Mira Banjac: Kada prestanem da radim, više me neće ni biti || Hello Magazin!

Nema umetnice koja se više šalila na svoj račun od Mire Banjac. Često voli da kaže kako je imala sve što jednoj glumici ne treba - nizak rast, sitne oči i kratke noge. Iako izgledom možda nije bila „po meri“, ostvarila je nezaboravne uloge čiji tačan broj ni sama ne zna, a iza nje je „velika karijera i mali život“, jer je tako sama izabrala. Ime čuvene Sremice, kojoj je Zoran Radmilović u kultnom „Radovanu“ večito pretio da će je „vratiti u Srpsko narodno“, zlatnim je slovima upisano u našoj umetnosti. Uz Milenu Dravić i Batu Živojinovića najveća je živa zvezda jugoslovenskog filma. Dosežući sva lukavstva zanata, Mira nikada nije igrala „uvek isto“, niti „isto, samo malo drugačije“. Svi koji je poznaju reći će da je neumorna radoholičarka, iskrena i čestita žena koju život nije mazio, ali mu se ona nije predavala. Povod za priču o umetniku takvog imena i dela nije potreban. Povod je ona sama.
- Rad mi je pogonsko gorivo, a moja kob je višak energije koja negde mora da istutnji. Kada ne radim nedelju dana, ne osećam se dobro. Od takvog sam materijala. I znam da će tako biti do mog poslednjeg dana. Kada prestanem da radim, više me neće ni biti - kaže legendarna Mira, lafica u srcu i boem u duši, čije su televizijske „lekcije iz lumpovanja“ svojevremeno bile obavezan deo zabavnih programa. Proslavljena glumica nedavno je dobila i nagradu srpske sekcije „Fiprescija“ za ulogu u filmu „Mamaroš“. Jednom prilikom otkrila je da se niz njenih ličnih nevolja pretvorio u kvalitet koji je bio pametno iskorišćen u profesiji.
- Iz sopstvenog iskustva otkrila sam šta je najvažnije u pozorištu, a šta u životu. U pozorištu je najvažnija koncentracija, a u životu ravnoteža. Svojoj karijeri nemam ništa ni da dodam ni da oduzmem. Po opredeljenju sam karakterna glumica. Jedna obična glumica koja traje šest decenija. Ja sam, jednostavno, Mira Banjac. I susreti s publikom su lepa svakidašnjica, za te ljude sam radila celog svog veka.
Voli da igra žene iz naroda jer je i sama takva, a njena najveća škola je život. I danas, kada s nekim razgovara, uhvati sebe kako lovi nešto što je karakteristično za tu osobu i njeno zanimanje. Veruje da je amaterizam duhovni početak svih stvari jer svi moramo od nečega da krenemo.
- Sa devetnaest godina igrala sam babu u jednoj od prvih predstava. U ono vreme bila je retkost da glumci iz pozorišta rade na filmu i televiziji. Moglo bi se reći da ste imali sreće ako vas izvuku iz šešira, kao što je mene Soja Jovanović odabrala za prvi film. Uloga Marije došla je iznenada. Trebalo je da je igra Irena Papas. Međutim, nije mogla. Bila sam podstanar, u dugovima, i odmah sam prihvatila ponudu. Dođem u Sloveniju, dočekaše me ljudi iz ekipe i poslaše u šminkernicu. A tamo - šok. Odsekoše mi kosu, jedino lepo što sam imala. Treperim iznutra i vidim da im se ne sviđa moje lice. Strašno. Sutradan, na setu oko mene sve same lepotice. Krene snimanje i u jednom trenutku zaustavim sve i kažem kamermanu: „Molim vas, pokušajte da nađete moje lice, možda ćete ga zavoleti“. On mi je odgovorio: „Pokušajte vi da zavolite svoje lice, a ja sam ga već našao.“
Vodi miran, istinski jednostavan život, u kome se, kaže, ne događa ništa spektakularno što bi je guralo u fokus javnosti. Dovoljan joj je i slučajan susret s nepoznatom sugrađankom u nekoj od novosadskih ulica koja je usput pozdravi i kaže da je voli.
- Kada bacim pogled u retrovizor svog života, osećam zadovoljstvo, ali i tugu, jer uspeh nikada nije adekvatna ravnoteža za neke propuste. Bog je, pravedan, nikome ne daje sve. Volim svoje kasne godine, i verovatno sam od retkih žena koje se nikada ne bi vratile u mladost jer je, u mom slučaju, ona bila jedna velika zabuna, muka, neznanje i patnja. Sve što sam dobila, dobila sam u zrelim godinama.
Iako je jedinstvena pojava u našoj umetnosti, i Mira je imala svoje glumačke ikone i uzore. Sa mnogima je kasnije postala prijatelj, deleći sve dobre i tamne strane često surove profesije.
- Bila sam veliki „lopov“, krala sam od drugih, pametnih. Treba učiti od ljudi. Kao mlada glumica u Novom Sadu, davala sam poslednji dinar da otputujem u Beograd, u Jugoslovensko dramsko, i gledam veliku Miru Stupicu. Jednog dana, s Cvetnog trga posmatram kako iz pozorišta izlaze ona, Marija Crnobori, Pleša, i mislim: „Nikad neću preći na onu stranu.“ Tada mi se za sva vremena urezao u pamćenje Mirin glas. Specifičan, budio je u meni ceo teatar. Kasnije, srele smo se u „Ateljeu“ i postale prijateljice. Onda smo zajedno i zaigrale u jednoj predstavi. Premijera, ja stojim iza kulisa, čekam izlazak na scenu. I tada čujem taj glas, glas iz moje mladosti koji me je rastakao. Odjednom počinju noge da mi se tresu... Za takve trenutke se živi.
Nezaboravne su i njene uloge uz bardove kao što su Zoran Radmilović i Bata Stojković. Čuveni Bubuleja i Mira bili su uhodan par, a u „Varljivom letu ‘68.“ zaista su izgledali kao muž i žena. I Radmilović je bio neponovljiv.
- „Radovana“ smo uvek igrali s neopisivim zadovoljstvom, i to je publika prepoznala i razmazila nas. Zoran je bio motor koji nas je vukao, a mi smo ga ložili. Svake večeri izgovarao je drugačiji tekst, i svakom novom gegu iznova smo se smejali. Mnogo sam dragih kolega i prijatelja izgubila. Ne mogu da verujem da čovek može samo tako da ode, da se izvrne, nestane. Ne smem ni da brojim koga sve iz „Ateljea“ više nema, a ko mi je značio i sa mnom stvarao ceo moj svet i ovo što danas jesam.
Pored čuvenih replika iz kultne predstave, prepričavaju se i nezaboravna druženja i anegdote iz kafane. Ispod boemske ljušture velikana srpskog glumišta krilo se ogromno blago. Međutim, retko su se otvarali. Paja Vuisić pisao je divne pesme, bio je veoma obrazovan, ali se time nije hvalio, otkriva Mira.
- Mika Antić takođe je bio veliki boem, ali imao je i jednu skrivenu, sasvim ličnu dimenziju. Privatno nije bio neki veseljak. Ogroman, začuđujući talenat, za kojim naprosto slepo ideš. Poklonio mi je svoju monografiju s posvetom na francuskom i tražio da je ne pročitam dok je on živ. Francuski ne znam, nisam je prevela ni do danas, a mislim i da neću. Čast mi je što sam bila njihov prijatelj. Glumac je po svojoj prirodi sujetan. Ali moja vrlina je odsustvo sujete. Možda i zato što nisam morala da se borim za uloge, da otimam od drugih. Bilo je u „Ateljeu“ još velikih glumica, kao što su Ruža Sokić ili Seka Sablić, ali ni kod jedne nije bilo rivalstva, sujete koja uništava život i ulogu, osobina koje dolaze iz osećaja zakinutosti i prevelike ambicije. To nikada nisam imala, svu strast posvetila sam umetnosti.
„Mirini preobražaji su temeljni, promišljeni, uigrani. Kada pristaje na parodiju, prelije je molijerovskim racionalnim šarmom, uvrnute ličnosti vraća u polje jasnoće“, kažu kritičari. Postoji razlog zašto je odigrala veliki broj malih uloga.
- One su pripadale malom svetu, malim ljudima s velikim povodom, s hiljadu boja. Za transformaciju je potrebna hrabrost da poništite svoju prirodu. U filmu „Sećaš li se Doli Bel“ igrala sam ženu iz potpuno drugačijeg miljea. „Krala“ sam po pijacama, ćevabdžinicama, ulazila u porodice, razgovarala i posmatrala. Apsolutno sam sigurna da rđav čovek iznese svoju rđavost na scenu bez obzira na to šta igra.
„Na sceni je najvažnije trajati, a to možete samo s ljudskom jednostavnošću. Znati dokle i šta možeš.“ Mira Banjac je na vreme shvatila da je popularnost mač sa dve oštrice.
- Isidora Sekulić davno je rekla da je slava kvarljiva roba. Zahteva ozbiljnost, razumnost, jednostavnost. Može brzo i da se potroši, da se kao krupna novčanica rastoči u sitne dinare. Često preko noći dolazi i nekom ko je ne zaslužuje. Odgovorna privilegija, velika obaveza. Nikada nisam nikoga odbila na ulici ako je želeo da sa mnom porazgovara. To je moja publika, ljudi koji su me stvorili. Na pijaci mi je jedna prodavačica rekla: „Jao, što ja tebe volim!“ Kažem joj: „I ja tebe volim.“ Začudila se: „Ali, ti mene ne poznaješ.“ Odgovorih joj: „Ali, ja od tebe živim.“
Tekst: Snežana Ilić