Ivan Bosiljčić: Voleo bih da kćerka Nina izraste u hrabru osobu || Hello Magazin!

Premijerom komada “Veliki Getsbi”, u kome tumači naslovnu ulogu, Ivan Bosiljčić zaokružio je 2015. godinu na profesionalnom planu. Dobro poznato delo koje izvodi u “Madlenianumu”, uz odličnu partnerku Tamaru Aleksić i u društvu izvrsne umetničke ekipe, odlična je završnica godine u kojoj nije imao mnogo posla, ali je radio kvalitetne projekte.

Posle premijere Ivan je u društvu supruge Jelene Tomašević i troipogodišnje kćerke Nine proslavio porodičnu slavu „Svetog Nikolu“, a potom sledi priprema za predstojeće praznike.

Za magazin “Hello!” talentovani glumac govori zbog čega smatra da je vera neophodna savremenom čoveku da bi opstao, kakvi su mu svakodnevni porodični rituali i otkriva da bi najviše voleo da njegova kćerka izraste u hrabru osobu.

Postoji li sličnost između Velikog Getsbija i vas? Jeste li povlačili tu paralelu dok ste radili na ulozi?

- Na prvi pogled ne postoji nijedna zajednička tačka između naših života. Getsbi je jedan od najbogatijih ljudi dvadesetih godina prošlog veka u Njujorku, do njega mediji ne uspevaju da dođu i baš zato je žrtva velikih predrasuda, tračeva i izmišljotina. On nikada ništa ne demantuje i kao da uživa u tome da niko ne zna istinu. Međutim, kada se sve to razgrne, ostaje čovek koji se bavi svojim duhom i koji se grčevito bori za svoje snove, a ja to ponekad kod sebe prepoznam. Smatram da, koliko god nas život tera da radimo kao da smo na nekoj pokretnoj traci, najveća je tragedija da izgubimo odnos prema porodici, partneru, ljubav i one osnovne stvari koje čine život. Postoje različite analize Getsbija, a mnoge kažu da je bio toliki sanjar da je lud. Ne dam da se to kaže za njega, mada, kada bismo u današnje vreme sreli takvog čoveka, svi bi pomislili da je reč o ludaku. Ja tvrdim da je on normalan, a da je svet toliko skrenuo s kursa da bi on trebalo da nam bude uzor.

Da li vam je izazov bio veći s obzirom na to da je film “Veliki Getsbi” sa Leonardom Dikaprijem u glavnoj ulozi publici dobro poznat?

- Ovde je napravljena velika odstupnica jer smo radili po odličnoj pozorišnoj adaptaciji, a režija Ane Radivojević vrlo je savremena bez obzira na to što se radnja dešava pre skoro sto godina. Umetnike je neumesno porediti, niti je dobro porediti sebe sa nekim ko je pre toga radio to isto, jer to za umetnika deluje blokirajuće. Bio sam oslobođen toga i nisam razmišljao u tom pravcu.

Tamara Aleksić vam je prvi put partnerka u nekom projektu, kako ste sarađivali?

- Oboje smo glumili u seriji “Šešir profesora Koste Vujića”, ali tada nismo imali zajedničke scene. Ovo je bila prilika da se dobro upoznamo i za mene je ona nova Dejzi. Mnoge velike glumice tumačile su tu ulogu, ali njeno tumačenje je toliko izvrsno da je to jedan od razloga zašto se ova predstava ne propušta. U dosadašnjim filmovima Dejzi je prvenstveno bila depresivna i kukavica, dok je sve ostalo dolazilo u tragovima. Sada prvi put imamo Dejzi predstavljenu kao ženu koja samo što nije ostvarila svoje snove. Ona je bila na ivici da spreči udaju za pogrešnog čoveka, ali ju je slomio sistem. Sudar njene Dejzi, koja poseduje snagu, i Getsbija, koji je u stanju da kreira vitalnu iluziju, daje pravu eksploziju na sceni. Njihova ljubav je toliko jaka da ovaj svet ne može da je izdrži i zato nesrećno završava.

Da li je “Veliki Getsbi” odličan način da zaokružite ovu godinu kada je reč o poslu?

- Ovo će biti moja treća premijera, pošto sam radio “Čudo u Šangaju” sa rediteljem Egonom Savinom i “Mariju
Stjuart” sa Milošem Lolićem. Mirno izlazim iz ove godine, nisam mnogo radio, ali sam radio kvalitetne stvari, i to je prava mera da bih bio zadovoljan.

Birate li uloge tako da vas umetnički inspirišu i možete li sebi da dozvolite da odbijate uloge ili je nekada presudan finansijski momenat?

- Ne moram da radim samo zbog novca. Prvo, zato što moji prohtevi nisu preveliki, a drugo, zato što nisam rob ambicija da bih morao da idem iz jednog projekta u drugi. Dešava mi se da se dve stvari koje radim preklope, ali pravim i namerne pauze. Sada sam već u fazi kada sam se predstavio javnosti, rediteljima i producentima, i oni znaju šta mogu da očekuju od mene. U umetničkom svetu svi me dobro znaju, pa znaju i koje su uloge za mene. Do sada sam dobijao role koje su mi išle u korist i voleo bih da tako i ostane do kraja moje karijere, jer se ne bih dobro osećao kada bih dobio ulogu za koju znam da bi je neko drugi bolje izneo od mene i da bi njemu više koristila.

Jeste li, kao Getsbi, često u životu bili žrtva predrasuda?

- Ne znam da li postoji javna ličnost koja u nekom trenutku nije bila pogrešno tumačena, ali vreme pokaže svoje. Nikada ništa nisam demantovao, što se ispostavilo kao dobra i zrela odluka, jer su se moja dela pokazala većim od nečijih ružnih reči koje su trajale dan ili dva u tabloidima ili po kuloarima. Sam najbolje poznajem svoje potencijale i to je moj najveći kapital. Javnost još ne zna kakve sve tajne nosim u sebi i na čemu ću trajati narednih, daj Bože, trideset godina. Tako da pojednostavljeno predstavljanje kao bahatog umetnika ili nečijeg muža meni lično imponuje jer će se iznenaditi kada budu videli neke nove adute koje još nisam pokazao.

Pripremate li se već za proslavu Nove godine?

- Sa ove tačke gledišta, Nova godina je još daleko. Jelena i ja se prvenstveno spremamo za „Svetog Nikolu“, slavu koju smo prošle godine preuzeli. Još slavimo u uskom krugu, a kada to prođe, razmišljaćemo o Novoj godini.

Kako ste se snašli u ulozi domaćina na slavi?

- Sjajno, jer je Jelena uradila najveći deo posla. Ja sam prošle godine samo uredio prostor. Šalu na stranu, volim što u našoj tradiciji postoji mnogo takvih povoda za okupljanje porodice kao što su slave. Živimo u vremenu kada smo razjedinjeni i zato nam je važno da koristimo svaku priliku da budemo zajedno, a da to nisu kolektivni, marketinški povodi poput „Svetog Valentina“. Slava je povod koji nas međusobno spaja kao partnere, spaja nas i sa našim roditeljima. Jelena i ja smo poštovaoci tradicije upravo zbog toga što je korisna za naš duh i porodične odnose.

Imate li božićne rituale?

- Trudimo se da redovno idemo u crkvu i da održavamo tu vrstu zajedništva, da se pričešćujemo i zapravo se najviše radujemo tom liturgijskom delu praznika, jer se sve ostalo sliva u to ili izlazi iz toga.

Da li iz posta i vere crpite snagu za posao kojim se bavite?

- Mnogo mi znače. Negujem svoj život u pravcu duhovnosti. Letos sam bio deset dana na Hilandaru i od toga živim. Ne od odmora i peščanih plaža, već upravo od toga. Smatram da je naša vera neverovatno praktična i svi koji misle da je to neko mistifikovano filozofiranje mnogo greše. Svako bavljenje duhom je praktična stvar i svaka vera savremenom čoveku nudi praktične načine da opstane, a naročito naše pravoslavlje.

U glumi ste veoma predani, dajete li se porodici još više?

- Pristupam poslu tako što ne dozvoljavam sebi da mi se obaveze gomilaju. Uvek se spremim na vreme, tako da, kada počnu probe, mogu da radim u normalnom tempu, a ne da se tada bavim filozofskim pitanjima vezanim za lik koji gradim. Takav način rada mi omogućava da imam dovoljno vremena za porodicu. Minimalno vreme koje provodim sa Jelenom i Ninom su naša zajednička jutra i večeri. Retko kada nisam u mogućnosti da im posvetim bar taj deo dana.

Jesu li ta zajednička jutra i večeri ključ da i pored mnogobrojnih obaveza sačuvate bliskost sa suprugom?

- Naša dva posla imaju različit ritam i u tom smislu se dobro raspoređujemo i organizujemo, tako da nikada oboje nismo pod pritiskom. Ona može da bira svoje termine, pa kalkulišemo da ne bismo došli u situaciju da u isto vreme ja imam premijeru, a ona koncert. Slobodno vreme provodimo tako što ne pričamo o poslu. Inače, retko donosimo posao kući, pre svega zato što ne želimo da uskratimo jedno drugome mogućnost da budemo publika. Želim da uvek uživam u njenim koncertima kao na početku, a da ona rasterećeno može da gleda moje predstave. Mislim da je ta distanca zdrava za odnos.

Koje životne mudrosti vam je najvažnije da prenesete na kćerku Ninu?

- Vaspitavamo je tako da život nije pun prepreka nego izazova. Često joj kažem da je strah samo opsena i da zapravo ne postoji. To je samo nevidljivi neprijatelj koga treba zbrisati i ići direktno u centar problema. Naravno, koristim drugačiju terminologiju kada joj objašnjavam takve stvari. Ali, voleo bih da bude hrabra osoba, a sve ostalo će već doći.

Imate li Jelena i vi isti pristup njenom vaspitavanju?

- Imamo potpuno drugačiji odnos prema Nini. Jelena je prava majka, dok joj ja pristupam na svoj način. U jednom trenutku smo razmišljali da li bi trebalo da se uskladimo u tom smislu, jer svi savetuju da bi pred detetom trebalo nastupati sa zajedničkim stavom, što je tačno. Mi pred njom imamo zajednički stav, ali su nam pristupi različiti. Smatram da je to dobro jer nemamo slučajno dva roditelja. Ona od nas dvoje dobija različite stvari, i to je dobro jer će se kroz život susretati sa različitim ljudima.