Zdravko Čolić: Teško se nosim sa odrastanjem kćerki

Karijeru dugu više od četiri decenije muzička legenda Zdravko Čolić upotpunio je četrnaestim studijskim albumom, obradovavši publiku novim pesmama, u kojima je spojio sve žanrove koji se slavnom muzičaru lično dopadaju, od sevdalinki, preko soula i pop zvuka, do orijentalnog, ali i elektronskog zvuka, ne ostavljaći ni ovoga puta ravnodušnom mnogobrojnu balkansku publiku, koja je gotovo četiri godine čekala na ovaj album. U ekskluzivnom intervjuu za magazin “Hello!”, prvom posle medijske pauze, šezdesetdvogodišnji muzičar otkriva zbog čega se ovoj novoj godini posebno raduje, da li je njegov dvanaestogodišnji brak sa Aleksandrom kao „vatra i barut“, šta ga plaši, a šta raduje kada je reč o njegovim mezimicama: Uni, Zvezdani i Lari. Naša najveća pop zvezda otkriva zbog čega nikada neće napisati autobiografiju. Bez trunke sujete i lažne skromnosti, on se osvrnuo na svoju višedecenijsku karijeru, otkrivši zbog čega pravi duge pauze u objavljivanju albuma.
- To je neki optimalni period, kako bi se ispratile sve generacije. Najbolje bi bilo kada bi se albumi izdavali svake dve godine ili makar neki singl, da bi se održao kontakt sa publikom i ja bih voleo kada bih mogao da pratim taj tempo, ali postoji problem produkcije, studija, troškova diskografije, koji nisu kao nekad, a veliki problem je i u tekstovima. S druge strane, trebalo bi ipak sačekati da se pesme zavrte, da publika odreaguje na njih i da se urade kvalitetni nastupi i koncerti, da bi se čitava priča zaokružila.

Album “Vatra i barut” donosi zvuk sevdalinki, popa, soula, orijenta, ali i modernog elektronskog zvuka. Otkud ideja da se spaja naizgled nespojivo?
- Nikada ne bih mogao da snimim album na kome sve pesme identično zvuče i da ponavljam nešto što sam već snimio. U svoj repertoar uvrstio sam najrazličitije žanrove, od disko zvuka, preko narodnjaka do tih nekih pop balada, i mislim da je to ispravno.

Kakva su vaša očekivanja od ovog albuma?

-Dobro je kad imaš dve, tri pesme koje ostaju da žive narednih deset, dvadeset godina, mislim da će takvih biti i na ovom albumu. Ljudi se više vezuju za lagane stvari, mada ja više volim življe pesme, ali najvažnije je da se publici sviđa i da svako nađe nešto za sebe.

Ni ovoga puta nema dueta.
- Ja bih to mnogo voleo, ali to je pitanje pesme, a ne moje odluke da snimim duet. Planirali smo da pesmu „Šok, šok“ snimimo kao duetsku, ali to ipak nismo realizovali. Potrebna je kvalitetna pesma sa jakim tekstom, kao što je, recimo, pesma Slađane Milošević i Dade Topića „Princeza“, da nekako i pesma i tekst budu uverljivi. Svi misle da imaju takvu pesmu, ali nije tako.

Vatreni album « podgrejao » je i poznati virtuoz na gitari Vlatko Stefanovski. Kako je došlo do saradnje sa njim?
- Sreli smo se u Zagrebu, on je tada imao koncert, a ja sam došao na sastanak sa producentom Nikšom Bratušem. Otišli smo na ručak i Vlatko me je pitao : „Kada ću ja više nešto odsvirat' za tebe?“ Tako su, na Nikšin predlog, snimljene numere „Zar se nismo shvatili“ i „Vatra i barut“.

Na albumu se nalazi i jedna nostalgična pesma, koju ste nazvali po svom rodnom gradu.

- Pesmu „Sarajevo“ volim najviše od svih na ovom albumu, ali nije mi bila namera da budim nostalgiju. Dugo sam imao ideju da otpevam pesmu u kojoj bi se našla špica sa maskotom Vučkom, snimljena za „Zimske Olimpijske igre“ 1984. Međutim, sve je ostalo na ideji sve dok Raka Marić nije rekao kako bi bilo dobro da to pretočimo u pesmu. I tako je Bajaga napisao tekst nadovezujući se na stihove Duška Trifunovića i preko tih nekih žena, meke sarajevske rakije, od koje može da dođe neko ludilo, i te neke sudbine kafanskog miljea, nastade cela priča i pesma „Sarajevo“.

U medijima se pisalo da ste kupili stan u rodnom Sarajevu.
- To se, za sada, nije realizovalo, mada bih to voleo. Volim da odem u Sarajevo, tamo imam mnogo prijatelja sa kojima volim da se vidim i ispričam.

Posle izlasak albuma tradicionalno se očekuje i veliki beogradski koncert.
- Svakako da je koncert u planu i najverovatnije ćemo se ovoga puta odlučiti za “Arenu”. To je odlično mesto za koncerte tog tipa, a ima i veliku prednost što neću morati da brinem o vremenskim uslovima. Da budem iskren, najradije bih pevao u intimnijoj atmosferi Centra “Sava” ili “Doma sindikata”, ali to čuvam za izlazak albuma sa akustičnim melodijama, pretežno balada, koje će za tu priliku biti prearanžirane. Voleo bih da se tome ozbiljno posvetim što je ranije moguće.

Da li je tačno da ste se zbog dece jedne godine prerušili u Deda-Mraza?

- Tačno je, i bio sam vrlo uverljiv u toj ulozi. Uspeo sam da se prerušim i niko me nije prepoznao sem jednog dečaka koji je posumnjao, zbog brka koji mi se bio opustio. Bilo je vrlo zabavno, ali najvažnije je da su pokloni bili uspešno podeljeni.

Ispunjavate li sve želje Uni i Lari i koliko ste popustljiv otac?
- Priznajem da bi trebalo da budem stroži otac i trudim se u tome, ali mi to baš ne polazi za rukom. Roditelji vole da udovoljavaju deci, ali ne valja preterivati, jer se onda razmaze. Moje kćerke sam sigurno ja razmazio, ali ipak su one devojčice i nijednom ocu nije lako da bude strog prema devojčicama. Da su dečaci u pitanju još i nekako, ali sa njima mi to baš nikako ne uspeva. Majka je ta koja ume da odreaguje, a ja je onda podržim. Važno je da roditelji imaju zajednički stav, kako bi mogli da kontrolišu situaciju, a supruga i ja se trudimo da bude tako.

Pokazuju li kćerke sklonost ka muzici?
- Obe su muzikalne, ali za sada ih nismo usmeravali ka tome. Ja bih voleo da upišu časove klavira, ali videćemo, ima vremena. Lara je još mala, a Una je ozbiljan školarac i više je posvećena učenju i sportu nego muzici. Možda bi trebalo da je nateram da probamo sa časovima klavira, pa da uz nju i ja malo proširim znanje.

Kako biste reagovali da krenu vašim putem?

- Ako je neko talentovan za nešto i ima božji dar i ako zaista to želi, smatram da kao roditelj moram to da poštujem o čemu god da je reč. Nisam za to da se nešto brani, ali ni da se forsira. Nikome ne bi trebalo uskratiti pravo da razvija talenat, već mu treba pomoći.

Odrastaju li Una i Lara prebrzo?
- Kao da je juče bilo kad su se rodile. Starija pogotovo, ima svoje društvo i već se to sve menja, a i danas deca brže odrastaju, živimo u neko brzo vreme.

Da li biste kao mnoge vaše kolege poslali decu u inostranstvo na školovanje?
- Emocije nas sputavaju da budemo što otvoreniji i normalniji kada je razdvajanje u pitanju. Srce ti se cepa s jedne strane, ali svestan si da je to korisno i dobro za njih. Mada, ima i kod nas dobrih škola.

Una ima dvanaest godina i u tim godinama se rađaju i prve simpatije. Kako se nosite s tim?

- Teško. Bajaga je rekao: „Ne brini, doći ćemo moj sin i ja da je branimo“. Naravno da tu ne možeš ništa, nismo u srednjem veku, zna se šta je normalno, a šta nenormalno i ono što beži kontroli. Šta znam, nije lako.

Ko je „vatra“, a ko „barut“ u vašoj kući?
- Isprepleteno vam je to u braku. Vrlo je to zapaljivo, vatra i barut umeju da budu vrlo destruktivni, ali i konstruktivni.

Šta najluđe što ste uradili zbog ljubavi?
- Pisao sam ljubavna pisma, to mi se desilo dva puta u životu. Kasnije nisam mogao da verujem da sam to uradio, ali to je tako kad je čovek zaljubljen. Kasnije sam drugu Omeru iz Tešnja u vojsci pomogao da napiše pismo devojci koja ga je ostavila zbog drugog, i tekst je bio toliko dirljiv da mu se ona posle toga vratila.

Posle više od četiri decenije karijere, šta vam predstavlja izazov?
- Sve je izazov. Ja sam Blizanac u horoskopu i u toj svojoj lepršavosti i energiji koju mi je Bog dao stalno tražim nove izazove. Ne volim kada ljudi evociraju prošlost, čemu smo posebno skloni. Živim za ovaj trenutak i za ono što dolazi. I moja mala stalno pominje Njujork kako bi da otputuje tamo, a ima samo dvanaest godina, nešto je vuče i to je prava stvar.

Svojevremeno ste, posle učešća na “Evroviziji”, potpisali ugovor sa produkcijskom kućom “Warner Brothers“ i time otpočeli karijeru u inostranstvu, ali ste odbili da se preselite u Nemačku i na tome se završilo. Žalite li zbog toga?
- Ne žalim, jer u ono vreme nije bilo interneta i lake komunikacije kao danas. Svi moji prijatelji i porodica su bili ovde, a da biste napravili karijeru u drugoj državi, morate da poznajete ljude i da stalno budete u kontaktu sa njima, a ja nisam bio spreman da se odreknem svega što sam imao ovde. Mada, moram da priznam da se ponekad zapitam šta bi bilo da sam ostao.

Da li biste danas učestvovali na “Evroviziji”?
- Ko zna, ako neko dobro plati, možda i bih. Znate, kad su Bajagu pitali da li bi ušao u rijaliti-šou, on im je odgovorio da ne zna šta bi tamo radio, pa su ga onda pitali: „A za milion dolara?“ Tu im je odgovorio: „Poveo bih i bend da sviramo svako veče“.

Šta mislite o pronalaženju muzičkih talenata u rijaliti programima?
- Gledanost tih emisija je velika, što znači da publika to voli da gleda i meni je to sasvim u redu. I moje kćerke ne propuštaju te emisije, to se zna, u devet uveče sedaju ispred televizora i ne trepću.

Kako biste se snašli u ulozi sudije?
- Nisam ja za to. Mnogo sam popustljiv i ne bih imao srca da nekoga izbacim ili kritikujem. Naravno da bih uvek prvo podržao kvalitet, ali često su takmičari ujednačeni i neko mora da ispadne, a to bi mi bila stvarno teška odluka.

Zbog čega odbijate da napišete autobiografiju?
- Dve stvari koje su mi strane su snimanje filmskih rola i pisanje autobiografskih knjiga. Ja nikada nisam bio za to. Da ulazim u neko svoje biće da bih ga nekom drugom izneo na tezgu, ne mogu. Nisam tako vaspitan i ne vidim sebe u tome. Sigurno da bi trebalo napraviti jedno kvalitetno izdanje sa što više informacija i nekim lepim ilustracijama, ali ne pristajem na zadiranje u moje biće i suštinu.

U susret praznicima, imate li neku neostvarenu želju?
- Velika mi je želja da odem na karneval u Brazil. Možda sada i odem pošto sam snimio pesmu „Rio“. Brega tamo često ide i ja ga pitam da li mogu sa njim i on kaže: „Možeš, kad god hoćeš“. Ali me još nikad nije zvao.

INTERVJU: DEANA ĐUKIĆ
FOTO: Nebojša Babić
Dizajn albuma: studio “Orange”

Komentari (0)

svi komentari ostavi komentar +