Aleksandar Šapić: Sin Maksim je upotpunio moj život || Hello Magazin!

Aleksandar Šapić nije imao ni dve godine kada je prvi put zaplivao, istina neželjeno, dok ga je otac panično izvlačio iz vode. Ubrzo posle toga bio je spreman na sve, samo da iz nje ne izađe. Žrtvovao je tinejdžerske lude žurke, proslavu mature, slatki adolescentski život i besane zore, i nikada nije zažalio. Euforičnu mladost nadoknadio je hukom tribina, olimpijskim medaljama i činjenicom da gotovo čitav svet njegovo ime i danas izgovara s poštovanjem. O politici ne gaji iluzije, njegov radijus je lokalni, dok na polju humanitarnog rada ne postavlja granice. Više ne broji golove i utakmice, sada su mu satisfakcija životi koje svakodnevno spasava. Kada ga vređaju, provociraju i napadaju - ćuti. Međutim, i na samu pomisao da bi njegova porodica mogla da bude žrtva revanšizma, ne može da ostane ravnodušan. Danas, bez kompleksa oblači triko i pleše u egzotičnom ritmu sambe. Kaže da je to mizerna žrtva za spas nekog nedužnog, bolesnog deteta.

Najveće ste iznenađenje u šou-programu “Ples sa zvezdama”. Odluku da zaigrate pred milionskim auditorijumom doneli ste van svih očekivanja, i svojih?
- Učešće sam prvobitno odbio, budući da je reč o nečemu što mi je bilo potpuno strano. Nisam od onih koji se lako upuštaju u nepoznato, moj karakter nije avanturistički. Međutim, ubrzo pošto sam ideju o učešću odbacio, suočio sam se sa sjajnim motivom da o svemu još jednom razmislim. Početak serijala poklopio se sa startom velikog humanitarnog projekta “Novi Beograd”. Ispostavilo se da je to idealan način da promovišem fondaciju. Istina, ostao je problem uklapanja mog radnog vremena, privatnih obaveza i činjenice da nikada nisam plesao, no svemu tome pretpostavio sam viši cilj koji sam iskristalisao. Do te mere, da sam čak bio spreman i da se obrukam.

Na sceni se snalazite izvan svih očekivanja.

- Oslonio sam se na sportsku motoriku, a ispostavilo se da mi osećaj za ritam nije potpuno stran. Iskreno, nisam očekivao da ću ovoliko opstati. Dajem sve od sebe, partnerki i meni na raspolaganju je svega nekoliko dana da pripremimo koreografiju, vežbamo kasno uveče pošto privedem kraju sve poslovne obaveze. Izuzetno je naporno, pada nam imunitet, povređujemo se, ali kada uzmem u obzir činjenicu da ćemo nekome možda spasiti život, shvatam koliko su naše žrtve mizerne.

Ljudi koji su vam bliski kažu da se svemu što radite maksimalno posvećujete i da ne bi trebalo da bude iznenađenje ukoliko u “Plesu za zvezdama” pobedite.
- Neke stvari možda preozbiljno shvatam. Ukoliko posao kog ste se prihvatili želite odgovorno da obavljate, neophodno je posvetiti mu se. Ples mi je bila potpuno strana oblast, bilo me je sramota da uđem u nešto o čemu ništa ne znam. Međutim, onog trenutka kada sam prihvatio izazov odlučio sam da mu se dam koliko god to moje mogućnosti dozvoljavaju. Nikada nisam igrao, čak ni u klubu ili diskoteci, a sumnjam da ću posle “Plesa sa zvezdama” ikada zaigrati.

Žiri vam često sugeriše da se više smejete. Muči vas trema ili ste i privatno ozbiljni?
- Nemam tremu u smislu straha da ne napravim pogrešan korak, pre onu pozitivnu, koja nas tera da se na to što radimo maksimalno fokusiramo. Privatno sam takođe veoma ozbiljan. Prijatelji mi govore da bi trebalo više da se smejem, ali to je deo mog karaktera. Za uvežbavanje koreografije imamo svega pet dana, kada bih se još i smejao, sumnjam da bih mogao da budem dovoljno koncentrisan. Da biste igrali s osmehom, neophodno je da ples držite u malom prstu. Nisam dovoljno dobar da bih bio potpuno opušten. Logično je da se moja partnerka Slađa smeje, ona je profesionalna plesačica, kao što je logično da se smeju i moje kolege koje su daleko spretnije od mene. Svakako da ću se potruditi da ne budem previše ozbiljan, a da nam to ne ugrozi nastup.

Danilo Ikodinović ne krije da se smejao kada vas je video u trikou. Kakva je bila vaša reakcija kada ste ga obukli?

- Bilo mi je zabavno. Svakako da nisam bio oduševljen kostimom, ali sam ga obukao. Jasno je da u trikou nisam otišao na posao ili prošetao ulicom, reč je o svrsishodnom odevnom predmetu. Bio sam smešan i Dači i mnogima koji su me gledali. Na kraju, i sam sam se smejao, ali onda kada sam pristao da budem deo igre prihvatio sam sve što ona nosi.

Jeste li u životu zarad discipline, po kojoj ste poznati, pravili velika odricanja?
- Činjenica je da jesam, čak se i Danilo našalio kako su ostali igrači imali problem sa mnom jer sam neprestano potencirao na ozbiljnosti. Ponekad sam na tome insistirao više i od trenera. Zbog spartanske crte u karakteru sigurno sam propustio neke lepe životne trenutke, ali mi je to, s druge strane, donelo pregršt rezultata. Trudim se da se opustim kad god mogu, međutim, to teško uklapam sa svojim karakterom i temperamentom. Neosporno je da sam bio talentovan za vaterpolo, ali vrhunske rezultate nemoguće je postići oslanjajući se samo na urođen dar. Potrebno je mnogo rada i odricanja, čega se nikada nisam libio. Iza mene je ostalo mnogo ekskurzija, rekreativnih nastava, rođendana, proslava i provoda, koje sam propustio jer sam svako veče provodio na bazenu. Sa trinaest i po godina debitovao sam za prvi tim “Partizana”. To je izvan svih parametara i rangiranja uspeha. Koštalo je, ali nikada nisam zažalio.

Delujete kao osoba koja teško podnosi poraz. Kako prevazilazite takve situacije?
- Bilo je potrebno mnogo godina da nadmašim sebe i tu neumitnu glad za pobedom i uspehom. Kao mlad, teško sam se mirio sa činjenicom da u svakoj igri neko mora da izgubi, a da to ponekad moram da budem ja, odnosno moj tim. Ostalo je mnogo neprospavanih noći, očajavanja, presabiranja i detaljnog analiziranja situacija. Međutim, kada sam sazreo, shvatio sam da je takvo preispitivanje prošlosti suvišno i nepotrebno. Vreme ne možemo da vratimo, nezavisno od toga da li je ono što se dogodilo dobro ili loše po nas. Naučio sam ono najvažnije - da se fokusiram na današnji dan, eventualno na ono što će biti sutra. Tako je život kvalitetniji, a i lakši i lepši.

Iz vaterpola ste se povukli u zenitu karijere. Šta je bio razlog da doneste odluku koja je zatekla čak i vašu porodicu?

- Odluka da se povučem naišla je na nevericu. Poslednje sezone u karijeri igrao sam rusko prvenstvo. Proglašen sam najboljim strelcem lige, najboljim igračem, nismo uzeli titulu, ali smo stigli do finalnog dela takmičenja. Čak ni moj tadašnji trener Petar Porobić nije poverovao da odlazim iako sam mu na startu sezone rekao da mi je to poslednja. Sagledao sam sve okolnosti i shvatio da više nisam spreman da se odričem i celim bićem posvećujem vaterpolu. Osetio sam da je vreme da promenim stvari i krenem dalje. Imao sam prostora da ostanem još pet ili šest godina i igram oslanjajući se na sportski autoritet i iskustvo, međutim, to bi bilo u potpunoj koliziji sa mojom filozofijom i principima. Izgledalo mi je nemoralno da potpisujem ugovore, uzimam novac, osvajam trofeje, a da ne dajem sto odsto sebe. Budući da licimerje nije ni blizu mog karaktera, u trideset prvoj godini sam se oprostio od profesionalnog sporta. Dešavalo se kasnije da sanjam utakmice, da sanjam kako dajem golove, da osetim sav taj adrenalin, ali to me nije pokolebalo. Znao sam da sam doneo ispravnu odluku i, što je najvažnije, ničim nisam zaprljao niz uspeha na koje sam toliko ponosan.

Jeste li u profesiji ostvarili sve svoje snove?
- Kao dečak sanjao sam da budem najbolji na svetu, što sam i postigao. Osvojio sam sve što se u vaterpolu može osvojiti, izuzev olimpijskog zlata. Četiri puta bio sam na “Olimpijskim igrama”. Da nisam okončao karijeru i da sam otišao u London, bio bih jedini ekipni sportista sa ovih prostora koji je bio na pet “Igara”.

Prvi put ste u kontakt sa vodom došli veoma rano.

- Roditelji su mi pričali da sam sa godinu i po dana ispao iz gumenog čamca i potonuo. Otac je skočio za mnom i izvukao me u poslednjem trenutku. Moguće je da me je taj događaj predodredio. Niko mi se u porodici nije bavio vaterpolom, nisam odrastao na primorju, već na novobeogradskom asfaltu, daleko od mora.

Šta je bio vaš motiv za ulazak u politiku?
- Nikada sebe nisam doživljavao kao političara. Ceo moj angažman bio je splet okolnosti pomešan sa željom da život ljudi oko nas učinim kvalitetnijim. Politika nosi ogromnu količinu dobrih, ali isto toliko loših stvari. Bavim se njom na lokalnom nivou, bez ikakve težnje da se moj radijus delovanja proširi.

Na šta ste posebno ponosni?
- Ponosan sam na svaku stvar koju sam uradio. Možda nisam od onih koji piju kafu sa svojim glasačima, ali sam predano radio na mnogim projektima koji su poboljšali njihov kvalitet života. Nastaviću istim putem, jer samo to mi donosi moralnu satisfakciju.

Više puta ste istakli da je humanitarna organizacija “Novi Beograd” motiv vašeg učestvovanja u šou-programu “Ples sa zvezdama”. Po čemu je ona jedinstvena?

- Jedinstvena je pre svega po načinu funkcionisanja. Osobi ili ustanovi kojoj je potrebna pomoć otvara se profil na našem portalu www.budihuman.rs, dodeljuje podračun i podbroj pod jedinstvenim SMS brojem 3030. Već sada naš sajt dnevno beleži i po nekoliko desetina hiljada poseta, što je veliki uspeh. Praktično, “Novi Beograd” je servisni centar svima kojima je pomoć potrebna. S druge strane, lica koja žele da pomognu često nemaju dovoljno informacija. U našem slučaju dovoljno je samo posetiti sajt. Nismo merili čija je nesreća veća, zbog čega smo se i odlučili za simboličan slogan “Jednaka šansa za sve”. Sve je transparentno, a donirani novac ide direktno na podračun osobe koja nam se obratila za pomoć. U mogućnosti smo da primamo i uplate iz inostranstva, mehanizam je razrađen do perfekcije, fondacija se nalazi na adresi Bulevar Milutina Milankovića 120d, gde se svakom eko nam se obrati ugovara sastanak, daju instrukcije za prikupljanje neophodne dokumentacije, otvara profil. Trenutno smo koncentrisani na angažovanje ambasadora organizacije, koje će predstavljati istaknute ličnosti iz javnog života, pevači, glumci, sportisti.

Često ste na meti medija. Čime ih toliko inspirišete?
- Pojedini mediji su se ozbiljno potrudili da mi naruše imidž i integritet. Orkestrirano su plasirali neistine i pokušavali da me diskredituju u svakom smislu. Uvek sam umeo da napravim otklon i igrnorišem provokacije, međutim, ponekad se zapitam da li ti ljudi uopšte pomisle da ja imam porodicu i prijatelje. No, na kraju balade, odlučio sam da ostanem gospodin i ne dozvolim da se spustim na njihov nivo. Računam na vreme, ipak je ono jedini i najbolji sudija.

U polemike ne ulazite ni na “Tviteru” iako ste na njemu veoma aktivni. Samokontrola vam je jača strana?
- Samokontrolu sam morao da razvijem u sportu. Kada ste u bazenu, kada vam je puls preko dvesta, kada vas sudija potkrada, kad vam nije dan, kada vam protivnik skače po glavi i pokušava da vas isprovocira, iznervira i povredi, a vi morate da budete koncentrisani na to što radite, u tim momentima se razvija i samokontrola. Slično je i danas, samo mnogo lakše. Trudim se da svojim primerom pokažem kako bi trebalo, ne kažem da uvek u tome uspevam. I to je posledica nekog mog životnog iskustva. Mlad sam otišao od kuće, sa četrnaest godina sam se osamostalio, živeo sam i na Istoku i na Zapadu. Moji roditelji nisu bili sportisti, otac mi je defektolog, majka nastavnica, potpuno su iz drugog sveta.

O privatnom životu nerado govorite. Zašto?
- Deo privatnosti neophodno je sačuvati, ponajviše zbog ljudi koji su deo vašeg života. Možda sam po tom pitanju malo ekstreman, ali to je moj izbor. Daleko od toga da nešto krijem, naprotiv, samo ne želim da moji najbliži, moja porodica, moje dete, budu povređeni. Ukoliko se u potpunosti ogolite, vi ste u “Velikom bratu”, ranjivi ste sa svih strana.

Prošle godine ste postali otac. Da li vas je Maksimovo rođenje u potpunosti zaokružilo kao osobu?
- Svakako da jeste, ali od rođenja deteta nisam želeo da pravim famu. Trudiću se da budem dobar roditelj, da vaspitavam svoje dete što je bolje moguće, da mu pružim ljubav i podršku. Voleo bih da imam još dece, a hoćeli mi se to ostvariti, ne znam. Na to ne možemo uvek da utičetemo.

Oženjeni ste?
- Živim sa suprugom, za sada nevenčanom, ali ćemo se uzeti.

Videli smo vas i u filmu “Kad porastem, biću kengur”, trenutno vas gledamo kako plešete. Šta je sledeće?
- Poželeo sam da budem na setu, da vidim kako sve to funkcioniše, kako se snima film, što je, pretpostavljam, mnogima privlačno. Spletom okolnosti završio sam na velikom platnu, na predlog mog prijatelja Sergeja Trifunovića. Sećam se da sam reagovao, baš kao i za “Ples sa zvezdama”: “Čoveče, pokvariću vam film”. Nisam jedini sportista koji se oprobao kao glumac, ali sam imao tu sreću da film “Kad porastem, biću kengur” ostvari veliki uspeh i postane jedno od omiljenih domaćih ostvarenja. Ponosan sam što sam sa svoja tri minuta, slobodno mogu da kažem, ušao u istoriju srpske kinematografije.

Intervju: Nikola Golubović, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Humanitarna organizacija “Novi Beograd”
Bulevar Milutina Milankovića 120d
011 / 412 - 30 - 30
www.budihuman.rs