Pola sata sa... Dejan Zečević || Hello Magazin!

Jedan od najzaposlenijih umetnika u našoj zemlji, četrdesetdvogodišnji reditelj Dejan Zečević prvi film „Kupi mi Eliota“ snimio još pre više od petnaest godina i od tada se njegova karijera razvijala neverovatnom brzinom. Njegovi filmovi „Četvrti čovek“ i „Neprijatelj“ dobili su mnogobrojna priznanja na prestižnim inostranim festivalima, a serije „Vojna akademija“ i „Sinđelići“ najgledanije su na našim televizijama. Dok snima novu televizijsku sagu „Urgentni centar“, talentovani umetnik koristi svaki slobodan trenutak kako bi bio sa svojom suprugom, producentkinjom Nikolinom Vučković-Zečević i njihovim dvogodišnjim sinom Nikitom. Srećna porodica najradosnija je kada su svi skupa, a slobodno vreme najradije provode u zajedničkim šetnjama, koje su ispunjene nestašlucima malog Nikite.

Odnedavno ste počeli da snimate serijeu „Urgentni centar“, šta možete da otkrijete o tom projektu?
- To je licencni projekat koji se radi po američkoj verziji iste serije koja se i kod nas prikazivala. Publika je uglavnom pamti po Džordžu Kluniju, koji je zahvaljujući toj ulozi postao planetarno popularan. Proces rada je veoma interesantan, jer je reč o dinamičnoj seriji, što me je i privuklo. Već nekoliko sedmica snimamo, još se ne zna kada i na kojoj televiziji će biti emitovana.

Jeste li svojevremeno pratili američku verziju serije?

- Nisam, ali kada sam dobio ponudu, pogledao sam prvih nekoliko epizoda kako bi se upoznao sa materijalom. Kasnije sam čitao scenario, koji je adaptiran i prilagođen našem tržištu, pa više nije bilo potrebe da se opterećujem američkim originalom.

Trenutno je aktuelna vaša serija „Vojna akademija“. Koliko vam je kao umetniku bio zanimljiv život budućih oficira?
- Za mene je taj način života bio potpuna nepoznanica pa sam mnogo istraživao tokom rada. Naročito je bilo interesantno za vreme snimanja drugog dela serijala, koji se uglavnom odvijao na aerodromu u Batajnici, gde smo imali priliku da snimimo zanimljive scene letenja.

Kako ste došli na ideju da angažujete pevača Vladu Georgieva i kako se on snašao na snimanju?
- Za tu ulogu nam je bila potrebna poznata ličnost koja će igrati sebe i on se ubrzo nametnuo kao najbolje rešenje. Kada je pročitao scenario, prepoznao je da je to nešto što je i njemu zanimljivo i lepo smo sarađivali. On poseduje glumački refleks pa se odlično se snašao.

Spadate u najzaposlenije reditelje u našoj zemlji, mislite li da je to velika sreća s obzirom na to da se sve manje projekata snima?

- Od početka karijere trudio sam se da što više radim i da se oprobam u što više različitih žanrova. Iako svi mi sebe smatramo filmskim radnicima, podjednako mi je uzbudljiv i rad na televiziji, jer je veliki izazov napraviti seriju koja će ići u udarnom terminu, što podrazumeva veliku gledanost. Film može da bude uspešan i zahvaljujući učešću na festivalima, nekada se dogodi da publika prepozna film tek posle deset godina, dok serija u startu mora da se dopadne gledalištu. To može da bude opterećenje za reditelja, ali i izazov.

Kako izgleda vaš privatni život?
- Kada snimam, onda sam dvanaest sati dnevno odsutan od kuće. Za suprugu i sina ostaju samo večernji sati, kada se uglavnom svi zajedno igramo. Nikita sada ima dve godine i četiri meseca, te kao i svako dete traži pažnju.

Imate li neke porodične rituale?
- Trudimo se da slobodno vreme iskoristimo da što duže budemo sa mališom. Nemamo neki specijalan ritual, ali volimo da odlazimo u šetnje i da posećujemo parkove, najčešće smo na Tašmajdanu.

Kakav je Nikita dečak?

- Kao svaki dečak u njegovom uzrastu, živahan je i voli da stalno trči i da skače, što od svih nas koji smo oko njega iziskuje veliku energiju, ali to je za roditelje najveće zadovoljstvo.

Da li on nekada gleda serije koje ste vi režirali?
- Voli „Vojnu akademiju“, odnosno uvodnu špicu te serije. Postoji nešto u muzici Nemanje Musurovića što kod njega izaziva potpuno oduševljenje. Uvek kada čuje da počinje serija maršira po kući i veoma je srećan. Mada on nije jedinstven slučaj, jer sam razgovarao sa mnogim prijateljima koji imaju vrlo malu decu i rekli su mi da i njihovi klinci slično reaguju na tu melodiju.

Imate li dečačke želje koje još niste ostvarili?
- Snovi uvek postoje i oni su velika pokretačka snaga u našem poslu. Neke svoje dečačke maštarije sam ostvario, a neke tek nameravam da realizujem. Jedna od mojih želja je da se pozabavim daljom istorijom, rad na nekoj srednjovekovnoj priči bi bio veliki izazov za mene.

Piše: Ivana Nikolić

Foto: Janko Petković