Maid Hećimović: Bolje bih prošao da sam se rodio ranije || Hello Magazin!

Nakon poslednje takmičarske večeri "X factora", emitovane u utorak, 4. marta, poznata su imena superfinalista popularnog šou programa. Koplja su se lomila između, kako su je mnogi prozvali, čuda od deteta, Ilme Karahmet, i povratnika na scenu "X factora", Maida Hećimovića, da bi na kraju glasovi žirija presudili u korist tridesetogodišnjeg momka iz Orašja. Istog trenutka, na društvenim mrežama krenuli su verbalni okršaji između onih koji su Ilmino ispadanje okarakterisali kao nepravdu i onih koji su od početka podržavali Maida i njegov pomalo retro muzički ukus, formiran na hitovima Zdravka Čolića, Lea Martina... Sa Maidom smo se sreli nepuna 24 časa nakon večeri koja je za njega bila "biti ili ne biti."

Kako si proveo dan? Da li si imao vremena da sabereš utiske?

- Jutros sam započeo "turneju" po beogradskim redakcijama, a nastavljam je i sutra. (smeh) Željko Joksimović je bio apsolutno u pravu kada je rekao: "Ovo je Maidovih pet minuta, ali i Danielovih, i Lukijanovih, i svih ostalih finalista." Zaista, ovo je naše vreme i treba ga mudro iskoristiti, a to podrazumeva i predstavljanje u javnosti. Priznali mi to ili ne, karijeru ne možemo napraviti bez pomoći medija.

Osećaš li se kao neko ko je, kako je to, možda pomalo i nezgrapno, formulisala Emina Jahović, "uskočio u zadnji voz"?
- Pa, i ne baš. (smeh) Kako se osećam? U finalu sam, i naravno da sam srećan. Istovremeno sam i tužan što Ilma nije prošla.

Kakav altruizam.
- Ne kažem da nisam zaslužio da se nađem u finalu, ali zaslužila je i ona.

Šta misliš da je tvoj X faktor, zahvaljujući kojem si stigao do finala? Podrazumeva se da znaš da pevaš, čim si tu gde si.

- Kod mene je "što na umu to na drumu". Taj stav mi se ponekad obijao o glavu, ali takav sam - iskren i otvoren. Mislim da sam dobar i pošten čovek, i to je najvažnije.

U trenucima kada ti se, kako kažeš, iskrenost obijala o glavu, jesi li pomišljao: "E, što nisam rođen pre 20-30 godina, tada su stvari bile drugačije?"
- Često pomislim da bih bolje prošao da sam se rodio sredinom 50-ih, jer bih tada momačke dane proživeo u vreme kada su odnosi među ljudima bili srdačniji, kada je postojalo mnogo više nežnosti i ljubavi u međusobnom ophođenju, kada se živelo opušteno, bez svakodnevne strke-zbrke. Nije ni čudo što se vršnjaci mojih roditelja sa setom prisećaju vremena u kojem su odrastali.

Koja muzika se slušala u tvojoj porodici?
- Repertoar je bio šarolik. Moj tata i danas čuva ploče Deep purple i AC DC, koje je kupovao u vreme kada su objavljivane. Slušao se Zdravko Čolić, Oliver Dragojević, Leo Martin. Slušala se Lepa Brena. I sevdah. Mnogi hitovi pomenutih izvođača i danas su aktuelni, što samo govori o njihovom kvalitetu.

Da li si se šalio kada si rekao da si progovorio sa šest meseci?

- Ne, zaista sam progovorio sa šest meseci. Iako sam dosta vremena provodio sa mamom i za nju bio više vezan, prvo sam rekao tata. Moj otac je, inače, bio odličan sportista, studirao je DIF u Beogradu, a u vreme kad sam ja imao šest meseci, zbog obaveza prema fudbalskom klubu za koji je igrao, odustvovao je od kuće desetak dana. Za to vreme mama mi je pokazivala njegovu sliku i govorila "Ovo je tata". Kad sam ga ugledao na vratima spontano sam izgovorio tata, i od tada ra-ta-ta-ta-ta.... Ne stajem sa pričom već 29 godina. (smeh)

Da li si od oca nasledio talenat za sport?
- Trenirao sam fudbal i mislim da sam bio solidan igrač. Rekreativno sam igrao odbojku i dobro mi je išlo – osvojio sam dve srebrne medalje na turnirima u odbojci na pesku. Nisam loš plivač, a još sam bolji u trčanju, te sam pobeđivao na školskim takmičenjima u krosu. Sve u svemu, brzo trčim, brzo pričam, brzo živim.... (smeh)

Do finalnog nastupa u Areni, verovatno ćeš poželeti da malo usporiš tempo i odmoriš se.
- Čim završim obaveze koje imam u Beogradu, otići ću kući, u Orašje. Najbolje se odmorim i opustim u okruženju ljudi koji me poznaju ceo moj život, i koji me vole bez obzira na sve.

Misliš da te oni, koje si upoznao od kada se takmičiš u "X factoru", gledaju drugim očima?

- Vole kako pevam, dopadam im se kao izvođač, ali ne znaju kakav sam čovek. Svakako me ne poznaju dobro kao oni sa kojima sam odrastao. U Orašju su me ljudi voleli i pre "X factora". Zahvalan sam za ljubav i podršku koju su mi dali i srećan ako sam opravdao njihova očekivanja.

Da li te bliski ljudi samo hvale, ili te nekad i kritikuju?
- Bude i toga, ali retko. (smeh) Kritike teško prihvatam, ali konstruktivan savet sam uvek spreman da saslušam. Nisam za princip – pokudi ga, biće bolji. I preterana kritika može ubiti entuzijazam. Daj mi malo podrške i vetra u leđa, sve hoću i sve mogu.

Osim porodice, najveću podršku ti, verovatno, pruža devojka.
- Upravo tako. Zabavljamo se deset meseci, a znamo se čitav život – naši roditelji su kućni prijatelji, a njena sestra je moja najbolja drugarica. Ma, luda kuća. (smeh)

Ima li ljubomore i razmirica, od kada si postao javna ličnost?

- Moja devojka je tolerantna po prirodi, ali je i osoba savremenih shvatanja. Njoj je jasno da bez ljudi koji me vole i poštuju moj rad, koji će slušati moje pesme i dolaziti na nastupe, moja karijera ne postoji.

Ako ćemo se nadovezati na Emininu izjavu da ti je finale "X factora" "zadnji voz" da započneš karijeru, moglo bi se reći da si, sa 30 godina, u pravom dobu za ženidbu?
- O tom koraku ne razmišljam još uvek. Lepo mi je u vezi, videćemo šta će biti u budućnosti. Prvo skoči, pa reci hop.

Šta bi bio tvoj "hop" u finalu "X faktora"?
- Hop cup poskočiću, drugu curu poljubiću... Ne, neću drugu curu poljubiti... (smeh) Moj "hop" je učinjen samim tim što sam se našao među finalistima. Ostvario sam svoj cilj, sve preko toga je bonus. Tako bi trebalo da razmišljaju svi finalisti. Kada smo se prijavljivali nismo mogli ni da naslutimo dokle ćemo stići, mada se svako nadao najboljem. Od deset hiljada prijavljenih kandidata s celog Balkana, mi smo se izdvojili u prvih deset. To je ogroman uspeh.

Kako bi opisao sebe?
- Imam vrlo moderan pogled na svet, pratim trendove, a opet živim u skladu sa sistemom vrednosti koji je za mnoge retro. Poslednjih decenija smo, na žalost, od Evrope i sveta usvojili sve najgore, a izgubili smo ono što oni nikad nisu imali. Naravno, nisam za to da živimo pod svećama, hvala bogu izmišljena je sijalica. Uvek gledam napred, ali oslanjam se na vrednosti koje sam usvojio u porodici.

Da li je porodica blagonaklono gledala na tvoju želju da staviš pirsing ili probušiš uvo?
- Ako vam kažem da sam minđušu stavio kad sam imao devet godina, sve će vam biti jasno. Pirsing je došao kasnije, mada i njega imam odavno, stavio sam ga 2002, tokom ekskurzije u Španiji. U sedmom osnovne sam prvi put ofarbao kosu. (smeh) Mama je podržavala sve moje vizuelne "ispade", i sama je bila sklona da često menja boju kose ili frizuru. Kad su joj prigovarali što mi dozvoljava da se farbam, govoreći da ću ostati bez kose, ona je odgovarala: "Ako je na oca, a on je ćelav, svakako će mu opasti kosa. Ako je na mene, a ja sam isprobala na kosi sve što se moglo, neće mu faliti dlaka s glave." (smeh) Srećom, imao sam roditelje koji su bili savremenih shvatanja, ali su vodili računa o mom odgoju. Najvažnije je da se nijedan profesor nikada nije požalio na moje ponašanje. Ljude treba pustiti da budu ono što jesu, pod uslovom da nikog ne ugrožavaju. Bitno je kakav si čovek i šta imaš u glavi, a ne šta nosiš na glavi.

Tekst: Brankica Treskavica i Eva Čubrović, Life Content