Mirjana Karanović: Nisam bila spremna da budem samohrana majka || Hello Magazin!

Na nedavno održanoj regionalnoj konferenciji „Pro-femina 2014“, u organizaciji časopisa „Lepota i zdravlje“, jedna od naših najistaknutijih glumica Mirjana Karanović govorila je na temu „Putem svojih snova: Kako slediti svoju zvezdu i popeti se na vrh“. Pomalo zbunjena, reklo bi se sa dozom treme, ova vrsna glumica tom prilikom otvoreno je govorila o svom odnosu prema glumi, porodici, kao i životu umetnika u Srbiji, ističući da je čitavog života sledila emocije.
Posle polučasovnog izlaganja, otvorenog srca i nabujalih emocija, Mirjana je za magazin „Hello!“ dala intervju, u kome bez ustručavanja govori o svom životnom putu, odlukama koje je donosila, kao i o rešenjima koja su se sama nametala, ali se sa njima odlučno suočavala. Slavna pedesetsedmogodišnjakinja otvoreno je progovorila o porodici koja je od nje napravila čoveka kakav jeste, ali i o razlozima zbog kojih nikada nije zasnovala porodicu.
Rođena Beograđanka među mnogobrojnim domaćim i međunarodnim priznanjima ima i nominaciju za najbolju evropsku glumicu, a trenutno priprema predstavu „Zmajeubice“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, posvećenu stotoj godišnjici Prvog svetskog rata. Uskoro odlazi u susednu Hrvatsku, gde je očekuju pripreme za poljsko-kolumbijsko-hrvatsku produkciju filma „Rosa“. Uz glumački angažman, Mirjana obavlja i funkciju dekana „Akademije lepih umetnosti“ u Beogradu, na kojoj studentima predaje glumu.

Na konferenciji „Pro-femina“ između ostalog govorili ste o borbi dve Mire, jedne koja bi da osvaja i druge koja bi da se pokori. Kada ste osetili taj sukob u sebi?
- Kada si mali, neminovno se vezuješ za roditelje i za sigurnost koju ti porodica pruža. U ma kakvim uslovima da čovek živi, roditelji su njegov oslonac, centar ravnoteže i ono prema čemu se određuje. Imala sam sreću da roditelji budu dobri prema meni, nisam bila zanemarena niti su mi bili uskraćeni ljubav i pažnja, i to je ta faza života u kojoj si pod zaštitom svog „Velikog tate“, i u sebi imaš poriv da se pokoriš. Čini mi se da posle čitavog svog života žudiš za tom sigurnošću. S druge strane, dođe vreme kada poželiš da probiješ neke granice, da iskočiš iz tog naručja i budeš primećen, osetiš poriv da osvajaš. Mislim da je to prirodna potreba koju sam imala.

Smatrate li da je figura „Velikog tate“ najvažnija u životu čoveka?

- Nije važno da li je to muškarac ili žena, to može biti i škola, karijera, prijateljstvo, sigurnost bilo koje vrste, nešto što će vas štititi od nesigurnosti spoljnog sveta.

Da li je teško ne posrnuti na tom putu osvajanja i pokoravanja?
- Kao i u svemu, balans je najvažnija stvar. Dugo sam se bavila makrobiotikom i ta ishrana mi je pomogla da shvatim da je sve u životu kao jing i jang. Nezdrava ishrana bazirana je na ekstremima, ali i kada ideš ka ekstremu, telo traži balans. Kada piješ alkohol, telo traži masno i začinjeno, previše slatko i previše slano idu jedno uz drugo, a sve to jer telo traži balans. Svi mi želimo da budemo u ravnoteži, želiš i levu i desnu nogu, čak i kad je izgubiš, želiš da stojiš uspravno i čvrsto. Balans između jednog i drugog u životu, to je smisao.

Kada ste odlučili da krenete u pohod na glumački poziv?
- Trenutak kada prestaješ da budeš dete i ulaziš u svet odraslih jedan je od najvažnijih u životu. Neke promene dešavaju se prirodno, ali one u tvojoj glavi nisu planirane, već slede tvoj instinkt i neki nagon u tebi. Ne verujem da sam sama odlučila da budem glumica, mislim da sam samo sledila svoju potrebu da budem u pozorištu, osećala sam da tamo pripadam i išla sam za tim instinktom. To je kao sa hormonskim potrebama, u tim godinama zanimaju te dečaci, ne umeš time da upravljaš i da narediš sebi hoću ili neću, jer te to nosi. Dok te drmaju hormoni, zanimaju te svi dečaci, to je period kada ideš u susret životu i sve grabiš. Onda polako, s godinama, počinješ da se osvešćuješ, počinješ da razmišljaš ko si ti u svemu tome i šta u stvari želiš, pa zastaneš i zapitaš se koga zaista želiš od svih tih momaka, za koga želiš da se udaš, sa kime želiš porodicu. Tako je i u karijeri - prvo slediš instinkt, a onda biraš.

Jeste li nekada preispitivali svoju odluku?

- Preispitivanje traje čitavog života, to nije nešto što se završava s mladošću, u nekim godinama. Kada sam imala dvadeset godina, žene u pedesetim bile su van svake sfere mog interesovanja, za mene su one bile neko ko je završio svoj život. Danas tako mene gledaju neke dvadesetogodišnjakinje i to je prirodni tok. Međutim, važno je da slediš svoj životni put i da shvatiš da je to ko si ti u odnosu na druge ljude manje bitno od toga ko si u odnosu na sebe. Ko sam ja danas sa pedeset u odnosu na svojih nekadašnjih dvadeset važnije je od toga ko sam u odnosu na današnje dvadesetogodišnjakinje.

Kako vam izgleda mladost današnje dvadesetogodišnjakinje u odnosu na vaš život u tim godinama?
- Uopšte im ne zavidim. Nek' im je sa srećom. Nije lako živeti u današnje vreme koliko god da imate godina, ali mislim da je mladima posebno teško, devojkama pogotovu. Zato mislim da je važno da razmenjujemo iskustva, iako one nisu baš spremne da saslušaju. Nisam sigurna da pravog razumevanja može da ima, dokle god život ne iskusiš sam.

Od 2001. godine studentima glume na „Akademiji lepih umetnosti“ u Beogradu prenosite znanje i iskustvo, a od 2009, pored pedagoške, preuzeli ste i funkciju dekana. Osim glumačkog zanata, uspevate li da im prenesete svoju životnu mudrost?
- Ja mojim studentima neprestano sipam u glavu rečenice kojima pokušavam da im objasnim život, kao mamjka koja ih stalno davi. Onda, posle četiri, pet godina, dobijem poruku od bivše studentkinje, koja mi kaže: „Profesorka, sada znam šta ste onim hteli da kažete“. Tada sebi kažem: „Hvala Bogu, vredelo je što sam bila dosadna“.

Vi ste danas uzor mnogim mladim naraštajima, i kao glumica i kao veliki humanista. Ko je vaš uzor?

- Moj najveći uzor je moja majka, iako toga uopšte nisam bila svesna. Kao mlađa imala sam potrebu da nadmašim svoju majku, da budem veća i bolja od nje, što je i prirodno kada si mlad. Sada shvatam da smo nas dve jedna energija, moja majka je neko koga prepoznajem u sebi, ženu koja nije pristala da ostane to što joj je nametnuto da bude - poluobrazovana devojčica sa sela, koja nije imala prilike da se školuje kad je trebalo, domaćica koja je stalno kod kuće i vodi jednoličan život. Njeni roditelji su joj namenili sudbinu polupismene domaćice. Iako je isprva pristala na to, presekla je i donela odluku da se zaposli, da završi školu i unapredi sebe. Napravila je pomak u svom životu. Mučila se, ali se izborila za svoj status i danas je gledam kako je ponosna na to što je zaradila svoju penziju. Zaista mislim da nikada nije kasno da napraviš promenu u svom životu. I nije važna veličina promene, već sama promena. Mislim da od toga ne bi trebloa odustati, reći sebi: „Prošlo je moje vreme“. Uvek imaš izbor.

Govorite o značaju porodice i majci kao uzoru, ali uprkos tom stavu, vi svoju nikada niste osnovali. Zbog čega?
- Ne znam. Ne razmišljam više o tome. Nije se dogodilo i mislim da ili to nisam dovoljno želela, ili nije bilo za mene, ili je moja sudbina nešto drugo. Ali ne osećam to više kao teret i ne mislim da je to bila moja obaveza. Oduvek sam o detetu razmišljala kao o rezultatu neke ljubavi i posvećenosti i nisam bila spremna na to da budem samohrana majka, koja će po svaku cenu da nosi život na svojim leđima. Nisam sigurna da bih u tom slučaju bila dobra majka. Imala sam idealnu sliku porodice, a pošto se to nije dogodilo, ni dete nije bilo moj izbor.

Mladi vas svakodnevno okružuju, najviše na Akademiji. Koliko vas rad sa njima podmlađuje?
- Ponekad mislim da su me naterali da osedim. Nije to lak posao, mladi te stalno navode na razmišljanje, sve preispituju, čak i kada to ne pokazuju. Današnja omladina ne uzima autoritete zdravo za gotovo. Ja pred profesorima nisam smela da progovorim, a oni danas iskazuju svoje mišljenje, bez straha i bez razmišljanja da li je to u redu.

Vidite li to kao njihovu prednost ili manu?

- Ne mislim da je to mana, jednostavno je to danas tako i mi moramo tome da se prilagodimo. Ne možemo od njih da zahtevamo da budu kao mi pre četrdeset godina, ipak je to vreme prošlo. Oni žive potpuno drugi život od našeg, a ja ne mogu da stojim u vremenu i čekam da se nešto desi, jer se to desiti neće. Tražim način da pronađem put do njih, što nije lako, ali je definitivno vrlo dinamično.

Već dve godine svakodnevno trenirate, a odnedavno se rekreirate i u bazenu. Šta je bio vaš motiv da počnete sa treninzima?
- Rešila sam da probam. Mislila sam da, ako sad ne pokušam, neću nikad. Imam preko pedeset godina i računala sam - koliko mi još vremena ostaje. Planiram da živim dugo, to mi je dugoročan plan, ali vidim da se moji klasići i školski drugovi iz gimnazije razboljevaju, nenadano umiru. Pokušala sam i evo još se trudim. Nisam verovala da si posle vežbanja toliko srećan kako su mi pričali, ali sam se ubrzo u to uverila. Isprva mi je bilo užasno teško, prva tri, četiri meseca terala sam sebe da istrajem, a onda sam počela da uživam. Stvari koje sam već bila rešila da poklonim jer su mi bile male, odjednom su mi ponovo postale dobre, a ja sam nastavila da vežbam. Samopouzdanje je raslo, osećala sam se odlično, a počela sam da se oslobađam predrasuda i strahova. Stigla sam do neke moje pameti u ovim godinama i odlučila sam da ne sedim u mestu i da radim.

Film „Pored mene“ koji je snimljen prema vašoj ideji, a čiji scenario i režiju potpisuje Stevan Filipović, govori o generacijama koje odrastaju na modernim tehnologijama. Koliko je vama blizak ovaj način komunikacije.
- Mislim da je tehnologija nešto što zaista olakšava život, na prvom mestu moj. Volim gedžete i bitno mi je da imam dobar kompjuter. Nisam preterano informatički pismena, ne razumem se u programiranje, ali ne bih volela da mi oduzmu mobilni telefon ili kompjuter, jer mi prija da su mi pri ruci. Zbog komunikacije i zbog informisanja mislim da je to u današnje vreme neophodan deo života.

Javna ste ličnost i poznato je da volite da iznosite svoje mišljenje, naročito o društvenim temama, ali ipak niste aktivni na „Fejsbuku“ i „Tviteru“, koji su mnogima produžena ruka upravo za to.

- Ne volim „Tviter“ zato što ne volim da moje misli postanu javno dobro onda kada ja to ne planiram. Ne volim ni da se upuštam u diskusije sa čitavim svetom. To radim sa ljudima kada se gledamo u oči. Na „Fejsbuku“ sam neko vreme imala profil, ali sam brzo shvatila da me ne zanima da komuniciram sa virtuelnim ljudima. Radije vreme provodim sa prijateljima.

Sve popularnija društvena mreža „Instagram“ vam, sa druge strane, privlači pažnju.
- „Instagram“ mi je veoma zanimljiv, jer pravi hroniku vašeg života kroz fotografije, što mi je kreativno i blisko. Nisam sigurna da li sam dovoljno vešta u tome, pa se plašim, ali onda se opustim i kada osetim potrebu da objavim neku fotografiju, to i uradim.

Pored pozorišnih aktivnosti i učešća u regionalnim filmskim projektima, u septembru počinjete rad na svom filmu „Dobra žena“. O čemu govori ova priča?
- O ženi koja otkriva istoriju svog muža koju nije znala i ima problem da ga sagleda u novom svetlu i da od žene koja je bila podređena i koja je pristajala na takvog muža odredi sebe u novoj situaciji i donese odluku da li hoće ili neće da ostane sa njim. Imala sam u vidu žene sa ovih prostora, koje pasivno prihvataju da budu deo života svojih muževa i da odustanu od sebe. Prislone se njegovom životu i žive jedan čak udoban život, koji bi se po mnogim merilima mogao smatrali dobrim izborom, ali pod uslovom da ona ne vidi mračnu tajnu njenog muža, koju kada otkrije, razmišlja da li želi i da je vidi. Epilog će se videti u filmu, otkrila sam vam previše.

Piše: Deana Đukić, Life Content