Jova Radovanović: Prestali smo da se smejemo stvarima koje nas vuku napred || Hello Magazin!

Jugoslovenska televizija je od samog starta pedesetih imala najbolje voditelje koji su i tokom narednih decenija bili doajeni svog zanata. Tokom sedamdesetih, jedno od prepoznatljivih TV lica bio je i Jova Radovanović.
Rođen u Beogradu pred početak Drugog svetskog rata, Jova se seća kako je po magli “opipavao od bandere do bandere” da bi od “Cvetkove” kafane blizu koje je živeo stizao do osnovne škole “Vojislav Ilić”. Iako ga je otac „poslao na zanat“, od malena je bio zaljubljen u muziku. Karijeru je započeo u bendu „Domino“, međutim, ansambl se brzo raspao jer je većina momaka otišla u vojsku. Potom je svirao u bendu „Veseli Bendža“, da bi prešao u ansambl „Sedmorica mladih“. Jova Radovanović je sa ovom grupom ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao ansambl sa najdužim stažom u nepromenjenom sastavu pune 33 godine. Znamo ga kao komičara, muzičara, glumca. Neki ga zovu „Lepi Jova“, neki „Jova iz Sedmorice Mladih“. Poslednjih godina uživa u penziji sa suprugom Koviljkom na Novom Beogradu. Šetajući Savskim kejom, razgovarali smo sa legendom naših „malih ekrana“.

Imate li neki omiljeni „ćošak“ na keju i možete li nam ispričati neku anegdotu sa reke?
- Pa nemam, ceo kej mi je omiljen. Već godinama pešačim turu od 5 km i to je neka vrsta kondicije i osveženja. Baš sam ovde negde, pre jedno 4-5 godina sreo Momu Kapora. Sarađivali smo dosta i oko njegove predstave, a i družili smo se i ovako. On je voleo da dođe na Adu i jednom prilikom smo se sreli i ja ga pitam šta radi, a on mi odgovori: „Pa ti znaš mene, ja nisam od onih ranoranioca. Ustanem negde oko 7, skuvam kafu sebi. Ja ne volim kompjutere, ja volim pisaću mašinu. I lepo stavim mašinu, udenem čist list i sebi postavim jedno važno pitanje: Da li ovo što ja radim treba nekome ili ne treba? I pošto utvrdim da ne treba, ja odem na Adu.“ Ali stvarno, naglo su došla neka vremena u kojima su te neke vrednosti preko noći nestale.

Na koje vrednosti mislite?

- Znate šta, vrednosti nisu neka stvar koja je konstantna, ona mora da se održava, a u vreme kada je nastalo ono ratno stanje, jednostavno je prestala potreba za time. Čak mislim da sam svoju decu pogrešno vaspitavao za ovo vreme. Nažalost, završili su fakultete, a momentalno im je to otežavajuća okolnost jer imaju manje plate. Ali opet kažem, odlično je jer su zaposleni i rade, a to je najvažnije. Kao što svim mladim ljudima koji me pitaju šta da rade, kažem da rade i besplatno ako treba, jer ono vreme koje bude došlo, a doći će sigurno, bolje je da te zatekne da trčiš u mestu, nego da sediš.

Sećate li se nekog upečatljivog detalja iz Vašeg detinjstva?
- Da bih stao na noge, tata me je, još kao klinca, poslao na zanat. Gurnuo me je na zanat kako bih imao parče hleba u ruci i da bih posle mogao da radim šta hoću. I dok sam pohađao za alatničara, odmah su videli da ja tu ne pripadam. Shvatili su da ću da odem odatle i dok sam još bio na zanatu, upisao sam se u muzičku školu. To je bilo užasno teško, a istovremeno i izazovno. Neki su dolazili nespremni na časove iako su samo to učili, a ja bih prepodne bio u radionici, a onda popodne odlazio u muzičku školu peške od Cvetkove pijace do „Stankovića“ kod Skupštine.

U mladosti ste se bavili sportom. Šta ste trenirali i u kom klubu?
- Gimnastiku, a kasnije nešto malo atletiku. Gimnastika me je više privlačila jer se tu takmičiš sam sa sobom. Kada uradiš jedanput premet napred-premet nazad-salto napred, a onda doskok nije dobar, svaki put se trudiš da to ispraviš kako bi onaj naredni bio malo bolji. I to je ono što sport nosi i što dobro deluje na mlade ljude: gledaš da sve ono što si danas uradio ispraviš i da sutra napraviš bolje i to je parametar u bilo kojem poslu koji radiš. Dok tako ne postavite stvari, ništa niste uradili. Jer sutra uvek mora da bude bolje, makar za nijansu od onog što je juče bilo. I to mi je ostalo za čitav život. Uvek sam gledao da to što radim bude za nijansu bolje i to ljudi primete, pa mi kroz mesec dana kažu „pa to je vidan napredak“. Trenirao sam u „Partizanu“, ali sam za „Zvezdu“ uvek navijao, pa sam i mog sina kao malog vodio u „Zvezdu“ na trčanje. Gledao sam od malena da svoju decu uključim u sport jer to je jedna vrlo dobra škola za sve kasnije što dolazi u životu, za odnos prema stvarima i obavezama.

Kako komentarišete ponašanje navijača na tribinama o kojima sve češće slušamo u poslednje vreme?

- To je katastrofa. Mislim da je to odraz života celog društva, odnosno da je to slika i proizvod onog društva u kojem živimo. Sve ovo što se događa dolazi iz nekih drugih kancelarija. A mislim da je sličan odnos i u svetu. Mislite da Obama nešto znači? – on je samo igrač koji realizuje ono što drugi smisle. Čovek tek kad napuni ove godine koje ja imam, onda shvati neke stvari, ali takođe shvati i da je to tako i da ništa ne možemo da promenimo. Preostaje nam onda samo da uradimo svoj deo posla najbolje što možemo. Međutim, ono što možemo da promenimo jeste da sačuvamo onu osnovnu ćeliju, a to je porodica. Tu u porodici možemo nešto da uradimo i tu smo jedino moćni.

Kako je izgledao ansambl „Sedmorica mladih“ u „onom“ Beogradu?
- Drugačiji su ljudi bili. Ali ne samo kod nas, nego i u celoj Evropi i svetu. Već posle mesec dana od mog dolaska u ansambl, otišli smo u inostranstvo, računajući da ćemo tamo da ostanemo godinu dana, a mi smo se zadržali 15 godina. Jedva su uspevali da nas nagovore da dođemo u Beograd, a kada god bismo došli, a to je obično bilo na dve nedelje, pravili bismo koncerte. Mislili smo da nema ni vremena ni prostora da se to objavi i organizuje, da ljudi saznaju. Ma kakvi, davali smo po dva-tri koncerta, a sale su bile pune.

Da li se sećate nekog rekorda po pitanju svih tih koncerata?
- Nešto što je interesantno, a niko do sad nije pobio taj rekord, to je: u Zagrebu, u sali „Lisinski“, imali smo nedelju dana, ali po dva koncerta dnevno. To niko nije do sad premašio. Znači 14 koncerata za nedelju dana. Ali ne samo da smo imali tih 14 koncerata, nego smo odmah nakon toga imali i program namenjen deci uzrasta do 10 godina, i to 32 programa. Zato ja danas i mogu ovih 5 kilometara svaki dan da prepešačim... To je navika. Nisam ni svestan toga. Navika je čudo. A i zašto ovi sportisti treniraju? Da bi mogli nešto da urade. A mi stariji – da bismo mogli da ostanemo na nogama.

Po kojim principima ste osmišljavali repertoar?

- Danima smo razmišljali kako ćemo sutra, kako ćemo prekosutra. Mislim da je vrlo važno postaviti pitanje „Kako?“, da bi to nešto opstalo. Ta igračka koju smo mi voleli i igrali se njome bila je džez, diksilend, sving..., a onda, da bi ta igračka opstala i bila nam zadovoljstvo, morali smo da počnemo i komercijalnu muziku da sviramo. Odredili smo i dogovorili se da ta muzika koju ćemo svirati, ta komercijalna sa kojom ćemo da produžimo ovu našu zabavu, mora biti vrlo kvalitetna, zdrava i na jednoj čvrstoj osnovi, a džez jeste jedna vrlo čvrsta osnova i jedna egzaktna i kompaktna stvar. Ako prođete tu školu onda ste prošli dobru školu bilo kojom muzikom da se bavite. Tako smo mi spojili dobro sa korisnim i eto, izdržali. Boga mi... ansambl je slavio četrdeset godina. Da, poslednji album koji je izašao bio je „Četrdeset godina Sedmorice mladih“.

Da li smo kao narod prestali da se smejemo u odnosu na nekada?
- Nismo. Smeju se ljudi i danas, samo se smeju nekim drugim stvarima, pa se onda podsmevaju i sami sebi, što je isto dobro na neki način, samokritika je dobra i korisna stvar. Međutim, prestali smo da se smejemo stvarima koje nas vuku napred, nečemu što je konstruktivno, a prestali smo i da razmišljamo. Uopšte, jer je to suvišno, to je nepotrebno, što manje razmišljanja, to je bolje.

Dobar deo svoje karijere posvetili ste upravo humoru. Da li ste nekada pomislili da o tome nešto i napišete?
- Ne, nisam od tih, mada možda i bih jednog dana, barem da se vidi kakav je bio šmek tog vremena, kakvi su bili ljudi i čemu su se smejali, jer to vrlo lepo oslikava način života i razmišljanja. Mnogi me pitaju da li je humor ranije bio isti kao danas. Znate šta, humor je uvek isti, samo je pitanje da li ga razumeš ili ne razumeš. Ljudi se uvek sličnim stvarima smeju, jer ne možeš da se smeješ nečemu što ne poznaješ ili ne prepoznaješ. Nekada je nama kao klincima bio jako smešan recimo ovaj vic: „Ševa ima dve noge, podjednako su dugačke, naročito leva“. Mi smo se recimo smejali takvim glupim vicevima. (smeh) I onda kada pomenete ovo vreme, koje je ovakvo kakvo je, počinje da biva popularan humor koji je nalik crnom humoru.

Više puta su Vas zvali da učestvujete u rijaliti programima. Šta mislite o toj vrsti emisija?

- Da se razumemo, ja sam celog života voleo da se pokazujem i da prikazujem ono što umem i volim da radim. Svako uživa u tim aplauzima, jer aplauzi su nešto neviđeno. To je nagrada za sav trud. Time dobijaš određenu vrstu snage, moći i poleta. Mi smo ljudi koji vole da se pokazuju, ali tokom cele moje karijere, a i sada, nikada nisam dozvolio da kamera uđe u moju kuću, a da ja to nisam dozvolio i da pišu o onome što ja ne želim. Porodica i privatnost su za mene oduvek bili vrhunac svega i to je bedem kroz koji nepozvan gost ne može da uđe. Milion puta su me zvali u ove rijaliti emisije i ja sam svaki put odgovarao: „Ljudi, to jeste bio moj posao, ja sam se celog života pokazivao i spremao program koji sam prodavao, ali moj privatni život nije na prodaju.“

Koliko se razlikuje TV program onog vremena u odnosu na današnje?
- U ono vreme, ljudi su bili drugačiji i poštovali su ono što se nudilo, a i mi smo zdušno radili na tome. Međutim, to se danas manje ceni. Recimo, mi smo, jednom prilikom, skoro mesec dana bili angažovani oko jednog šou programa, znači mesec dana radiš, smišljaš, ideš u studio, snimaš, ponavljaš, pa onda taj kreativni deo: šta ćeš ti da pokažeš, kako, centralna numera... Međutim, danas se to više ništa ne zna. Zato više i ne radim. Danas bih možda mogao da pripomognem ovim mladim ljudima koji sada rade, da im pokažem i objasnim kako treba. Danas je još jedino na RTS-u način rada dobar, mada se i tu dosta stvari promenilo, ali oni još uvek prate taj neki zanatski kod. Mada mi je i tu žao što nemaju više onoliko šou programa koliko je ranije bilo. Ranije si mogao da okupiš babu, dedu, unuka, majku, oca, celu porodicu da gledaju neki program, a danas?

Dečji omiljeni zabavni program je svakako bio i program sa horom „Kolibri“. Kako je izgledala Vaša saradnja sa njima?
- Da, ranije je bilo mnogo više programa za decu. Đuza Stojiljković i ja smo radili sa horom Kolibri „Šou Kolibri“. To je toliko lepa zabava bila i posao da smo mi uživali. Dirigent Kolibrija, Milica Manojlović i ja smo se znali od ranije. Ona je bila genije ovog vremena. I eto kako se poklope nekad kockice: ona nije imala svoju decu, ali je celog života bila sa decom i najbolje ih je poznavala. Bolje je poznavala decu nego bilo koji roditelj. Ono što je ona znala, a čak ni mi muzičari to nismo znali, jeste da deca kada su mala ne moraju uopšte da pokažu talenat. Nekada pokažu kada imaju dve godine, a nekada tek sa 12 godina pokažu da imaju to nešto. Rad sa decom je bio divan, evo jednog detalja. Dešavalo se na snimanjima da mali Filip, koji je bio glavni glumac, lupa loptom i Đuza i ja ga pozovemo da prođemo tekst, a on nastavljajući da se igra sa loptom samo dobaci: „To vas dvojica prođite, ja moj deo znam“ (smeh).

Šta biste savetovali današnjim generacijama?

- Savetovao bih isto ono što sam savetovao i moju decu. Od malena sam ih učio na greške, da se izvine, zahvale... Samo pakujte znanja, jer ćete jednog dana taj trezor moći da iskoristite. Ako nemate kontakte sa ljudima, ako ništa ne radite, ne možete ništa. Ponekad je bolje raditi i volonterski, nego da sedite kod kuće, jer u pravom trenutku ćete se naći na pravom mestu i dobićete priliku. Sedenje uništava čoveka. Kada jedan sedi, a drugi stoji, ako se pojavi treći i kaže „Idemo“, onaj prvi dok ustane iz stolice, ovaj što je stajao je već otišao. Sva deca imaju neke svoje snove u životu, sigurno da ne može sve da se ostvari, ali delić tih snova uvek mogu da ostvare svojim radom, svojim odnosom prema radu i disciplinom. Ne smemo gubiti nadu, moramo verovati u sebe i izgurati sve što radimo do kraja.

Razgovarala: Jovana Stojanović, Life Content
Foto: Vojislav Petrović, Life Content