Dejan i Ana Stanković: Naša porodična idila u Milanu || Hello Magazin!

Fudbaler čiji je internacionalni uspeh ponos srpskog sporta, Beograđanin Dejan Stanković, od karijere profesionalnog igrača oprostio se u oktobru prošle godine. Nekadašnji prvotimac italijanskog kluba „Inter“ nastavio je da živi u Milanu otkako je prestao da igra, gde sa suprugom Anom i trojicom sinova uživa u mirnom porodičnom životu. Bračni par, koji se venčao pre petnaest godina, već devet godina živi u italijanskoj prestonici mode.
- Svaki detalj u našoj kući uredila je i opremila moja supruga Ana, nismo imali pomoć arhitekte niti dekoratera - sa neskrivenim ponosom kaže slavni tridesetpetogodišnjak dok ljubazno dočekuje ekipu magazina „Hello!“ na vratima suncem okupanog doma.

Posle povlačenja iz sveta fudbala, rođeni Zemunac potpuno je posvećen porodičnom životu i odrastanju sinova Stefana, Filipa i Aleksandra, koji sigurnim koracima idu stopama slavnog oca. Sva trojica pohađaju fudbalsku akademiju kluba u kome je Stanković proveo blistave godine sportske karijere. Porodica Stanković živi u blizini „Interovog“ stadiona, gde Dejanovi naslednici svakodnevno odlaze na treninge. Naš bivši uspešni reprezentativac uvek se raduje dolasku u rodni grad i susretu sa ocem Borom, majkom Dragicom i bratom Sinišom.
Suprugu Anu, sestru njegovog prijatelja i nekadašnjeg saigrača Milenka Aćimovića, rođenu u Ljubljani, upoznao je dok je igrao u Crvenoj zvezdi. Bila je to ljubav na prvi pogled i danas oboje uživaju u tome što decu izvode na pravi put.
- Pripadam samo tebi - emotivne reči istetovirane na zglobu ruke simpatični sportista posvetio je ljubavi njegovog života, koja je u potpunosti posvećena porodici.
Za magazin „Hello!“ Stanković otvoreno govori o svom životu i planovima dok pozira u intimi svog porodičnog doma.

Da li ste bili srećni ili ste teško podneli rastanak od fudbalske karijere?

- Na početku mi nije nedostajao fudbal, međutim, brzo se to promenilo. Nisu mi nedostajale utakmice, već sve što prati taj poziv - druženje, svlačionica, putovanja, dinamika, pripreme za igru. Zapravo, sve što je obeležilo dvadeset godina moje sportske karijere. Navikao sam se polako na to da više nisam profesionalni igrač. Volim da gledam utakmice i često odlazim da gledam mečeve „Intera“ sa svojim klincima, koji su veliki navijači tog kluba. Kako sada stvari stoje, biću „penzionisan“ do leta, a onda ću se sigurno vratiti profesionalnom fubalu. I dalje ne znam konkretno šta ću da radim. Gledam, merim, procenjujem, a kada budem odlučio, poznajući sebe, biću veoma profesionalan i radiću stvari predano i do kraja.

Ima li ponuda?
- Ima raznih predloga i ponuda, od toga da budem direktno u fudbalu, a i indirektno. Svakako se ne bih udaljio od tog sporta jer je to ono što znam najbolje da radim. Ne bih da izmišljam nove poslove jer sam u toj materiji svoj na svome. Sigurno je da ću ostati u fudbalu.

Trenirate li za svoju dušu?
- Samo se bavim fitnesom. Iskreno, toliko sam se u životu natrčao i toliko mnogo utakmica sam odigrao, da sam od letos svega dva puta rekreativno igrao mali fudbal. Idem u teretanu i u saunu. U neposrednoj blizini naše kuće, na tri minuta hoda, nalazi se odličan fitnes-studio gde rado odlazim. Oznojim se dobro, istreniram, pa od toga bolje spavam.

Jeste li se od prekida karijere ugojili?

- Otkad ne igram fudbal, ugojio sam se pet, šest kilograma. To je normalan proces kod profesionalnih sportista, jer od perioda kada pazimo šta jedemo i mnogo treniramo dođemo do toga da ne radimo ništa od toga, pa je očekivano povećanje težine, ali se na meni ne vidi taj višak. Jedem šta mi je volja, dao sam sebi oduška jer mi je dostupna hrana koju ranije nisam smeo da konzumiram.

Da li ste dobro zaradili od autobiografije koju ste objavili?
- Knjigu sam prvo 2010. objavio u Srbiji, a onda je prevod biografije stigao i u italijanske prodavnice knjiga. Nisam zaradio, ali to mi i nije bio cilj. Nisam autobiografiju pisao da bih materijalno profitirao već da bih prepričao moju dve decenije dugu karijeru, da bih za sobom nešto ostavio. Pisanju knjige nisam pristupio kao dobrom biznisu.

Živite mirnim porodičnim životom u Milanu i nećete se vraćati u Beograd. Gde vam je kuća u italijanskoj prestonici mode?
- Živimo blizu centra, mnogi fudbaleri žive u mom kraju. Naša kuća se nalazi pored „Interovog“ stadiona, u velikom kompleksu zgrada i kuća koje su dobro obezbeđene, što su fenomenalni uslovi za odgajanje dece. Mnogi drugovi naših sinova žive u kraju, pa imaju s kim da se igraju ispred kuće, što je odlično jer ne moram da ih vozim kod njih na druženje. U kraju se uvek nešto dešava, što nam je veoma značajno zbog porodičnih aktivnosti. Poslednjeg dana januara navršilo se deset godina otkako živimo u Milanu. Ne vodimo buran život, deca su nam u prvom planu, prioritet su nam njihove školske obaveze i treninzi. Sva trojica ozbiljno treniraju fudbal, pohađaju „Interovu“ akademiju fudbala i svake nedelje imaju prvenstva. Inače, oslobođeni su bilo kakvog pritiska zbog toga što im je otac fudbaler. Talentovani su, treniraju fudbal na njihovu inicijativu, a ako to neće hteti u budućnosti, njihova je odluka. Na meni je da ih usmerim da završe školu i da budu dobri ljudi.

Koliko vaši sinovi imaju godina?

- Stefan će uskoro da napuni četrnaest, Filip dvanaest, a najmlađi Aleksandar u avgustu je napunio osam godina. Dobri su momci, nemam nikakvih problema s njima, zbog čega sam veoma srećan. Solidni su đaci, sva trojica idu u internacionalnu englesku školu. Nemaju besprekorne ocene, ali nisu ni loši, uspešni su i napreduju. Nije im lako jer nastavu pohađaju na engleskom, kod kuće pričamo na srpskom, a između sebe pričaju na italijanskom jeziku. U početku smo imali problema oko toga, ali sada su „uhvatili ritam“.

Govore li slovenački, budući da je vaša supruga Slovenka?
- Kada odemo kod Anine porodice u Ljubljanu, mališani Aninog brata se trude da govore srpski, dok se naši sinovi trude da govore na slovenačkom. Često odlazimo u Sloveniju zbog prijatelja i Anine porodice, pa se naša deca lepo sporazumevaju na slovenačkom.

Odlazite li porodično češće kod vaše porodice u Beograd ili kod Anine u Ljubljanu?
- Školske obaveze naše dece diktiraju nam tempo putovanja. Kada imamo malo slobodnih dana, komotnije i lakše nam je da odemo do Ljubljane dokle nam je potrebno samo četiri sata putovanja automobilom. Nedavno smo bili u Kranjskoj gori na skijanju dva-tri dana.

Porodično ste vični skijanju?

- Ana je odmalena dobar skijaš, dok ja nikada nisam stao na skije, a nisam ni smeo, zbog prirode posla kojim sam se bavio. Da sam se povredio, to mi niko ne bi „pokrio“, ni osiguranje, ni klub. Zato sam izbegavao taj sport. Deca su odlični skijaši, obožavaju smučanje. Vožnju bordom još nisu probali, trudim se da se prvo usavrše na skijama. Posebno se pribojavam adrenalina koji Filip nosi. Čim je naučio da skija, počeo je da izvodi skokove i vratolomije na snegu. Mislim da će on prvi preći na bord. Hrabar je i energičan, što je verovatno „pokupio“ od mene. Inače, i ja želim da naučim da skijam, da nadoknadim sve propušteno.

Posećuju li vas roditelji i brat u Milanu?
- Povremeno. Oni imaju svoj životni ritam i obaveze, naročito u proleće, kada rado provode vreme u vikendici. Tata obožava da peca, što sam i ja voleo kada sam imao slobodno vreme.

Da li se vaš brat Siniša bavi sportom?
- Nema veze sa fudbalom, ni sa sportom. Izgleda da sam sav talenat u porodici ja pokupio.

Vaša majka Dragica je pričala da ste se kao dečak bavili folklorom. Umete li sada, kada vas ponese ritam, da zaigrate u kolu na proslavama?

- Retko. Zaboravio sam da igram, to je zaista bilo davno.

Pokazuju li vaši stariji sinovi želju za večernjim izlascima, budući da ulaze u pobertet?
- Ne, još su mali, imaju svoje rođendanske proslave na koje često idu. Ne ostaju napolju duže od deset sati uveče. Ana i ja ih odvozimo i dovozimo kući sa rođendanskih slavlja, pa nemamo nikakvih problema sa njihovim eventualnim kašnjenjem. Kada završe s obavezama, idu u krevet, to može da bude najkasnije jedan sat pre ponoći.

Okupljate li se češće za ručkom ili večerom?
- Okupljamo se za večeru jer su deca u školi do pet po podne, tako da je idealno porodično vreme ono koje provedemo za trpezom.

Kuvate li vi za porodicu ili to prepuštate Ani?
- Prepuštam njoj jer sam mnogo „grub“ u kuhinji, snalazim se u njoj kao slon u staklarskoj radnji.

Pomaže li vam neko u kući u vođenju domaćinstva?
- Nikada nismo imali pomoć, samo po potrebi. Ana je godinama sama vodila domaćinstvo, da ne kažem - decenijama. Tako bilo zbog prirode mog posla, mnogo je bilo putovanja i karantina, morala je da preuzme sve na sebe.

Ima li vaša supruga neki hobi?
- Kada si stalno s klincima, nema mnogo mogućnosti za hobije. Ana nema mnogo vremena za sebe pored troje dece, ali povremeno odlazi na fitnes.

Odlazite li i dalje na porodična letovanja sa vašim kumom Sinišom Mihajlovićem?
- Ranije, dok smo skupa igrali u „Laciju“, praktikovali smo zajedničke odmore. Sada češće na letovanja i zimovanja odlazimo sa Aninim bratom i njegovom porodicom.

Na koga vaša deca liče?
- Svako od njih ima svoj karakter, svako je svoj i po izgledu, tako nam svi kažu. Dečaci su kvalitetni miks supruge i mene.

Vaša majka već dve decenije skuplja novinske članke o vama.
- Još od moje jedanaeste godine ona sve sakuplja i sve je to zalepila u svesku. Kada sam postao profesionalac, nije bilo potrebe za tim kao pre.

Poznato je da se i ona bavila fudbalom. Da li nekada zaigra sa unucima fudbal?
- Danas sam ja za to zadužen, često zajedno igramo fudbal.

Jeste li sanirali sve povrede ili ste nastavili s terapijama?
- Operisao sam Ahilovu tetivu u maju 2012, ali to nije urađeno kako je trebalo, te sam četiri meseca kasnije morao da ponovim operaciju. To je najveći razlog zbog čega sam prestao da igram. Napravio sam pauzu od godinu dana, a kada u trideset četvrtoj ne igrate toliko, to ostavi traga. Nisam bio zadovoljan sobom, navikao sam da najbolje dajem u klubu kakav je „Inter“, što zahteva najveću moguću spremnost. Zato sam naglo prekinuo karijeru. Raskinuo sam ugovor jer sam shvatio da ne mogu da pružim maksimum. Mislim da sam prekinuo karijeru kada sam bio najuspešniji i nije mi žao zbog odluke. Nedostaje mi sportski životni ritam, ali mislim da sam dobro odlučio. Sada imam mnogo vremena da nadoknadim sve ono što sam propustio s porodicom.

Da li se mnogo toga promenilo u odnosu na raniji period kada ste sa porodicom? Kakav je osećaj?
- Promenilo se. I ranije smo vodili miran porodični život, ali mi neizmerno prija da sam po ceo dan sa decom i suprugom, da organizujemo naše zajedničko vreme. Mališani su sada u periodu odrastanja kada im je moje prisustvo najpotrebnije, pa mi je drago da sam stalno uz njih. To je potrebno i njima a i meni, veoma mi prija da sam stalno uz njih i da putujemo, jer sam to etko mogao dok sam igrao.

Uživate li u šopingu sa suprugom, volite li modu?
- Ne volim šoping, a ni moja supruga nije veliki ljubitelj mode. Uglavnom kupujemo u poslednjem času, odnosno Ana mi kupuje pojedine komade odeće, jer zna šta volim i šta mi stoji. Kada ode u centar grada, često se vrati sa nekom kesom za mene.

Vaša supruga nikad nije važila za osobu koju fascinira javni život. Da li vas je i to privuko kod nje?
- Nju ne zanimaju javni život i popularnost. S Anom mi se desila ljubav na prvi pogled, odmah sam se zaljubio u nju, čim sam je video. Odmalena smo skupa, imao sam devetnaest godina kada smo počeli vezu. Zajedno smo otišli u Rim, gde sam igrao za „Lacio“, skupa smo odrastali, sticali sva životna iskustva i osnovali porodicu. Sve smo sami stvorili, čime se ponosim.

Kakva je vaša supruga po prirodi?
- Ana je mirna, tiha i povučena. Vodi računa o meni i deci, to je ono što je ispunjava, i odlično joj ide.

Koji je vaš recept za uspešan brak i održavanje „plamena“ da odnos ne bi prešao u naviku?
- Pored dece ne može da postoji monotonija u odnosu, jer te ona uvek podsećaju na ono najlepše u vezi ili braku. Sinovi su razlog što živimo i zbog čega se žrtvujemo. Kao i svi parovi, i Ana i ja imamo „žutu minutu“, ali to nije ništa što bi predstavljalo problem. Uživamo u porodičnom životu, u našem odnosu, u odrastanju dece. Zajedno smo petnaest godina, ove godine ćemo proslaviti šesnaestu. To su pozamašne godine, a nas dvoje smo i dalje mladi.

Obeležavate li godišnjicu braka?
- Nama je godišnjica braka 1. jula. Tada smo obično na moru, u Sloveniji ili u Beogradu. Taj datum uvek obeležimo u društvu prijatelja nekom lepom večerom.

Da li ste se venčali i u crkvi?
- Da, sklopili smo i crkveni i građanski brak.

Mislite li da je ljubomora u vezi ili braku donekle produktvna i demonstrira strast?
- Ljubomora nije najvažnija, ali je jedan od bitnih faktora da osobi s kojom si svaki dan pokazuješ koliko je voliš i koliko ti je do nje stalo. Ljubomora mora da se oseti kada ima strasti i ljubavi. Po mom mišljenju, ko ne oseća ljubomoru, ni ne voli.

Prisustvovali ste rođenju vaše dece. Koliko je to iskustvo bilo emotivno?
- Ostalo mi je u mislima za ceo život. Tri Anina porođaja, kojima sam prisustvovao, urezala su mi se u sećanje. To je pozitivni šok, ostane uvek u glavi, to je neverovatan naboj emocija, straha i iščekivanja. Kad se setim toga, i sada me prođe pozitivna jeza.

Da li je bilo i suza?
- Rekli su mi da sam nesvesno plakao. To je neverovatan miks emocija. Najviše sam se brinuo za Anu.

Planirate li proširenje porodice?
- Ne planiramo, Ana i ja smo prezadovoljni sa naša tri sina.

Intervju: Nadežda Jokić, Life Content
Foto: Aleksandar Crnogorac