Boris Milivojević: Brak je priča iz nekih prošlih vremena || Hello Magazin!

U svojoj bogatoj glumačkoj karijeri Boris Milivojević udahnuo je život mnogim likovima, kako na pozorišnim daskama, tako i pred filmskim i televizijskim kamerama. Njegov glumački talenat otkriven je slučajno, kada je Milivojević umesto na audiciju za hor ušao u učionicu u kojoj se održavao izbor za glumačku sekciju, koju je u početku doživljavao kao usputnu stanicu ka karijeri rok muzičara. Glumačka darovitost i životne okolnosti s vremenom su ga demantovale, ali ljubav prema muzici nije prestala, pa u studiju koji je napravio u svom domu uskoro planira da snimi pesme čiji je kantautor. Najveću podršku pruža mu partnerka Jana Stojaković, multimedijalna umetnica sa kojom živi u toplom domu na periferiji Beograda.
Posle fantastičnih imitacija kojima je oduševio kako publiku tako i žiri muzičkog šou-programa "Tvoje lice zvuči poznato", publika odnedavno ima priliku da ovog vrsnog zabavljača gleda u ulozi domaćina kviza "Zlatni krug", koji se svakog radnog dana emituje na televiziji B92. Novi izazov Boris je prihvatio iz radoznalosti, ali i zbog primamljive ponude da se okuša u potpuno novoj ulozi.

Prvi put ste se našli u ulozi voditelja jednog kviza. Kako vam se dopada ovaj novi Boris?

- "Zlatni krug" nije običan kviz, već takozvani gejm šou u kome nije toliko bitno znanje, reč je o igrama asocijacija koje su same po sebi zabavne, pa mi je to bilo zanimljivo. S druge strane, celog života izbegavao sam da govorim u svoje ime, ali sam voleo da se izražavam kroz uloge nekih drugih ličnosti. Ovoga puta dodeljena mi je uloga voditelja, a taj voditelj sam u stvari pravi ja, pa sam odlučio da se prvi put oprobam u ulozi samog sebe.

Kako vam se dopada Boris kao voditelj?
- Meni se ovaj novi Boris dopada, ali mislim da bi trebao više da se opusti i šali, pa da sve bude zabavnije, ali tek smo počeli i verujem da će to doći s vremenom.

Koliko vam prija rad na televiziji?
- Rad kao rad je naporan, ali mi je televizija vrlo zanimljiva.

Svakodnevno ste u studiju. Kako uspevate da uskladite sve obaveze?

- Trenutno ne igram mnogo predstava, pa mogu da se posvetim voditeljskoj ulozi. Dok radim jednu stvar ne prihvatam dodatne poslove, naročito ako je obimnijeg karaktera, kao što je sada slučaj. Trudim se da uvek radim jednu po jednu stvar i da svaka pojedinačno bude urađena na najbolji mogući način.

U ulozi voditeljke našla se mlada glumica Sofija Rajović. Traži li vam savete tokom snimanja?
- Ne traži mi savete, jer svako radi na svoj način, a ona se odlično snalazi. Da je u pitanju neka specijalna uloga, možda bi i tražila da joj dam neku sugestiju, ali sada to nije slučaj.

Da li ste skloni improvizaciji ili uvek vladate tekstom?
- Kako kada, u zavisnosti od trenutne situacije, raspoloženja, okolnosti. Dešava se da dođe do improvizacije, ali je tekst baza za koju se držim da ne odlutam previše u nešto što više nije zadatak, u ovom slučaju to je igra asocijacija.

Jeste li se nekada takmičili u nekom kvizu?

- Nikada. Sve se svelo na pogađanje sa druge strane ekrana i to mi nije išlo loše.

Kako podnosite poraz?
- Uvek je bolje pobediti nego biti poražen, ali lakše je kada poraz imate kao opciju, da možete da ga očekujete, pa ste spremni na sve. Važno je da se ne sekirate ni zbog čega, da se ne izgube živci, pogotovo u današnje vreme, a najvažnije je da iz svega što vam se dešava u životu nešto naučite.

Kviz "Zlatni krug" nije klasičan kviz znanja, već potencira snalažljivost i dosetljivost. Da li se vi češće služite tim osobinama ili znanjem?
- Lepo je znati nešto u životu, proniknuti u nešto novo. Neke stvari su počele da me interesuju "pod stare dane", na primer, matematika i električna struja i mnoge još stvari. Za sve postoji vreme kada se nešto novo saznaje i priznajem da sam se više služio dosetljivošću kada je bilo vreme da se zna. Sada bih radije nešto stvarno i znao, tako da u ovim godinama znanje stavljam ispred dosetljivosti i snalažljivosti.

Učešćem u televizijskom šou-programu "Tvoje lice zvuči poznato" pokazali ste sve svoje glumačke i zabavljačke kvalitete. Osećate li da ste na toj sceni pokazali svoj maksimum?

- Imitacije su zabavne, ali ne iziskuju maksimum. Ne smatram ni da sam ga dao u tom šou-programu, ali moguće je da je u tom trenutku u tim okolnostima to bio moj maksimum. Čovek bi trebalo da ima malo talenta i osećaja za duhovito, možda čak da trenira tu disciplinu, a malo je potrebno i da se poklope zvezde, pa da sve na kraju ispadne dobro.

Kao glumac često doživljavate različite transformacije. Jeste li se ikada umorili od toga i pomišljali da se povučete?
- Često sam razmišljao o povlačenju. Ali ne zbog glume. Ljudi su skloni da često rade istu stvar: probude se ujutru, odu na posao, dođu kući, pa narednog dana sve ispočetka i tako ceo život, a onda, kad ih čovek pita "Gde ste bili, šta ste radili", kao većinu naših ljudi, oni nemaju šta da kažu. Vodim se time da svaki čovek u organizmu svaku ćeliju promeni u periodu od otprilike sedam godina i u tom vremenskom periodu trebalo bi da menja i zanimanje.

Da li je tačno da ste glumu upisali slučajno jer ste pogrešili učionicu u kojoj se održavala audicija za hor i ušli u onu u kojoj se nalazila glumačka sekcija?
- To je tačno. Bavljenje muzikom mi je ostala neispunjena ambicija od malih nogu, jer sam tada pogrešio ceo sprat i umesto da odem tamo gde su klinci pevači, otišao sam tamo gde su klinci glumci. Pokušavao sam da se bavim muzikom, svirao sam klavir, a u srednjoj muzičkoj svirao sam kontrabas, i to zbog bas gitare i rokenrola i nikad o glumi nisam razmišljao kao o svom zanimanju, čak ni dok sam išao u dečju dramsku grupu. Mislio sam da se time bavim iz hobija jer ću jednoga dana biti muzičar.

Zbog čega se to nije desilo?

- U muzičkoj školi muzika se doživljavala preozbiljno, previše nas je vuklo u klasiku, a ja sam, s druge strane, bio previše mlad i razuzdan i "palio" sam se na rokenrol.

Planirate li u budućnosti da otvorite svoju školu glume?
- Vrlo je moguće da će se to desiti, ali ne žurim. Kada budem sigurniji u to, pričaću više o tome. Postoji ideja koja je razrađivana sa više strana mada još nije realizovana, ali to jeste jedna od stvari koju bih želeo da radim.

Živite na periferiji grada. Koja je najveća prednost života na obodu Beograda?
- Mislim da je za čoveka bitno da ima kontakt sa prirodom, makar samo imao dvorište sa jabukama, kao što ja imam. Imaš svoj prostor, svoje parče zemlje na kome možeš da radiš šta hoćeš, da odvrneš muziku do daske i uživaš, a u gradu na sve strane imaš komšije. S obzirom na to da su mi i otac i majka imali roditelje na selu, uvek mi je taj seoski život delovao kao prirodnije stanište za čoveka.

Godinama ste u skladnoj vezi sa multimedijalnom umetnicom Janom Stojaković. Kakav je život dva umetnika pod istim krovom?
- Lepo je pored sebe imati umetnika, kao i bilo kod vrednog čoveka čiji rad cenite. Jana ima teoriju da dvoje umetnika ne idu jedno uz drugo, ali ja se sa tim ne slažem u potpunosti. Ali najvažnije je što se nas dvoje super slažemo, bar do sada.

Uspeli ste da uskladite svoje profesije, pa se često nađete u ulozi njenih modela. Kako vam se dopada taj svet i vidite li sličnost sa glumom?
- Često se nalazim u ulozi njenih modela i vidim sličnosti sa glumom, jer, pored fotografije i slikanja uljem na platnu, Jana u poslednje vreme radi i kratke filmove, i tu najviše vidim sličnost sa svojim zanimanjem. Ipak, Jana je najčešće samoj sebi model, što veoma dobro radi.

Čime vas je Jana osvojila?
- Osvojila me je u trenutku kada sam je video i shvatio da ispred sebe imam jednog ozbiljnog igrača u svom poslu, koji je potpuno anoniman u svetu gde je "in" biti poznat.

Ko ima glavnu reč u kuhinji i koliko je Jana vešta kuvarica?
- Kada ja mnogo radim, Jana vodi glavnu reč, a kada sam kod kuće, onda je to moj posao, jer nju kuhinja nikada nije mnogo zanimala. Kako je došlo vreme da mene često nema, njeno umeće u kuhinji značajno se popravlja, što mi je veoma drago. Jana je imala otpor prema kuhinji, jer je živela sa majkom i starijom sestrom koja je nasledila ulogu kuvairce, a nju su uvek terali iz kuhinje. Međutim, došlo je vreme da i ona nauči i vidim da joj prija što je ne kritikujem, jer je sada to što priprema mnogo ukusnije.

Izraz "Zlatni krug" mogao bi da aludira i na predmet koji se stavlja na domali prst na venčanju. Da li biste pristali da učestvujete u tom životnom "kvizu"?
- Čini mi se da taj "zlatni krug" nije neki slavan projekat. Ne mislim da je danas to neophodno da bi nekoga voleo i pokazao mu ljubav, a opet čak i ako dođu deca, i dalje mislim da venčanje nije neohodno. Znam neke ljude koji su se venčali tek kada su prošle mnoge godine i izrodila se deca, i kada su posle četrdeset godina napokon shvatili da je to to i onda se venčali. Rekao bih da je brak priča iz nekih prošlih vremena, ali nemam ništa protiv žurke na kojoj se slavi ljubav. To jedva čekam.

Gleda li Jana kviz?
- Jana i ja gotovo da i ne gledamo televiziju, sem nekih muzičkih kanala koje ja volim da gledam, odnosno slušam, ali Jana je redovno pratila šou "Tvoje lice zvuči poznato", pa sada gleda i kviz.

Bavite se i muzikom, u poslednje vreme sve ozbiljnije. Kada će širi auditorijum imati prilike da čuje ono što ste snimili u svom studiju?
- U toku ove godine iz moje produkcijske kuće, odnosno sprava za stvaranje muzike trebalo bi nešto da izađe, ali u kojoj meri i šta konkretno trenutno nisam siguran. S obzirom na moje trenutne obaveze, nadam se da ću tokom leta naći vreme da prikupim materijal za nedovršene stvari i pre zime uspeti da objavim pesme.

Da li ste neku od pesama posvetili Jani?
- Više njih. Jednu je čak ona pisala, a i kad god imam poteškoća sa tekstom, ona mi pomaže da ga dopunim, pa je i aktivni učesnik.

Možete li da zamislite vašu decu na pozorišnim daskama ili na velikom platnu ili biste ih radije videli u nekoj drugoj životnoj ulozi?
- Voleo bih da moja deca rade ono u čemu će biti srećna i nešto što će ih ispunjavati. Da li je to kuvanje kafe, rešavanje astrofizičkih jednačina ili gluma, potpuno mi je svejedno.

Piše: Deana Đukić, Life Content