Jelena Bačić Alimpić: Suprugu bih oprostila prevaru, ali ne i izdaju || Hello Magazin!

Jedna naizgled obična starost i rutinski novinarski zadatak spojiće dve nepoznate žene. Marija, štićenica sanatorijuma u Tulonu, ispričaće Olgi tragičnu priču svog života. Sudbina emigranata iz carske Rusije, mračni svet špijunaže, odanost ideologiji, spletke, demoni prošlosti i pakao gulaga čine suštinu burnog životnog veka starice čija je vera u ljubav bila velika kao i njena bol. Ovo je, u najkraćem, sadržaj novog romana Jelene Bačić-Alimpić, koja se proteklih meseci pisanjem odmarala od malih ekrana i pritisaka koje taj posao donosi. Prema autorkinim rečima, "Poslednje proleće u Parizu" njena je najsnažnija i najemotivnija knjiga, zrelija od prethodnica "Ringišpil" i "Pismo gospođe Vilme".
Napuštanjem televizije "Pink" počela je nova faza u profesionalnom životu popularne voditeljke i spisateljice, a da joj promene prijaju svedoči i frizura kojom je mnoge podsetila na holivudsku divu Hale Beri. Ističući da joj je porodica uvek bila važnija od posla, Jelena nastavlja da čini sve kako bi njena deca bila srećna, a brak sa suprugom Miroslavom harmoničan.

Da li vam je žao što ste tek u kasnijim godinama otkrili da je pisanje najbolja psihoterapija?

- Pisanje je za mene pre svega ljubav. Uživam dok pišem, istinski se predajem svakoj reči, iznosim svoje najdublje emocije i, kada tako posmatrate - da, jeste i psihoterapija. "Ringišpil" sam napisala u četrdesetoj godini i danas mislim da je tako moralo da bude. Ništa se ne dešava slučajno. Verovatno je trebalo da prođe određeno vreme da sazrim, da spoznam neke istine, osetim najdublju bol i tek onda napišem knjigu. Ne žalim za vremenom koje je prošlo, radujem se onom što dolazi.

Kada se žena odluči na drastičnu promenu imidža, pogotovo frizure, to obično znači da se nešto veliko promenilo i u njenom životu. Skratili ste kosu. Jeste li možda skratili i listu svakodnevnih stvari zbog kojih se nervirate?
- Iskreno ste me nasmejali. Pokušaću i ja vas. Bolje da sam promenila frizuru nego muža! Šalu na stranu, moja impulsivna priroda se ogleda i u ovakvim radikalnim promenama, odlukama i željama. Jednostavno sam poželela da se ošišam na kratko jer sam poslednji put to učinila pre dve decenije. Moja dobra prijateljica Mirjana je frizer i samo sam joj rekla: "Seci". Moram da priznam da nije oklevala. Još kada bih mogla da skratim listu stvari zbog kojih se nerviram, to bi bio pun pogodak. Za sada je to ipak samo kosa. A ona raste.

Koga ste želeli da promenite, sebe ili supruga?
- Ja tu ne bih ništa menjala. Vrlo je teško i preterano ambiciozno poželeti da menjaš nekoga posle dvadeset godina, u drugoj polovini života. To se odnosi na mog supruga. Što se mene tiče, postoje svakako stvari koje bih promenila, čak sam pokušavala, ali tvrdoglava je ova ošišana glava! Teško meni sa mnom! Ako mislite na rezultate braka, koji podrazumevaju harmoničan odnos i decu kao naše najveće blago, onda sam blagoslovena žena. Ako mislite na moje lične i profesionalne rezultate, zar imam pravo da tražim više? Naravno, znam da uvek može bolje, umem da se potrudim kad mi je do nečega stalo, ali hvala Bogu i na ovome.

Kćerka je nedavno odlučila da se bavi manekenstvom. Jeste li podržali njenu želju, budući da dobro znamo da taj svet ima i svoju mračnu stranu?

- Nisam bila oduševljena kada je Dunja insistirala da počne ozbiljnije da se bavi manekenstvom. Mnogo smo pričale o tome. Svesna je na kakve poteškoće, ružne stvari i loše ljude može da naiđe, ali njena želja je jaka i već sa četrnaest godina odlično zna šta hoće. Kada sam shvatila da to iskreno želi, odlučila sam da je podržim. Ne samo ja, nego cela porodica. Ali nisam je tek tako pustila, još je mlada. O njoj brine agencija. Vreme će pokazati da li će uspeti da ostvari svoje snove, a ja ću biti tu da joj dam vetar u leđa, ali i da je pridržim ako, ne daj Bože, bude padala.

Postoje li neke tabu teme između vas i dece, jer ipak "ne mora mama baš sve da zna"?
- Zaista ne postoje nikakvi tabui. Razgovaramo apsolutno o svemu, što mi je veoma važno. Neophodno je da znaju i veruju da smo im njihov otac i ja najbolji prijatelji i saveznici, i da ćemo uvek biti uz njih.

S obzirom na bogato životno iskustvo, da li dozvoljavate da uče na vašim primerima ili smatrate da je možda bolje da sami prođu i osete sve?
- I jedno i drugo. Uvek im govorim da uče na mojim i tuđim greškama, ali je ponekad potrebno pustiti ih da lupe glavom o zid kako bi sami došli do određenih saznanja. Svi mi previše štitimo decu, ja prva, ali to nije uvek dobro.

Da li bi deca trebalo da "liče" na roditelje?

- Podsetili ste me na Duška Radovića i njegovu genijalnu rečenicu: "Tucite svoju decu kada počnu da liče na vas". Bio je u pravu. Ne želim da "liče" na mene ili oca. Želim da liče na sebe, da budu svoji, jedinstveni, sa svim vrlinama i manama koje ih krase.

Kako izlazite na kraj sa njihovim "ludim godinama"?
- Marko je izašao iz "ludih godina", uskoro puni dvadesetu, student je prava i polaže prve ispite. Divan je momak i veoma sam ponosna na njega jer je, pre svega, lepo vaspitan. Njegov pubertet nije ni izbliza bio tako buran kao Dunjin, a mogu da zamislim šta me sve tek čeka. Šalu na stranu, ona je pametna, draga i vredna devojčica, ali ponekad je uhvate bubice pa se trudimo da preživimo te momente. Sve je to deo odrastanja i ništa im ne zameram. Ipak, zna se granica do koje mogu da idu, a kada ponekad preteraju, zajedno obavimo konstruktivan porodični razgovor.

Na čemu vam suprug najčešće zamera i zbog čega se najbrže posvađate?
- To biste morali njega da pitate. Dok sam bila mlađa, zamerao mi je na ishitrenosti i impulsivnosti, ali se u ovim godinama trudim da me te "osobine" zaobiđu. Mi se zaista retko posvađamo, uglavnom zbog dece. Ja sam dobar, a on loš policajac. Ponekad sam stvarno previše tolerantna i popustljiva, na svoju i njihovu štetu.

Jeste li ljubomorni i da li biste mu oprostili prevaru?

- Nekada sam bila ljubomorna. Danas nisam. Sve to s godinama dođe i prođe. Fizičku prevaru bih verovatno oprostila, ali ne bih zaboravila. Ako mislite na izdaju - ne, to nikada ne bih oprostila.

Vi i Miroslav dugo ste zajedno. Jeste li možda upadali u bračne krize?
- Ne postoji idealan brak, kao što ne postoje idealni supružnici. Ako naučimo da volimo nekog sa svim njegovim vrlinama i manama, mnogo smo naučili. Naravno da je i u našem braku bilo kriza, verovatno će ih još biti, ali uvek se trudim da svaki problem rešimo razgovorom. Najgore je kada zaćutite.

Bili ste veoma vezani za oca. U kojim situacijama vam najviše nedostaje i koji njegov savet ćete pamtiti do kraja života?
- Nedostaje mi svakog dana i uvek će mi nedostajati. Njegovim odlaskom se mnogo toga u mom životu promenilo. Zauvek je nestao onaj bezbrižan, ušuškan, poverljiv deo moje duše. Svaki Uskrs, Božić, dečji rođendani, moj rođendan, bratovljev ili mamin teški su bez njega. A u ovakvim trenucima, u ovim danima, beskrajno mi nedostaje. Njegova želja je bila da pišem i žao mi je što nije dočekao moju prvu knjigu. Ipak, duboko verujem da me odnekud gleda, da zna i da se raduje sa mnom. Uvek mi je govorio da ništa nije nemoguće postići ako to čovek istinski želi i bodrio me da verujem u sebe, i najviše sebi. To i činim.

Postoji li, u današnjem vremenu i okruženju, idealan trenutak kada bi bilo najbolje zasnovati porodicu?

- Ne znam. Danas je sve naopako. Mladi ljudi nepromišljeno uleću u brak, zadužuju se preko mere, a tako se teško živi. Ne bih mogla ni želela da delim savete. I danas verujem, kao što sam u svojoj novoj knjizi napisala, da je ljubav jedino istinsko osećanje u ovom bezosećajnom svetu.

Ne tako davno, zbog posla ste živeli na relaciji Novi Sad - Beograd. Koliko je vaša porodica trpela zbog toga?
- Nije moja porodica trpela jer su mi oni uvek bili na prvom mestu. Čak i kada sam fizički bila odsutna, ništa im nije nedostajalo. Mislim da sam nekada u tome preterivala. Ta preterana požrtvovanost jednog dana može da vas proguta. Meni se to desilo nekoliko puta. Zato decu učim da prvo vole i poštuju sebe, jer će samo tako najbolje naučiti da vole i poštuju druge. Ja sam sebi uvek bila poslednja, što nije dobro.

Prošle godine otvorili ste butik u Novom Sadu. Jeste li zadovoljni poslovanjem i da li vam je moda dobro došla da odmorite mozak posle višegodišnjeg bavljena televizijskim novinarstvom i svih pritisaka koji idu uz taj posao?
- Nikada nisam bila previše zainteresovana za modu, za razliku od moje kćerke. Butik "Zic Zac" otvorila sam sa prijateljicom Irinom, koja je više angažovana u tom poslu. Na taj potez sam se odlučila kako bih dopunila kućni budžet jer sam trenutno u statusu "slobodnog umetnika". Mislim da će još vremena proći pre nego što osetimo rezultate vremena i truda koje smo uložile, ali raduje me što se to lagano vraća.

Stiče se utisak da poslednjih godina ovu profesiju napuštaju najbolji i okreću se potpuno drugačijim aktivnostima. U kakvim biste se društvenim i kulturnim okolnostima vratili na male ekrane?
- Možda će nekome zvučati neiskreno, ali ja nikada nisam preterano volela da se slikam. Vratila bih se onda kada bih mogla da doprinesem razvoju i rejtingu neke ozbiljne televizije, da prenesem saznanje ili da radim nešto što odgovara mom senzibilitetu. Od kada sam otišla sa "Pinka" dobila sam nekoliko konkretnih ponuda od drugih kuća, ali su se sve oslanjale na ono što sam do sada radila, a tome ne želim da se vraćam. Nedostaju mi ljudi sa kojima sam radila, moje drage kolege. Televizija mi još ne nedostaje.

Plašite li se prolaznosti i smatrate li da ste upravo sada u najboljim godinama?
- Ne plašim se. Često zaboravim da imam četrdeset pet godina, pa me ukućani podsete. Svesna sam prolaznosti, ali joj se ne dodvoravam niti pokoravam. Ako "Poslednje proleće u Parizu" opravda dosadašnje poverenje mojih čitalaca, a duboko verujem da hoće, onda će 2014. biti najbolja godina mog života.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content