Dragana Ćosić: Tešku bolest pobedila sam vedrim duhom i optimizmom || Hello Magazin!

Još kao devojčica, koja je odrastala u improvizovanom "krojačkom salonu" svoje bake i obožavala da se "modira", umela je da prebaci tašnu preko ramena i svima pokaže koliko je šik. Uvek perfektno obučena, sa istančanim ukusom i estetskim pogledom na svet, Dragana Ćosić je ljubav prema modi kasnije pretočila u popularnu emisiju koja je s vremenom postala njen zaštitni znak. Zato je u anketi sa pitanjem koje lice sa televizije ostavlja najjači utisak komentar jednog učesnika glasio: "Postoji samo jedna voditeljka po mom ukusu. To je ona cica sa Studija B što vodi 'Beograd noću'. Zgodna je, urbana, elokventna, pristojna, i svi bi trebalo da se ugledaju na nju." Međutim, radoznali i večiti borac protiv rutine morao je da se udalji sa malih ekrana i pređe na drugo bojno polje, ono gde se vode najvažnije bitke. Posle tri teške operacije tumora i dugog oporavka Dragana se vratila na Studio B i danas sa osmehom i entuzijazmom priča o životu, a najviše voli da pravi šale na sopstveni račun. Čeličnom voljom, pozitivnom energijom i velikom upornošću uspela je da pobedi bolest i sada, osim "Prelistavanja", uživa radeći i "Ram", emisiju o dizajnu, koji je njena velika ljubav.
- Bavimo se dizajnom koji varira od arhitekture i enterijera do primenjene umetnosti i onoga što imamo u tanjiru. Modu i dalje pratim s istim intenzitetom, ali u okviru dizajna. Ne možemo da razmišljamo o modi na sebi ako ne razmišljamo i o modi na koju ćemo sesti ili onoj koju ćemo pojesti - objašnjava Dragana, koja smatra da kod nas dominira potpuno pogrešna percepcija jedne od najvažnijih sporednih stvari na svetu. Njen kultni "Beograd noću" bila je fina razglednica prestonice koju bi mnogi voleli ponovo da prate subotom uveče.
- Ne znam šta će biti s tim formatom. Iza emisije je stajao veliki trud, rad koji je trajao šest dana, da bih sedmog mogla da sednem u studio. Ljudi me zaustavljaju na ulici i pitaju kada će ponovo početi, što me čini veoma srećnom i zadovoljnom. Ne znam da li ću moći da je radim sama, ni da li će biti dovoljno sluha za nju, ali svakako je potrebna ozbiljna marketinška podrška da se taj projekat ponovo pokrene.
Nije lako biti optimista u pesimističkom društvu i izgurati sopstvene poglede na svet. Još je teže nositi se sa nevoljama pred kojima, uz strahoviti pritisak, mnogi kapituliraju. Ne i Dragana.
- Tačno je da živimo u prilično pesimističkoj sredini, ali za to ne možemo da krivimo okruženje jer je, realno, cela planeta takva. Nigde ne cvetaju ruže, nigde ljudi nisu previše veseli. Mnogo sam putovala i shvatila sam da sistem posao-metro-kuća nikoga ne može da usreći. Mnogi kažu da je ovo najbolja zemlja za život ako imate mnogo novca. Međutim, ne svodi se sve na brojanje para, može da se uživa na mnogo još načina.
Dva puta se suočavala sa tumorom, i dva puta iz mučne borbe izlazila kao pobednik, ne prepuštajući se stihiji samosažaljenja. U Dragani su mnoge žene koje su se našle u istoj situaciji prepoznale nadu i pronašle volju da se i same bore protiv opakog protivnika, ne pomišljajući na predaju.
- Kada su mi prvi put dijagnostikovali bolest, tumor na dojci, neverica je trajala desetak minuta, koliko i početnička pitanja "zašto baš ja" i slična. Kada sam došla kući, lepo sam se isplakala kao čovek, a onda se sredila i izašla sa prijateljem. Ni drugi put, kada sam saznala da imam tumor na mozgu, nije mi bilo svejedno, ali su me tada zaobišla ona pitanja. Jednom prilikom me je starija gospođa koja je stajala iza mene u redu upitala: "Jeste li to vi? Pa, kako uvek vama da se desi? Ja imam mnogo godina, zašto mene to nije snašlo?" Rasplakala se, počela sam da je tešim. Nema pravila. Šta da se radi. Žena koja radi sa decom obolelom od kancera rekla mi je da im, kad se pojavim na televiziji, uvek kaže: "Evo, vidite da može!". Naravno da može. Trajemo dokle trajemo, ne bi trebalo da razmišljamo o tome šta će biti sutra.
Čerčil je davno rekao da je novinarstvo najbolja profesija ako se napusti na vreme. Između ostalog i zato što važi za jednu od najstresnijih.
- Slabo smo plaćeni, stalno smo na udaru kojekakvih silnika, razmišljamo hoćemo li dobiti metak u glavu ili upozorenje "pazi šta pričaš", neprestano smo izloženi pritisku. Ta sinteza doprinela je odluci da se mnoge kolege okrenu drugim aktivnostima. Ja sam svojevremeno bila prava mašina, spavala sam tek nekoliko sati dnevno. Onda su nam, u smutna vremena, upali u televiziju i zabranili da radimo. Sećam se čitanja vesti sa terase, strepnje da li nas neko prisluškuje i ostalih pritisaka. Posle nekoliko meseci otkrili su mi tumor dojke. Ne znam da li možda ima veze sa onim što sam proživljavala.
Depresije u procesu lečenja nije bilo. Nije bilo nikakvih padova iz kojih se ni najjači ne podižu lako. Dragana je imala odbrambeni sistem, "od crnog humora, preko najglupljih mogućih holivudskih komedija", kada se naglas smejala u bioskopu.
- Smeh je najbolja terapija, nisam bežala ni od društva, niti se zatvarala u sebe. Vratila sam se poslu posle manje od godinu dana. Samu sebe sam jedva razumela, ali sam uporno verglala. Zamislite kako izgleda kada celog života funkcionišete na četiristo obrtaja, a onda odjednom morate da smanjite za deset puta. Nije tačna priča koja se provlačila po medijima da sam ponovo učila da govorim. Govorila sam, ali vrlo loše i nerazumljivo. Meni nikad nije teško da pričam. Sada se sve to polako vraća - otkriva uvek rado viđeno televizijsko lice.
Porodica joj je bila najveća podrška. Mama, sestra i tata su joj, kaže, uvek na usluzi.
- Tata je najteže podneo, ne zato što sam njegova mezimica, nego zato što je bio sam, a nas tri smo malo putovale po Srbiji, malo se smejale, malo je mama plakala. Jednom kad sam odlučila da sama skuvam čaj, jer nisam htela da mi pomažu, vrela tečnost mi se prosula po ruci i ispekla me. Imala sam "dizel" tuniku. Mama je prišla da vidi šta se desilo, a prvo što sam rekla bilo je: "To je 'dizel', polako!" I u tim trenucima je važno kako se odnosimo prema garderobi - šali se Dragana, čiji dan počinje tako što popije čašu tople vode, pojede neku voćku, "a možda je i iscedi ako je ne mrzi".
- Obično idem peške do posla, jer nije daleko. Budem tamo koliko treba, nekada je to četiri sata, nekada dvanaest. Kada se vratim kući, trudim se da se što više odmaram. Gledam televiziju, čitam. Volim ozbiljniju literaturu, čak i pred spavanje. Ne volim "Seks i grad" na domaći način sa ambicijom da postane "Ana Karenjina", jer to već spada u domen ljudske gluposti od koje mi je loše. Mislim da sam posle suočavanja sa bolešću postala još veća prznica. Šalim se. Kažu da sam se smirila i da sam razumnija, ali nisam. Zato i ne vozim, između ostalog. Mislim da bi me u saobraćaju neko prebio jer stalno sviram i pretim, mada to radim i kao suvozač.
Dugo je imala utisak da je doživljavaju u stilu "pazi kako prilaziš", ubeđeni da je nadmena i prepotentna. Međutim, oni koji je dobro poznaju slažu se da je izuzetno duhovita.
- Ako bismo ljudima pustili da previše priđu i dotiču nam auru, ko zna gde bismo završili. Ovako se lepo obavijem nevidljivim štitom, pa samo odabrani imaju mogućnost da otkriju ko je Dragana Ćosić. Ali, ne ujedam! - smeje se voditeljka, koja je neposredno pred svadbu saznala da ima tumor na dojci. Međutim, u tim trenucima nije uopšte razmišljala o bolesti i lečenju već o venčanici. Njen tadašnji suprug Aleksandar Milenković sve vreme joj je pružao podršku, a rastali su se nekoliko godina kasnije, iz sasvim drugih razloga.
- Muškarci misle da sam uobražena i nedostupna, nema šanse da mi priđu. Najblaže rečeno, oni su kukavice. Od predatora su postali lovina, zato što misle da su neodoljivi, uspešni i mnogo važni. Nažalost, zamenili smo uloge. Danas su žene te koje prve prilaze, ali ja sam staromodna. Nedavno su me pitali da li sam u životu dovoljno volela. Čovek uvek može još ako je spreman za to, a ja mislim da sam volela prave ljude. Ako se opet pojavi osoba koja će me zainteresovati, zašto da ne - kaže Dragana i u šali dodaje da je njen emotivni život "velika tajna, jer ne zna dan šta nosi noć, što reče Desanka".
Kada se osvrne, ni za čim ne žali jer neke stvari bi tek trebalo da se ostvare. Ne lišava se ničega, iako nekad "zgreši" sa slatkišima. Kada su je posle operacije na mozgu doktori upozorili da ne bi smela da ide na skijanje, odgovorila je da će ih poslušati, ali da to ne može da garantuje za narednu zimu.
- Žao mi je što ne mogu da vežbam kao nekad. Ne smem da se opterećujem. Malo se čovek oseća bez veze kada mora da zamoli nekog da mu donese običnu flašu od dve litre. Danas kada me pitaju šta je najvažnije, odgovaram da želim da dočekam sledeći dan. Da gledam draga lica, da slušam glasove onih koje volim, da budu tu. Ne bi trebalo da se opterećujemo nijednom jedinom stvari, pogotovo ne glupostima, već da živimo kao da ne postoji sutra. Priznajem da još nisam uspela sebe da istreniram, pa se nekad iznerviram zbog sitnica, što ne bih smela. Ali, važno je da ono što me tišti više ne zadržavam u sebi.