Ivana Zarić: Razliku u godinama između supruga i mene nikada nisam doživljavala kao problem || Hello Magazin!

Sa odabranim gostima, uz britke, brze i duhovite komentare, šarmantne "Žene" svake subote na televiziji "Prva" pretresaju sadržaje koji izazivaju najviše reakcija javnosti, otvoreno govoreći o svemu što nas muči, intrigira, šokira ili zasmejava. Među ovim sjajnim i priznatim televizijskim damama, koje nikog ne ostavljaju ravnodušnim, na poseban način se izdvaja Ivana Zarić. Svedočili smo njenom odrastanju pred kamerama, a osvojila nas je pre više od dve decenije kada je postala zaštitni znak "Trećeg kanala". Iako se u međuvremenu u njenom životu mnogo toga dogodilo i promenilo, Ivana je ostala verna "staroj školi", a i njeno lice ostalo je isto. Nasmejano i uvek rado viđeno. Ne mogu da joj odole ni gledaoci ni gosti koji sedaju u "vruće stolice" pored pet veselih "Žena", čija emisija podseća na popularne američke šou-programe, ali nosi i neke specijalne začine koji usijavaju piplmetre.
- Teško je izmisliti nešto novo. Budući da je svet postao globalno selo, te smo zahvaljujući satelitima i kablu u toku sa onim šta se gleda širom planete, tako se menja i naša televizija. Velike i bogate produkcije postavljaju standarde, a mi moramo da ih pratimo. Drugo, ljudi nemaju vremena kao nekad, nema više ni prostora za duge, spore i naporne priče. Traži se dinamika koja će gledaoce privući televizoru. To je ozbiljan zadatak, pogotovo na našem tržištu. Imamo impresivan broj kanala s obzirom na veličinu zemlje i količinu stanovnika po kvadratnom metru. Meni televizija ne služi samo za zabavu jer sam, odrastajući uz nju, svašta naučila. Želim da i dalje bude tako - kaže popularna voditeljka.

Publika voli vaše lapsuse i šaljive komentare. Da li se dešava da i vas neko nasmeje?

- U ozbiljnom razgovoru s jednim gostom, pitala sam ga: "Da li mogu da vas držim za reč?" Odgovorio je: "I ne samo za reč." Jedva smo izdržale do kraja emisije, posvećene problematičnoj društvenoj temi. Bukvalno smo plakale od smeha. Nadam se da se gospodin nije naljutio jer je bilo više nego simpatično. Rado se setimo te situacije i uvek nam je smešna. Sigurno ne bi bilo tako da smo radile neku emisiju veselog sadržaja.

Vremena se menjaju, a s njima i kriterijumi. Opstali ste kao jedno od omiljenih lica s malih ekrana. Jeste li pristajali na kompromis i preko kojih je ustupaka bilo najteže preći?
- Mislim da je tajna dugog trajanja u ovo vreme isključivo u kriterijumima koje imaš i ispod kojih ne ideš, kao i u doslednosti u onome što zagovaraš i radiš. Da bih verovala nekom televizijskom licu, političaru ili bilo kojoj drugoj osobi koja se obraća javnosti putem medija, moram prvo to da prepoznam. Neko ko ostavlja utisak osobe kojoj je svejedno šta i kako radi ne može imati jasan profil. Prošla sam kroz tu fazu kad sam imala dvadesetak godina, što je sasvim u redu kad si mlad i kad se tražiš. Kasnije to više nije dozvoljeno. Moraš da imaš pokriće, imidž, ciljnu grupu koja će te slušati dok pričaš. Nisam pristajala na velike kompromise, ali na neke manje jesam. Oni postanu neophodni kad dobijemo decu i kada smo svesni da još neko zavisi od nas. U svakom poslu ima trenutaka kada čovek mora da zažmuri. Ipak, nisam pravila kompromise zbog kojih bih se osećala loše, niti ću to činiti. Uvek je bilo najteže da pređem preko situacija u kojima moram da radim s ljudima s kojima se ne kapiram, nemam iste ideje, ciljeve, ukus, kriterijume. To nije dobro ni za koga. Ali, sve se preživi ako si profesionalac.

Da li se možda kajete zbog nečega što ste uradili ili propustili u životu?
- Ne. To je moj život, kakav god da je. Volim ovo što radim, volim sve što imam. Kad pogledam širu sliku, nikako ne bih smela da kažem da sam nezadovoljna. Muče me samo dnevne brige, ono što sve nas melje i na šta ne mogu da utičem. To je u rukama drugih ljudi i ovog brzog vremena u kome ostaje sve manje prostora za kvalitetan život. Nedostaje mi više trenutaka za opuštanje koje bih posvetila porodici i prijateljima. Zato se borimo za svaki zajednički sekund.

Svedoci smo bolne istine da ljubav danas pada već na prvim izazovima. U čemu je tajna dugih veza i kako su naši roditelji, i starije generacije, uspevali da tako dugo ostanu zajedno?

- Da, ljubav pada već na prvim ispitima, i možda je tako bolje. Ako treba da padne, neka se to dogodi što pre, kako bi ljudi dobili šansu da krenu iz početka sa nekim novim. Mislim da čovek intuitivno brzo sazna u kom pravcu će se razvijati njegova veza. Međutim, zaljubi se, pa počne da fantazira i da žmuri pred problemima, veruje da će se nešto promeniti, pruža nemoguće prilike. Zrela osoba zna da su to greške. Niko na početku veze ne bi trebalo da ulepšava sliku o sebi, niti da partnera diže u visine. Kad znamo na čemu smo, ostaje samo da se vidi jesmo li kompatibilni i idemo li u istom pravcu. Kada je reč o prethodnim generacijama, ne bih ja to idealizovala. Ljudi su bili konzervativniji i više su odolevali izazovima, a razvod je u nekim sredinama bio sramotan potez. Samim tim su i brakovi bili "stabilniji".

Čime vas suprug uvek iznova osvaja?
- Ivan je retko sabran i stabilan čovek, teško da znam nekog sličnog. Odgovoran, muževan, vaspitan, veoma emotivan. Divan otac našoj deci. Meni je sve to važno. Ne podnosim nepouzdane ljude, grube i agresivne. Takvi mi nikada nisu ni ulazili u kadar. Uvek sam znala šta želim, a imala sam i sreće da to nađem.

Kada ste prvi put shvatili da ste zaljubljeni u Ivana i šta vam se kod njega odmah dopalo?
- Ne mogu da definišem zaljubljenost jer se ona s godinama menja. Bitno mi je da međusobna privlačnost uvek postoji, a "hemija" mora da opstane. Veza i brak mogu da se održe i bez nje ako su prisutni poštovanje, ljubav neke druge vrste ili neki treći interes, ali onda to liči na kancelariju. I važno mi je da delimo smisao za humor. Bez toga bih uvenula. Nisam se odmah zaljubila u Ivana. Znala sam ga odranije, praktično još dok smo bili deca, ali nisam ga viđala. Onda smo se sreli na nekoj slavi i baš mi i nije bio simpatičan, naprotiv. Smešno mi je kad se danas toga setim. Zaljubili smo se tek kasnije.

Ivan je mlađi od vas. Da li se primećuje ta razlika u godinama i u čemu je on možda zreliji?

- Mlađi je, ali nisam to nikada doživljavala kao problem. Vrlo je ozbiljan, često ozbiljniji od mene, a dese se i situacije kada se ja osećam kao balon pa odletim, a on me prizemlji. Važno je samo da li su se ljudi pronašli. Okolina obožava da prebrojava godine, ali onima koji se vole, to ni ne padne na pamet.

Iako se bavite različitim profesijama, slušate li savete onog drugog?
- Konsultujemo se o svemu i zajedno donosimo velike odluke, one koje imaju uticaj na celu porodicu. Mislim da smo prilično strogi jedno prema drugom, ali i prema sebi. Iz razgovora uvek izađe mnogo zaključaka koji su neophodni da bismo dobro sagledali sebe i ono što radimo. Znam mnogo ljudi koji se vide na nerealan način jer nemaju nikog da ih spusti na zemlju. Ja pažljivo slušam svaki komentar. Naravno, prvo ću ga potražiti od Ivana i mame. Najbliži su uvek najoštriji i imaju pravo da sve kažu.

S obzirom na to da vam mnogi u šali zameraju što na televiziji "ne zatvarate usta", ko u vašoj kući najviše priča?
- Kako ne zatvaram usta? Ne mogu da dođem do reči, a onda to moram da nadoknadim kod kuće. Dakle, ja više pričam. U stvari, to je moja sveta ženska dužnost.

Vreme je opasno, društvo još opasnije. Čemu učite decu i mislite li da su možda naši roditelji grešili dok su nas vaspitavali? Kad vidite nepravdu oko sebe, da li biste voleli da ste drugačije odrastali, uz neke druge manire i pravila?

- Nisu naši roditelji nigde grešili. Samo ponekad, kad me situacija izludi, u nastupu razočaranja ili besa pomislim kako bih volela da sam drugačija i kako ćemo morati da vaspitavamo decu da budu bezobzirnija i sebičnija ne bi li se izborila u životu, da ih ne pregaze neki divlji i neotesani. Onda bolje pogledam najbližu okolinu, ljude koje sam birala u životu, i shvatim da ima još puno onih pristojnih čija će deca jednog dana biti ista takva, pa mi se vrati nada u bolja vremena. Da, u velikoj smo manjini, ali ne bi trebalo odustajati. Ne bih volela da sam drugačija.

Ko je stroži kao roditelj? Kako "isterujete pravdu" kada vas kćerke izbace iz takta?
- Držimo do pravila da se svi problemi rešavaju ozbiljnim razgovorom. Jednako smo strogi, ukoliko to situacija zahteva, i veoma je važno da se uvek držimo istih kriterijuma. U suprotnom se deca samo zbune, a tu roditelji često greše. Ne postoje situacije kada nas izluđuju, još su male i jako su dobre. Veoma smo im posvećeni, najviše što možemo. Važno je da u svakom trenutku znaju da smo tu za njih, da osećaju sigurnost i slobodu da sve podele sa roditeljima.

Čije osobine češće ispoljavaju i šta biste voleli da ne naslede od vas?
- Starija Katarina podseća i na mene i na Ivana, i fizički i karakterom. U njoj se oboje lako prepoznajemo. Mlađa Olga je likom isti otac, ja sam bila samo "inkubator", a što se osobina tiče, skroz je svoja. Doduše, voli scenu i mikrofon. Volela bih da od mene ne naslede osetljivost, mada već vidim da su obe emotivne. Mene to mnogo košta u životu, mada ima i prednosti jer emotivci uočavaju mnoge stvari koje ostalima promaknu. Ipak, kada si okružen grubim ljudima, osetljivost postaje problem. To su stvari na koje je nemoguće uticati. Ne možemo promeniti ono što je dete nasledilo, ali možemo da pokušamo da to ublažimo savetima i ohrabrenjem. Na kraju krajeva, uvek prvo sebe ohrabrim činjenicom da je bolje biti osetljiv nego nemati osećaja. Ne želim takve ljude oko sebe.

Smatrate li da je potrebno da imaju detinjstvo kakvo ste vi nekad imali ili da se od malih nogu užive u takozvani sajber svet?

- Glasam i za jedno i za drugo. Deci su potrebni igra, kreativnost, akcija, park, druženje, učenje. Dozvoljavam im pomalo i upoznavanje sa dostignućima moderne tehnologije. Rastu u drugom vremenu i važno je da im bude omogućeno sve što imaju deca u njihovom okruženju. Veći je problem zabraniti nešto što drugi rade, jer to vodi u frustraciju. Važno je da se znaju granice i da se ni u čemu ne pretera. Kontrolisano druženje sa kompjuterom u našem domu za sada daje samo dobre rezultate. Mnogo su naučile, ali roditelji u svakom trenutku moraju imati "na oku" šta deca gledaju, da slučajno ne zalutaju gde ne bi trebalo.

Teška vremena teraju ljude da tragaju za srećom. Šta ste vi pronašli na tom putu?
- Ne može sreća da se juri. Ne možeš ni da se zaljubiš kad hoćeš, nego kad se desi. Treba da budemo opušteni koliko god se može. Teško je, ali jednostavno mora da se nauči, jer grč i sreća nisu saveznici. Najbolja opcija je fokusiranje na ono na šta možemo da utičemo, sve ostalo je samo trošenje energije.

Koji je vaš najuspešniji recept u kuhinji, a koji za srećan život?
- Kasno sam postala domaćica. Ivan je uvek bio bolji kuvar, ali ja učim i trudim se, nisam loša. Ima samo jedan problem - kad se polomim da nešto spremim, očekujem da se to jede s posebnim razumevanjem i da se sve vreme hvali. Šalim se. I ako nisi domaćica u duši, kad postaneš mama, neminovno moraš mnogo toga da savladaš. Najsrećniji trenuci u životu su oni kad ugledamo svoju bebu. Ništa ne može da se uporedi s tim. Ne može ni da se prepriča.

U svetu medija našli ste se kao dete. Jeste li ikad zažalili što ste uplovili u ove vode?
- Nikad nisam zažalila, taman posla. Pred kamerama sam od četvrte godine, bavila sam se glumom i pevanjem, a već u petnaestoj krenula sam u novinarsku priču. To ne može da bude slučajno. Toliko sam dugo u ovome da nikada nisam ni razmatrala drugu mogućnost. Neka me tu gde sam. Kad završim karijeru, volela bih malo da budem domaćica sa punim radnim vremenom. Znam da nisam taj tip, ali deo mene tajno mašta o tome, jer vreme je jedino što mi nedostaje.

Intervju: Snežana Ilić, Life Content
Foto: Mirko Tabašević, Life Content
Stilistkinja: Iva Radovanović
Šminka: Dušan Rajković
Frizer: Stanko Samardžić Đuro, tel: 065 / 979 - 12 - 34
Mesto snimanja: Crowne Plaza Belgrade, Vladimira Popovića 10, tel: 011 / 220 - 40 - 04, www.crowneplaza.com