Pola sata sa... Kemal Monteno || Hello Magazin!

Njegove pesme nikad nisu bile žestoke zvučne slike, već teren za sentimentalna putovanja na kojima se sreću ljubav, suze, rastanci, malo intime i mnogo prigušene strasti. Banalnost tema uvek je sputavao šarmom, pa je izgledalo da mu nikakvu teškoću ne predstavljaju ni patetični tekstovi, ni nostalgična atmosfera. Kemal Monteno je uvek nasmejan i elegantan, a takvim ljudima se mora verovati. Uostalom, njegove balade su himne večitoj ljubavi, čak i onda kad stihovi govore da je svemu kraj. Takve su i melodije na novom albumu "Šta je život", koji je slavni sarajevski kantautor predstavio Beograđanima i na koncertu za 8. mart u Domu sindikata. Prvi nastup u ovoj dvorani imao je pre tačno četrdeset godina, takođe za Dan žena.
- Moje pesme su fine ako ih pažljivo slušate, ali ništa ne valjaju ukoliko to dobro ne učinite - našalio se popularni pevač, objasnivši da je u naslovnoj numeri opevao ljubav između svog oca Italijana i majke Bosanke.

Nedavno ste preživeli infarkt, borite se i sa dijabetesom, godinama ste na dijalizi, ali osmeh vam ne silazi s lica.

- Od kada sam pre dve godine pobegao grobaru s lopate, ne uzbuđujem se previše zbog zdravlja. Šta ću, živ sam čovek, volim i da pojedem i da popijem, pa i da zapalim cigaru, a doktori gledaju i ne veruju. Živim normalno i čekam bubreg. Na listi sam za transplantaciju, može to biti prekosutra, a može i sledeće godine. Popijem pet medovača, moja Branka mi izmeri šećer, i kad je na normali, sve je u redu.

Dok ste "jedne noći u decembru" stajali na straži, nastala je i jedna od najlepših pesama naše zabavne muzike.
- Sticajem okolnosti, obeležila je možda i najvažniji događaj u mom životu. Rano sam se zaljubio u Branku. Nosila je istu frizuru kao tada popularna Tvigi. Kada sam je video na korzou, "pao sam na glavu". Ne znajući kako da joj priđem, zamolio sam je da mi pozajmi nešto sitnine ne bih li iznudio novi sastanak da joj vratim novac. Imao sam osamnaest, a ona šesnaest godina. Venčali smo se čim je postala punoletna.

Sve ovo vreme niste se odvajali, bili ste jugoslovenski Pol i Linda Makartni. Jeste li ikad kod nje osetili trunku ljubomore?
- Dok smo bili mlađi, bio sam grozno ljubomoran. Naš brak ne prolazi kroz uspone i padove, kroz taj kliše koji je obavezan u skoro svim vezama. Zajedno smo duže od četiri decenije, a ponašamo se kao da smo se juče sreli. Nikada nismo proslavili nijednu godišnjicu, ni svoje rođendane. Što da slavimo to bezvezno brojanje vremena? I kada sam obeležavao četrdeset pet godina karijere, nisam znao koji bi tačno bio datum za slavlje. Da li kada sam prvi put stao na scenu, kada sam imao pet godina pa su morali da me stave na stolicu jer nisam mogao da dohvatim mikrofon, da računam od "Mladi pevaju proleću" ili nečeg trećeg.

U vašoj dugoj karijeri, kao mnogi ovdašnji umetnici, imali ste priliku da zapevate i političarima. Sećate li se neke anegdote sa maršalom Titom?

- Bilo je to u Bugojnu 1979. godine. Mi, muzičari, bili smo u jednoj prostoriji, predsednik i njegovi gosti u drugoj. Na poziv šefa protokola, uđem unutra i vidim Tita kako sedi. Oko njega sva politička raja, a ja počnem da pevam svoje. Tito nije bio previše raspoložen jer ga je već mučila bolest, a od kolega sam, inače, čuo da je bio divan i uvek nasmejan. Krenem ja onu italijansku "Bella, ciao", kad kod druge strofe stanem kao zakopan u mestu jer sam zaboravio tekst. Ja se ukočio, nisam znao kako se zovem, a onda Tito nastavi dalje da peva, dok su mi oni njegovi beli kučići skakali po kolenima.

Prihvataju li vaši obožavaoci lako nove kompozicije ili više vole kad im zapevate stare?
- Muke su to. Raja uvek više voli stare šlagere, a novi redovno ostaju u njihovoj senci. Ipak, i oni će za koju deceniju biti stari i rado slušani. Nisam podlegao muzičkim trendovima, ne bih to ni umeo. Ko bi mi verovao ako sad počnem da skačem po sceni i viknem: "O, je, bejbe!" Ili kada bih otpevao neku Balaševićevu pesmu s njegovim patkama i guskama. Meni bi se svi smejali, a njega zbog toga obožavaju.

Piše: Snežana Ilić, Life Content