Darko Mitrović i Marko Stepanović: Naše društvo nije zrelo za "Mentalno razgibavanje" || Hello Magazin!

Voditeljski dvojac Darko Mitrović i Marko Stepanović od prvog dana kada su zajedno seli ispred mikrofona “Radija S” uspeli su da svojim duhovitim, ali često sarkastičnim iznošenjem stavova o različitim društvenim temama svakog jutra “razgibavaju” naciju. Ovi svojevrsni društveni hroničari proteklih pet godina napravili su pravi dar-mar na radijskim frekvencijama, a merači rejtinga pokazali su da slušaoci vole da čuju šta to ova dvojica voditelja imaju da kažu. Posle izvesnog vremena provedenog na radiju, odlučili su da budu svoje gazde i otvore firmu na pomalo neobičnom mestu - u podrumu Darkove kuće. Ubrzo je usledio poziv sa „B92“, a posao iz snova koji su imali u ovoj medijskoj kući preko noći pretvorio se u nedosanjani san. Iako im je, pošto su krajem decembra poslati na prinudni godišnji odmor, poveren i rad na televizijskom projektu, voditelji su nedavno odlučili da se u potpunosti raziđu sa ovim nacionalnim emiterom. Ohrabren neizmernom podrškom porodica, harizmatični duo za „Hello!“ otvoreno govori o razlazu sa bivšim poslodavcima, životnim promenama koje su usledile, a popularni “darmarovci” otvoreno su progovorili o međusobnom odnosu, o čemu se u medijima spekulisalo posle odlaska sa “B92”.

Pošto ste saopštili da se “Mentalno razgibavanje” više neće emitovati, usledile su spekulacije o lošem odnosu između vas dvojice. Koliko vas je to iznenadilo?
Marko: Pretpostavio sam da će se o tome povesti priča, ali to nije tačno. Darko i ja smo i u najboljim i u najgorim trenucima u karijeri funkcionisali kao tim, i sada je tako. Ni pred skidanje emisije sa programa ni posle toga nije bilo nikakvih problema među nama, a odlazak sa „B92“ je zajednička odluka.
Darko: Nisam mogao da verujem kada sam to pročitao. Nas dvojica smo zajedno odlučili da više ne radimo „Razgibavanje“, a naše prijateljstvo je isto kao i ranije. I dalje imamo zajedničku firmu, ali očigledno je došlo vreme da svako mora na svoju stranu. Imamo ponudu za neku turističku emisiju, pa ako bude sve kako treba, eto prilike da nastavimo zajedno.

U saopštenju koje ste izdali povodom prestanka rada emisije povukli ste paralelu sa kultnim filmom „Crni bombarder“. Da li od početka sebe doživljavate na taj način?

Marko: Ljudi koji nas slušaju napravili su tu paralelu. Nije nam bila želja da pravimo emisiju koja bi ličila na to. Naprotiv. Nas dvojica smo se na početku samo vrlo dobro zabavljali i ništa više, ali s vremenom se to pretvaralo u jedan satiričan i često sarkastičan način, koji je ponekad dolazio do ivice bezobrazluka, kako bismo ljudima skrenuli pažnju na nenormalne stvari koje se dešavaju u svakodnevnom životu. Često su nas pitali da li smo ozbiljni ili se zezamo, a mi smo uvek odgovarali da se ozbiljno zezamo.
Darko: Tačno je da su nas često nazivali „crnim bombarderima“, jer smo bez dlake na jeziku gledali da budemo glas naroda, da ono što ljudi pričaju dok ćaskaju na kafi, a o čemu se ne govori javno, mi ipak kažemo. Međutim, to nas je na kraju skupo koštalo.

Kako su vaše kolege reagovale na vest o gašenju emisije?
Marko: Imali smo podršku kolega, ali to je sve trajalo nekoliko dana. Ljudi te potapšu po ramenu, upute ti koju lepu reč, ali oni koji su trebali da se oglase - novinarska udruženja i resorno ministarstvo, na primer - ostali su nemi.
Darko: Nisam očekivao nikakve reakcije. Kao mlad verovao sam u jedinstvo i jer smo polazili do sebe. Sada, kad se osvrnem, i mi smo pružali malu podršku nekim našim kolegama, trebalo je da svaki put kada se to desi prekinemo sa emitovanjem programa i izrazimo solidarnost.

Šta se zapravo desilo 25. decembra, od kada emisija više ne ide u etar?
Marko: Emisija je skinuta u jednoj večeri i to je sve. Pozvali su nas i rekli da idemo na neku vrstu odmora, to je tako predstavljeno. Posle toga ponudili su nam nešto što se nama nikako nije dopalo, nismo želeli da menjamo koncept. Tada smo Dare i ja seli i dogovorili se da ugasimo emisiju.
Darko: Prepuštam narodu da sam proceni šta je i kako bilo. Šta god ja rekao, ljudi će verovati u ono što žele da veruju. Mi smo se sporazumeli sa „B92“ da se raziđemo normalnim putem, kao u nekoj bračnoj zajednici u kojoj smo živeli, pa nismo mogli dalje. Vreme će pokazati šta je bilo ili nije, nama to neće značiti mnogo, ali značiće možda nekom drugom.

Kako se osećate posle svega što se dogodilo?

Marko: Mislim da ovo društvo nije zrelo za takvu vrstu emisije. Da se ne lažemo, mi i dalje živimo u srednjem veku. Možda imamo neke moderne zgrade i asfaltirane puteve, ali naša psiha je ostala tamo negde u Istanbulu. Ne možemo da prevaziđemo sopstvenu sujetu i ljubomoru.
Darko: Otišli smo kada smo bili na vrhu. Dakle, ne zbog loše slušanosti, odnosno rejtinga koji se danas forsira kao najvažniji. Ponosan sam na našu emisiju. Ko zna, možda za nekolikogodina neko kaže: „Momci, ono što ste radili nedostaje, hajde, vratite se.“Možda i ne. Videćemo.

Koliko je vama bilo teško da okončate ovu saradnju?
Darko: Mare i ja dugo smo razmišljali da li da prihvatimo njihov poziv, Međutim, meni je oduvek bila želja kao radio-voditelju da radim na „B92“ i odlučili smo da izađemo iz našeg podruma u kome smo emitovali radio-striming „Razgibavanja“ na dvadeset tri stranice. Rekao bih i to da je sam dolazak na „B92“ bio vrlo lep, svi su nas prihvatili i bilo je stvarno dobro.

Da li je „Razgibavanje“ definitivno ukinuto?
Marko: U ovom trenutku je definitivno. Da li će se možda nekada nešto ponovo desiti ne znam, ali trenutno je to naša konačna odluka.
Darko: Da, to je naša konačna odluka. Ukoliko narod pokaže da mu nedostaje ono što smo radili, možda se nešto i promeni, ali u ovom trenutku odlučili smo da završimo s tim.

„Razgibavanje“ se u jednom trenutku «preselilo» i na televiziju, ali je i ta emisija skinuta sa programa. Je li i to bila odluka „B92“?

Marko: Ne. Kada smo prekinuli emitovanje na radiju i razišli se sa tom medijskom kućom, dogovorili smo se da prekinemo i sa televizijskom emisijom.
Darko: Možda nam ta emisija nije ni trebala. Moram priznati da sam se pokajao što smo uopšte to i pokušali. Mnogo puta smo odbili da radimo na televiziji, ali je meni pala na pamet ta glupava ideja da napravimo i to je ispalo kako je ispalo. Narod je ovde navikao na dve fotelje, pano i gosta koji blebeće o bilo čemu, voditelja koji mu se šlihta i to je to. To je šablon koji nas nije zanimao.

Od prvog zajedničkog uključenja u program privukli ste pažnju slušalaca. Sećate li se tog trenutka?
Marko: Naš prvi susret je bio kao stoti po redu, seli smo ispred mikrofona i napravili sjajnu emisiju. Kada smo završili prvo uključenje, shvatili smo da je bilo super i iz dana u dan smo nastavili da razgibavamo naciju.
Darko: Mare i ja smo od prvog minuta bili isti kakvi smo bili i u poslednjem uključenju na „B92“. Ja sam na “Radiju S” odmah video da smo na istoj talasnoj dužini i tako je krenulo novo „razgibavanje“.

Koji trenutak ćete pamtiti?
Darko: Nikada neću zaboraviti poruku koju smo dobili od čoveka koji nam je napisao da je bio na ivici da izvrši samoubistvo i da je otišao kod psihoterapeuta koji mu je preporučio da sluša „Mentalno razgibavanje“, što je on učinio i izvukao se iz krize.
Marko: To je dokaz da naš rad nije bio uzaludan, da smo makar nešto uspeli da uradimo i onda su svi rejtinzi i šerovi potpuno nebitni, jer si nekome spasio život.

Kako sada izgleda vaš dan bez jutarnjeg „razgibavanja“?

Darko: Život mi se okrenuo za sto osamdeset stepeni. Ustajem u dvanaest sati, što nisam uradio poslednjih sedam godina i ostajem budan noću do tri sata iza ponoći.
Marko: Trudim se da se ne uležim i padam u neku vrstu apatije. Viđam se sa drugarima koje zbog posla dugo nisam video, jer sam izgubio pojam i vreme za neke važne stvari i drage ljude kojima sam se sad posvetio.

Čime se sada bavite?
Darko: Sedim za kompjuterom i bavim se veb-dizajnom, završavam školu za digital-kompoziting, čime ću se u narednom periodu baviti. Bilo je ponuda sa nekih radio-stanica, ali se nisam pronašao u tome. U planu je i neka turistička emisija koju bismo Mare i ja radili, ali videćemo šta će od toga biti.
Marko: U potrazi sam za novim poslom, ali u ovakvim situacijama najgora stvar koju možete da uradite je da donosite ishitrene odluke. Voleo bih da se vratim na televiziju, jer je to moje prirodno okruženje i da vodim neku političku emisiju. S druge strane, neki moji drugovi su mi predložili da otvorimo pab, ali ne znam koliko je pametno da sam stalno blizu kafane. Šalu na stranu, ponuda ima, ali sada bi trebalo doneti pametnu odluku.

Marko, razmišljate li o povratku u pozorište?
Marko: Ne znam, moram da priznam da ne osećam nostalgiju prema tome. Nisam napravio neku pozorišnu karijeru, nikad mu se nisam posebno posvetio, a, sa druge strane, poslednjih osam godina sam u medijima, to je sada moje primarno znimanje, a pozorište je ostalo negde u pozadini.

Darko, razmišljate li o ponovnom emitovanju programa iz studija u podrumu?

Darko: Ne, nikada se ne vraćam na staro.

Kako su vaše supruge reagovale na novonastalu situaciju?
Marko: Za razliku od mene, moja supruga Mirjana ima ozbiljan posao stomatologa, što je dobro jer će naša deca u budućnosti imati šta da jedu. Supruga mi je velika podrška i iako neće uvek to da prizna, stoji uz mene svim bićem. Nema tu vrstu kritike, ali čini mi se da joj sada već postaje dosadno što svake godine menjam posao.
Darko: Supruga Snežana mi je zaista velika podrška. Ni u jednom trenutku nije paničila, a za ovih petnaest godina koliko smo zajedno, prošli smo mnogo toga. Ja sam tip čoveka koji voli da troši, a ona voli da misli na budućnost, mada ja uvek pobedim, ali bez nje ne bih živeo onako kako živim. Obožavam svoju porodicu, mada nikada nisam bio tip koji priča o tome i ne govorim koliko mi znače, ali su mi najvažniji na svetu.

Darko, vaš sin Nemanja bio je najvatreniji obožavalac „Razgibavanja“. Kako je on reagovao na vest o gašenju emisije?
Darko: Rekao je: “Tata, više nisi smešan. Dok je išla emisija bio si mnogo smešan, sada više ne”. I tu se završilo.

Jeste li strog otac?
Darko: Supruga mi često zamera da mu previše dopuštam. I zaista, ja sam od onih očeva kod kojih sve može. Doduše, sada ga opasno nerviram jer ima dvanaest godina. To je onaj period kada deca ne dozvoljavaju roditeljima da se mešaju u njihove privatne stvari. Ne želi ništa da priča iako pokušavam da ispitam da li ima neku devojku. Međutim, čim uđem u njegovu sobu, pogleda me i kaže : «Tata, ajde idi, ovo je moje privatno vlasništvo».

Da li i vi i vaša supruga razmišljate o proširenju porodice?
Marko: U razgovoru koje ona i ja vodimo sve češće dolazimo do zaključka da nas je strah da nam deca odrastaju ovde, zbog svakodnevnih vesti iz crne hronike, ali i situacije uopšte. Ja sam već postao debelokožac i mogu da podnesem razna šibanja, ali strahujem od toga kako će mi dete ići u školu, kako će odrastati i ne znam da li želim da se to desi ovde.

Znači li to da razmišljate o odlasku iz zemlje?
Marko: Da, razmišljamo o tome, iako me je ta ideja napustila neko vreme. Mislio sam da, kada sa dvadeset dve godine nisam otišao, a već tada sam pomišljao na to, neću otići nikada, ali sada mi se to čini kao najbolja opcija.

Šta vas je zadržalo u Srbiji?
Marko: Ja osećam tu neku vstu lokalpatriotizma, više je to neki mazohizam. Volim ove ljude, sa svim njihovim manama i problemima. Tu su mi prijatelji i porodica, međutim, s vremenom odlaze moji prijatelji i saradnici. Od šest najbližih drugova trojica su se već odselila i svako od njih kaže: «Čoveče, beži odatle». Ne znam, možda ih i poslušam.

Da li i vi razmišljate o odlasku iz zemlje?
Darko: Posao sa kompjuterima koji trenutno radim može da mi donese neku priliku za odlazak. Iskreno, sutra bih napustio Srbiju. Ma, napustio bih je istoga dana samo kada bih imao gde da odem, otišao bih i ne bih se osvrtao. Volim zemlju u kojoj sam rođen i ljude u njoj, ali sam razočaran životom. Ovde ostaje samo onaj ko mora, nepopravljivi entuzijasti i oni koji imaju neki ćeif. Svi drugi odlaze.

Piše: Deana Đukić
Foto: Janko Petković
Mesto snimanja: Marko: restoran „Milagro“, Kej oslobođenja 55, Zemun
Darko: restoran „Sent Andreja“, Kej oslobođenja 35, Zemun
nja 35, Zemun