Goran Jevtić: Zahvaljujući humoru preboleo sam najteže životne trenutke || Hello Magazin!

Raskošnim talentom glumac Goran Jevtić osvojio je srca širokog auditorijuma posle uloga u filmovima "Mi nismo anđeli" i "Sveti Georgije ubiva aždahu", a potom i u "Paradi", gde je ostvario maestralnu ulogu. Osim na velikom platnu pleni i na pozorišnim daskama. Nedavno je u pozorištu "Madlenianum" imao premijeru obnovljenog komada "Ledeni svici". Popularni glumac je inspirativnu monodramu prvi put igrao pre devet godina na istoj sceni, ali je u međuvremenu, sazrevajući i kao umetnik i kao čovek, doživeo niz sličnih događaja kao i glavni junak, da danas, bez imalo preterivanja, može da tvrdi da mu je to omiljena uloga u karijeri. Poznat borbi za ljudska prava, naročito seksualnih manjina, tvrdi da mu je ljubav prema pravdi urođena i u otvorenom razgovoru za "Hello!" otkriva neke od najvećih životnih izazova.

Nedavno ste imali premijeru obnovljene predstave "Ledeni svici". O čemu se radi u tom komadu?

- Priča "Ledeni svici" napisana je po istinitom događaju. Naš proslavljeni lekar i književnik Vladan Radoman, osnivač međunarodnog udruženja "Lekari bez granica", napisao je priču o svom iskustvu sa dečakom koga je usvojio tokom misije u Vijetnamu i doveo u Francusku, gde je živeo sedamdesetih godina prošlog veka. Dok je boravio u Aziji sreo je dečaka za koga mu se učinilo da nosi patnju i tugu koju je on osećao za ceo svet i dovodi ga u Pariz, u svoju francusko-jugoslovensku porodicu. U komadu taj dečak iznosi svoje iskustvo i priča o svom odnosu sa ocem koji je zapravo pisac romana. Radomanova veličina je u tome što je potpuno iskreno pričao o tim događajima, čak otkriva da je imao ljubavnicu, češku glumicu sa kojom glavni junak takođe ima blizak odnos. Na kraju se vraća u svoju zemlju u trenutku kada se njegov otac razboli jer nije mogao da trpi bol zbog toga. Zanimljivo je da se jedini put posle toga javio Vladanu upravo kada smo 2005. godine radili ovu predstavu prvi put. Poslao mu je razglednicu, na kojoj je napisao da je dobro i da ga voli. On danas ima oko četrdesetak godina i živi u Vijetmanu. Radoman se vratio u Beograd i sa svojih više od devedeset godina spada u najinspirativnije ljude koje možete sresti.

Koliko se vaše viđenje ovog komada danas razlikuje od onoga 2005. godine kada ste prvi put igrali tu monodramu?
- Kada sam pre devet godina igrao "Ledenog svica", neke stvari sam osećao, a neke sam radio intuitivno. Prošlo je neko vreme, predstava se više nije igrala, a ja sam putovao po zemljama Dalekog istoka. Proputovao sam od Vijetmana, preko cele jugoistočne Azije, do Indonezije, Malezije i Kambodže, gde sam bio ovog leta, sve do Tajlanda sa koga sam se nedavno vratio. Posle tog iskustva, sada tačno znam kakav je lik koji tumačim. Filozofija tih ljudi razlikuje se od naše. Kod nas će ljudi za nekoga reći da je sed, dok u Aziji kažu da on ima sneg boje smrti koji mu je napao glavu. U tom opisu može da se očita kako oni žive u jednom različitom svetu, jer jezik stvaramo da bismo izrazili stvari onako kako ih osećamo. Njihova svakodnevica je više ispunjena poetikom od naše, oni imaju strpljenje, a ja sam upravo takav čovek.

Smatrate li da imate dosta sličnosti sa junakom koga tumačite?
- Da, danas to znam, za razliku od 2005. godine. U međuvremenu sam u još jednom životnom segmentu doživeo sličnu sudbinu. Naime, pre nekoliko godina razboleo mi se otac i ja sam, kao jedan prilično jak čovek koji ume da pokrene stvari i da se suoči sa problemima, odjednom osetio svoju strašnu slabost i shvatio sam da ne umem da se izborim sa tim bolom. Baš u tom periodu počeo sam mnogo da putujem, ali i da igram samo komedije. Trudio sam se da ubedim sebe da mi je sve dobro, to je bio moj način borbe. Kada mi je otac umro, shvatio sam da sam više pripadao tom liku, kao i on meni. Zato ovu predstavu nisam radio samo da bih imao još jednu na repertoaru, ni zbog honorara, već mi je bilo važno da ovu priču, koju istinski osećam, podelim sa ljudima.

Posle toliko stvari koje ste proživeli, a koje su slične onima kroz koje prolazi glavni junak, mislite li da je igra sudbine to što ponovo tumačite taj lik?

- Sigurno je tako. Najzanimljiviji je trenutak u kome sam dobio poziv iz "Madlenijanuma" da igram ovu predstavu jer sam tada boravio u Kambodži. Prošlog leta, sa svoja dva prijatelja, obilazio sam jugoistočnu Aziju i kada smo stigli u Kambodžu, zamolio sam ih da mi učine i da iznajmimo brod i da se vozimo rekom Mekongo, na kojoj je odrastao glavni junak. Dovezli smo se do plutajućih sela o kojima ima reči u komadu i rekao sam prijateljima da mi je jako važno da im za vreme vožnje odigram deo predstave "Ledeni svici", u čemu su me podržali. Kada sam završio svoj monolog, počela je strahovita oluja i doživeli smo bezmalo brodolom. Ponovo je sinulo sunce i mogli smo da se vratimo na obalu, a sve što se dešavalo tog dana bilo je strašno uzbudljivo. Kada smo stigli na kopno, dobio sam poziv iz "Madlenijanuma" da obnovimo ovu predstavu. Priča deluje nerealno i filmski, ali zaista je bilo tako.

Verujete li posle takvog iskustva u karmu?
- I inače verujem u karmu. Neke stvari u životu te stignu i nađu baš onda kad je potrebno, ali moraš i ti iskreno da se daješ.

U ovoj predstavi se na svoj način borite za prava izbeglica. Inače ste angažovani na pravima manjina, naročito seksualnih, odakle crpite energiju?
- Verovatno imam urođenu potrebu da se borim za pravdu, ali to je svakako stvar porodičnog nasleđa i vaspitanja. Rođen sam u zemlji koja je počivala na uvažavanju različitosti. To je bila Jugoslavija, zemlja sa osam različitih naroda, i onog trenutka kada smo prestali da se međusobno uvažavamo završili smo u najkrvavijem ratu na kraju 20. veka. Tolerancija, ljubav i razumevanje za drugoga je nešto što je meni urođeno. Toga u današnjem svetu ima sve manje, ali moj osnovni zadatak kao umetnika je pojačavanje svesti ljudi, jer bez toga nema ni prosperiteta.

Jedan period života proveli ste u Austriji, kakva je svest tamošnjih ljudi i njihov odnos prema kulturi?

- Kao ilustrativni primer moglo bi da se navede da se tamo svake subote na trgu izvodi opera, a veoma je razvijena i scena za najmlađi uzrast. Oni tako na vreme edukuju mlade i otvaraju im svet lepote i mogućnosti koju umetnost pruža. Kada tako nešto imate u svojoj zemlji, ne može da vam se desi da vam 31. decembra na glavnom gradskom trgu peva ološ. Ali nije poenta kritikovati ono što je loše, već mladima treba ponuditi drugačiji i kvalitetniji sadržaj.

Nedavno ste u predstavi "Gospođa ministarka" zaigrali lik ministarke Živke, što je bilo veoma smelo rešenje u homofobičnoj sredini. Kako je došlo do toga?
- Prvi put kod nas se dešava da je u politici i na vlasti u tolikoj meri sve moguće i toliko se svi preoblače iz jednog u drugo ruhu ne bi li prikrili svoju prošlost i dokopali se ponovo stolica, da je takvo čitanje "Ministarke" bilo jedino moguće. To je jedini razlog zbog koga se u komadu brišu polovi i svi mogu da igraju sve. To isto dešava nam se i u realnosti.

Koji cilj ostvarujete baveći se umetnošću?
- Na svoj posao gledam tako što kao glumac na sceni pokušavam da ljudima ispričam priče i da kod njih izazovem emociju koju već imaju u sebi, a nisu mogli da je kažu ili nisu imali gde. Ja sam samo medijum koji govori ono što oni misle, a nemaju auditorijum kome će ispričati svoje priče.

Piše: Ivana Nikolić, Life Content