radim na televiziji, što je određen stil života, eksponiranost i izloženost komentarima, a ja to ne mogu da promenim. Činjenica je da postoje i muškarci kojima to ne prija, i onda ti je potrebno znatno više napora, snage, strpljenja i emocija da dokažeš da si to stvaran ti, ali činjenice su takve kakve jesu i ja ne mogu da ih promenim.
Ivan: Mislim da muškarci imaju veći problem kada je o tome reč nego žene.

Dajete li jedno drugom ljubavne savete i da li ih uvažavate?
Ivan: Verovali ili ne, ali često je tako.
Marija: Mislite da njemu može da priđe devojka pored mene? Samo mu kažem da sačeka dva dana da proverim odakle je, ko su joj roditelji, čime se bavi i kakva joj je prošlost, pa da onda popričamo na tu temu.

Da li je neko osvojio vaše srce?
Marija: Ivanovo je odavno osvojeno. Staša je njegova najveća ljubav i njegovo srce nikada neće okupirati nijedna žena posle nje, to je sigurno.
Ivan: Ne krijem da mi je kćerka Staša najvažnija osoba u životu, ponosan sam na tu činjenicu i veoma srećan.
Marija: Redovno treniram i mislim da je moja mišićna muskulatura izuzetno čvrsta. Ona uključuje i srce kao mišić, pa ga je teško osvojiti, ali i slomiti. Recimo, da nije osvojeno, ali u poslednje vreme ume češće da zakuca u nešto bržem ritmu.

Intervju: Deana Đukić, Life Content
Foto: Miloš Nadaždin, Life Content
Stilista: Stefan Orlić
Šminka: Aleksandar Đikić
Mesto snimanja: Bašta "Martaan", Beograd, Dositejeva 26, tel: +38163 / 71 - 64 - 357